Epoha bez filtera

Najveći „kotrljajući’’ rok cirkus na svetu je najavio u maju da će svoju evropsku turneju No Filter započeti devetog septembra svirkom u Štadparku u Hamburgu. Dilema da li otići ili ne nije postojala - bog sami zna da li će se u skorijoj budućnosti ukazati prilika da ih gledam još koji put. Mik i ekipa su sve samo ne u cvetu mladosti. Doduše, tako sam razmišljao i uoči koncerta u Hajd parku u Londonu leta 2013. I pogreših - Stonsi „praše” od tada već četvrtu godinu zaredom, puneći stadione i koncertne dvorane. Postoji neka tajna veza između benda i obožavatelja. Česlav Miloš je negde napisao da u politici, kao uostalom i u životu, ne treba imati idole jer idolopoklonički pristup otežava kritičko rasuđivanje kod obožavatelja. Ovo definitivno ne važi za Stonse. U ovom lepom i bogatom lučkom gradu nas sačeka kiša koja je dan i po uporno pljuštala. Vreme smo „ubili” posetom najvećem modelarskom muzeju železnica na svetu Miniatur Wunderland, zatim luci i Rathausu, za koji sa ponosom kažu da ima šest soba više od Bakingemske palate, kao i zgradi Filharmonije, čija izgradnja je koštala gotovo 800 miliona evra. Moj drugar Pera i ja smo uspeli da „zagrebemo” samo delić onoga što ovaj grad pruža. Gostovanje Stonsa je bio toliko bitan događaj za grad, da je čuveni nedeljnik Špigl, čija je centrala u Hamburgu, tim povodom štampao specijalno izdanje. Finalnu „pripremu“ za koncert smo odradili u Altes Mädchen pivnici uz kolenicu i kobaje zalivene najboljim nemačkim pilsnerom. Bog se smilovao i kiša je prestala da pada nekoliko sati pre početka koncerta. Ne znam da li su Mik, Kit end kompani imali kakvog udela u tome ili je Svevišnji na taj način želeo da im oda priznanje za minuli rad. Obresmo se u parku nekih sat i po pre početka svirke. Nemačka organizacija je bila besprekorna. Piva i pisoara na sve strane, a kod ulaza i neizbežnih tapkaroša. Uđosmo brzo na jednu od bezbroj kapija. Pohitasmo da kupimo i koji suvernir. Cene – prava „sitnica“. Majice i duksevi od 35 pa do 80 evra. I to i cena karata nas podseti da su Stonsi i veliki biznis. Glasine kažu da su dve najskuplje karte prodate za astronomskih 25.000 evra po komadu. Najjeftinije su koštale 100 evra. Po izvorima pedantnih Nemaca, na koncert je došlo 82.000 ljudi. Šou je počeo u 20.30. I krenulo je žestoko. Ogromna bina sa četiri džinovska ekrana od po tridesetak metara je „pocrvenela“. Pokuljao je dim i delovalo je da bina, usled svetlosnih efekata, pleše. Odjekivalo je poznato „uuuu uuuu”. Ni najzagriženiji fanovi nisu mogli da pretpostave da će se kamenje zakotrljati uz Simpatiju za „onoga“. Mik je istrčao u šljaštećoj jakni srebrne boje i zapevao čuveno Please allow me to introduce myself, I’m a man of wealth and taste... Delirijum. Ako je neko i imao dilemu da li će starci „pokidati“, ta dilema je brzo otklonjena. Harizmatični frontmen je rekao da su mu neki momci iz Liverpula poručili da je Hamburg dobro mesto za početak karijere… Aluzija na Bitlse?? Nastavili su sa It’s Only R&R, preko Tumbling Dice do Out of control. A onda je za sladokusce došao povratak korenima i bluzu uz Just Your Fool i Ride ’Em on Down. U to stiže i prvo iznenađenje: Play with Fire, koju nisu svirali od ’90. Pa You Can’t Always Get What You Want. Sledeće iznenađenje je izvođenje Dancing with Mr. Dee, prvo od 1973. Ide i Under My Thumb, prvi put od 2006. To je bila želja fanova. Mik, sada već stariji gospodin zarobljen u telu mladića, menjao je garderobu češće nego Madona. Čas je bio u šljaštećim sakoima i jaknama, čas u duksu, pa u šarenoj košulji. Manje je trčao po bini nego pre četiri godine, ali je plesao i kretao se, kako bi Maroon 5 rekli, „moves like Jagger“. Kit je bio u svom hipi fazonu sa maramama oko čela i pojasa. Ron, koji je u maju operisan od kancera na plućima, na kaišu za gitaru imao je izvezeno ime svoje supruge Seli. Čarli - gospodin u beloj košulji. Mistična i snažna Paint in Black pa Honky Tonk Woman. Kit uobičajeno „gazi“ svoje dve numere – ovaj put Happy i Slipping Away – hrapavim glasom kojim kao da nam poručuje šta je sve preko glave preturio za sve ove godine. To je uvod u mračnu veličanstvenu bluz operu Midnight Rambler, ovaj put bez velikog Mika Tejlora. Prelaze na disko zvuk i Miss You, uz sjajan bas solo Derila DŽonsa koji vas tera da se njišete u ritmu... Preko Street Fighting Man i Start Me Up stižemo do zamamne Brown Sugar. Bobi Kiz to sluša negde odozgo sa neba i kao da kroz saks svog naslednika, Karla Densona, poručuje: „To, momci, samo gruvajte“. U pauzama između pesama osoblje čisti binu od vlage da se starci ne okliznu, što bi u njihovim godinama moglo da bude fatalno. Blok od 20 pesama zatvara Satisfaction. Ide čuveni Kitov rif. Kako neko reče, njegovi rifovi su kao ram u kome su smeštene pesme. Vidi se koliko uživa kada mu „leđa čuvaju u pozadini“, držeći čvrsto ritam, smireni Čarli Vots, Deril DŽons i Roni, kad nije na solou. Bis kreće sa Gimme Shelter. Kitov rif nas lagano uvodi u ovaj rokenrol biser koji nas podseća da živimo na korak od ratova, očaja, poplava, oluja, ali i ljubavi. Ovaj put bez fantastične Lize Fišer koja je sa bendom od 1989. Umesto nje, tu je talentovana Saša Alen. Stihove „Rape! Murder! It’s just a shot away“ peva glasom od koga se ledi krv u žilama. U najboljoj tradiciji Meri Klejton i Lize Fišer. Ide Jumping Jack Flash.... Kraj uz vatromet. Kamenje je stalo u 22:50. Svirali su puna dva sata i dvadeset minuta. Neverovatno je da ovi matorci, od kojih je Roni najmlađi sa 70, a Čarli najstariji sa 76 godina, sa tolikom ljubavlju i strašću izvode svoju muziku. Neko bi pomislio da im je motiv novac. Međutim, da im je do toga - odavno već ne bi morali da rade ništa. Naprotiv, kao da poručuju: „Šta znači život ako ne gajiš strast prema onome što voliš? I potrudi se da to što radiš, radiš bolje od drugih”. Ostalo je još 12 koncerata u Evropi. Momci, dolazim da se poklonim. Vidimo se ponovo u Cirihu!