Biti neko

Godine 1968, rodonačelnik „gonzo“ novinarstva (nekonvencionalnog, visoko subjektivnog stila novinarskog pisanja, prim.) Hanter S. Tompson dumao je o „onome što nazivaju Smrću američkog sna“. Ali šta je bilo to što su nazivali „američkim snom“? Šta ga je to činilo jedinstveno američkim? Za neke, taj san predstavljalo je uverenje Amerikanaca da je njihova ekonomija rog izobilja koji će im neizostavno obezbediti životni standard nezamisliv u drugim privredama: san o neuporedivom bogatstvu i komforu. Ali, mada je Amerika imala superioran nivo zarada u 18. veku, Velika Britanija je do 1880-ih taj jaz u prihodima gotovo izbrisala, a do 1913. na putu da to učini bila je i Nemačka. Nemačka i Francuska su po tom kriterijumu Ameriku dostigli sedamdesetih godina prošlog veka. Za neke ekonomiste, američki san je predstavljao nadu u poboljšanje životnog standarda: san o napretku. Ekonomista Radž Četi je taj napredak merio time koliko su ljudi imali više u odnosu na svoje roditelje. Ustanovio je da su 1940. skoro svi mladi Amerikanci - 90 odsto njih, da budemo precizni - imali viši prihod po domaćinstvu nego što su ga imali njihovi roditelji u vreme kad su bili mladi. Taj visoki procenat u velikoj meri je održavao brzi rast produktivnosti u SAD, što je onda dovelo i do značajnog rasta nadnica. Pa ipak, od 1890. do 1940. je brz rast produktivnosti bio normalna pojava i u Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj - kao što je to bio slučaj i tokom 30 „zlatnih godina“ od 1945. do 1975. Dakle, ako je američki san bio san o napretku, onda su mogli da ga sanjaju i Evropljani. Po mnogima drugima, američki san ticao se nade neprivilegovanih slojeva Amerikanaca - nade koje su podsticali ljudi poput Elenor Ruzvelt, Martina Lutera Kinga, DŽona Rolsa i Ričarda Rortija - da će njihova zemlja nekako ispraviti nepravdu koja se sastojala u tome da su im primanja bila toliko niska da su ih isključivala iz društvenog života: san o inkluziji. Ali takav san nije mogao da bude jedinstven samo za siromašne i marginalizovane u Americi. Nema sumnje da i Arapi i Romi u Evropi sanjaju o tome da budu integrisani u društvo. Za druge naučnike, poput Ričarda Rivsa i Izabele Sohil, američki san se odnosi na mobilnost shvaćenu u širem smislu. To je nada Amerikanaca, kako onih iz srednje klase tako i radničke sirotinje, da će se uzdići do viših prečki socioekonomske lestvice, ali ne i da će same lestvice biti podignute: san o višem prihodu ili socijalnom statusu relativno posmatrano u odnosu na prosek. Zapravo, od sredine 19. veka, pa dobrim delom i u 20. stoleću, strukturna pomeranja izazvana tehnološkim i demografskim promenama u američkoj tržišnoj ekonomiji uzdigla su mnoge njegove aktere - istovremeno odbacujući druge. Ali teško da je ova verzija „muzičkih stolica“ bila jedinstvena za Amerikance. Od 1880. pa sve do dvadesetih godina prošlog veka, i nemačka i francuska ekonomija bile su transformisane usled globalizacije; britanska je kroz to prošla još ranije. Ono što je američki san činilo specifičnim nije bila ni nada u dobitak na lutriji, niti inspirisanost nacionalnim tržišnim silama ili javnim politikama. To je bila nada da se postavljeni ciljevi mogu ostvariti, sa svim onim što to podrazumeva: oslanjanjem na sopstvena znanja, verom u sopstvenu intuiciju, upuštanjem u nepoznato. Bio je to odraz duboke potrebe tih Amerikanaca da dožive iskustvo uspeha u nečemu: osećanje zadovoljstva zanatlije kad vidi da njegovo majstorstvo rezultira boljim proizvodom, ili trgovca kad postane imućan i uspešan. Bitan je bio uspeh, a ne relativan uspeh. A sam proces možda je bio bitniji i od samog uspeha. Postoji mnoštvo dokaza da je to bio cilj, budući da su ga Amerikanci ugradili u svoje knjige i drame. Mark Tven, iako pesimističan pisac, cenio je težnju ka uspehu svojih mladih junaka. Na kraju svog klasika iz 1885, Avanture Haklberija Fina, Finova namera je da „zbriše na teritoriju pre svih drugih“. Holivudski scenaristi su za to koristili druge termine. U filmu Mali Cezar (1931), Riko kaže: „Novac je OK, ali nije sve u njemu. Biti neko... Da bude po tvome, ili nikako.“ U Zvezda je rođena (1937), ambiciozna pevačica Ester Blodžet izjavljuje: „Krećem u svet i imaću istinski život! Biću neko!“ A u filmu Na dokovima NJujorka (1954), Teri Maloj u obraćanju bratu Čarliju lamentira: „Mogao sam da budem klasa. Mogao sam da budem takmac. Mogao sam da budem neko“... Naravno, snivanje o uspehu ne bi moglo da bude tako rasprostranjeno - što je svojevrstan nacionalni fenomen - da radni Amerikanci nisu imali ekonomiju koja im je davala slobodu da budu preduzimljivi: da pronalaze nove načine i smišljaju nove stvari. I snovi o uspehu ne bi bili tako rasprostranjeni koliko su bili da Amerikanci nisu imali percepciju kako mogu da uspeju bez obzira na svoje nacionalno poreklo ili socijalni status. Uočavajući da preduzimljiv duh, istraživanje i kreiranje mogu da toliko obuzmu, čak i preplave čoveka, te da donose toliko zadovoljenje, Amerikanci su počeli da veruju kako je bavljenje biznisom, od ruralnih oblasti do velikih gradova, put koji vodi Dobrom Životu. Kao i da se životne nagrade ne sastoje samo u novcu. Polaziti od toga da je novac bio u njihovom fokusu - čak i u njihovim snovima - znači ne uočiti ono što predstavlja specifičnost američkog života. Od ranog 19. do sredine 20. veka, Amerikanci su potvrđivali mudrost filozofa u rasponu od Montenja i Voltera do Hegela i Ničea - koji je bio hit u Americi: da dobar život podrazumeva delatan odnos prema svetu i rad na tome da „vaša bašta cveta“, a ne uvećavanje računa u banci.