Jungov zmaj

Kupam se još u vrelu, tako ću i u decembru. Pored mene pliva zmija belouška, a kad, za tren, stanem ribice mi grickaju stopala, srećom, nisu barakude. Hoću reći, životinjice iz mokranskog vrela ne smatraju me, očigledno, opasnim ljudskim bićem već nekim usamljenim zmajem koji se sklanja od ljudi dolazeći svaki dan da se osami i rashladi i da spasi poneku pčelu koja se žedna davi u vrelu Ali, avaj, tog jutra, plutala je i jedna polumrtva pčela. Umirala mi je na dlanu i stavio sam je na stenu. Ona je, jedva, mahnula i to samo jednim krilcem, u znak zahvalnosti, i ukočenim pogledom me, na samrti, gledala... Za tu dramu, dole, u Beloj Palanci nije se, naravno, znalo. Gradonačelnik Miljko Preletačević je poslao četiri autobusa, ali bez sendviča, na otvaranje trake Koridora 10 do Dimitrovgrada, gde je moj Alek, opet, nešto blebetao, blebetao... Oh, nebesa, kako može toliko da govori a da ništa ne kaže. Nego ponosan sam na sebe što sam brži i od tabloida. Još lane sam završio roman Čuvar Kosmičkog levka, a tabloidi, jelda, ekskluzivno pišu ovih dana da je i Tesla za Levak znao, ali ne pišu da je, tim povodom, u Mokru dolazio. Jer, „srce“ Kosmičkog levka nalazi se, odmah, iznad mokranskog vrela kod Najdanovih krugova. NASA agencija je satelitski snimila Levak koji u prečniku ima četrdeset kilometara i gle, čudne li slučajnosti, kod mene u Vidovo, za vikend, dolazi Istok Čadež koji je svojevremeno radio za NASA agenciju! Inače je belopalanački zet, suprug profesorice Goce koja je, pak, svojevremeno bila razredni starešina mojim Bobićkama u Prvoj beogradskoj gimnaziji, dole na Dorćolu, u Dušanovoj ulici... I sve je jasnije da se oko Vidova i Kosmičkog levka u stvari lomi svetska geostrategija između Rusa i Amerikanaca. Jer, nije svejedno, brale, ko će se prvi sresti sa vanzemaljcima sa Sirijusa kada se spuste niz Kosmički levak, tu, pored Vidovog hrama. Ali, sem Kosmičkog levka imam i drugih slatkih muka. Elem, počeo sam da pišem desetu bajku o lepotici Tari i zmaju Dragonu, i ruka mi, sama od sebe, sklizne u moj otrcani ceger u kome uvek nosim svetski bestseler Jung za početnike (Meg Hajd i Majkl Mekginis). I ta magična knjižica otvori mi se, baš na stranici na kojoj je nacrtan raskošan Jungov zmaj! Ispod crteža je pisalo: „Ja sam stari zmaj koga nalazite svuda na zemaljskoj kugli, star i mlad, vrlo jak i vrlo slab, smrt i uskrsnuće, vidljivi i nevidljiv, tvrd i mek. Ja silazim u Zemlju i penjem se na nebesa, ja sam najviši i najniži, najlakši i najteži. Ja sam tama i svetlost! Slavan sam, a, ipak, ne postojim!“ Prepisavši ovo u sveščicu, ponovio sam ove magične reči, poluglasno i u sebi. Tog časa, na Belu Palanku spustila se nezapamćena oluja i raznela mi je sve papire po Dragičkinom dvorištu. Zovem Bilju da pitam da li je Jungov zmaj napravio haos i po Beogradu. A ona mi kaže da jeste u Borči i Ovči, ali da je, kod nas, na južnom Vračaru – mirno!? K. G. Jung, moj guru iz Švice, objašnjava mi pozadinu svega: „Ti znaš da sam, posle čaše dobrog vina iz mog podruma, legao u postelju i preminuo i da je moj zmaj iz mene izašao i proizveo oluju na Ciriškom jezeru da bi celom svetu stavio do znanja koliko sam moćan bio. A ti si, moj dečače, izgovarajući mantru mog zmaja primio njega u sebe sa svim vrlinama i manama i to je morala da oseti i tvoja Bela Palanka! Bajdvej, ne zoveš se ti, tek tako, Dragan iliti Dragon, znači – zmaj!“ Tu me moja Crna teši: „Kada kroz Kosmički levak, brzinom munje, stigneš na Sirijus, tada Srbi više neće ni postojati. To će im biti kazna što te nisu prepoznali i slavili!“