I svet storiborda je muški

U Beogradu je nedavno boravio Dejvid Rasel, velika zvezda storibord umetnosti. Autor ilustrovanih apstrakta, scenarija mnogih filmskih hitova, od Povratka DŽedaja iz prve trilogije Zvezdanih ratova DŽordža Lukasa, do Betmena Tima Bartona, Terminatora 2 DŽejmsa Kamerona, Ko je smestio Zeki Rodžeru, Mulen ruža, Hronika Narnije, Pirata sa Kariba... I, kao prava zvezda, Rasel se ispostavio kao vrlo skromna i prijatna osoba, spremna da se sa svakim našali i porazgovara. Ukoliko su delovi dijaloga bili jednostavniji, mogli bi se odvijati na srpskom jeziku, maternjem Dejvidovoj supruzi Maši Marjanović. Ali, lično Rasel, srpski ipak daleko bolje razume nego što se usuđuje da ga govori, osvežavajući aktivno znanje povremenim posetama Srbiji. Ova je prilika dolaska u našu prestonicu prva zvanična, poslovna. Na poziv Kulturnog centra Kaleidoskop (a uz pomoć Nordeusa), Dejvid je u KC Reks održao dvodnevni master-klas namenjen ilustratorima, rediteljima, montažerima, producentima, autorima igrica, stripova, video-spotova.., kao i studentima umetničkih fakulteta. Naziv radionice Režija pre snimanja objašnjava samu suštinu storibord umetnosti. Kroz razgovor sa rediteljem dolazi se do vizuelnih rešenja scena, sve sa izgledom glumaca, tipom kostima i scenografije, „veličine“ kadra, ugla kamere... što skraćuje i pojeftinjuje pretprodukciju. Na hiljade skiciranih kadrova prati knjigu snimanja, kao vizuelni plan filma, odnosno, podsetnik reditelju na već osmišljeno rešenje. „Važnije od tehničke savršenosti jeste ipak da se crtežom prenese emocija“, naglašava Rasel. Jer, baš ta veština bila je presudna da njega pre četiri decenije angažuje Lukas, i potom mnoga druga velika imena Holivuda. Plus maštovitost, na kojoj sve u filmu i počiva, i koja je glavna Raselova osobina. Dejvid je kao mali želeo da postane astronom. Otiskivao se u nepoznate svetove preko bajki, „romantičnih knjiga“ poput Tri musketara, SF i Marvelovih stripova o superherojima, raznih mitologija... „Moji roditelji su se čudili – otkud crno dete usred Los Anđelesa da se toliko zanima za skandinavske mitove, tako daleko od američke popularne kulture“, smeje se. Međutim, njega je na prvom mestu interesovala borba između dobra i zla. I sopstvena aktivna uloga u tim bitkama. „Deo sam buntovne bejbi-bum generacije“, objašnjava. Ali, dok je većina njegovih istomišljenika iz tih sedamdesetih godina prošlog veka ušlo u firmirana odela, pretvorivši se u „japije“, Rasel je ostao pobunjenik. Nije uhvaćen u mrežu „američkog sna“, sve sa kupoholijom kao praimperativom, već se na tim izdigao. Nalik junacima sa kojima je od detinjstva drugovao, pobedio je „sile zla“ u vidu pogrešnih ideologija. Po tom ključu je i doživljavao sagu o Skajvokeru, Jodi, Obi-Vanu Kenobiju, Dartu Vejderu, iščitavajući dublji nivo – kritiku rata u Vijetnamu. „Bio sam jedan od Lukasovih vatrenih obožavalaca, čekao u redovima pred bioskopima gde su se prikazivali prvi Zvezdani ratovi“, opisuje. Tad je netom završio prestižni Art centar koledž za dizajn u Pasadeni (Kalifornija), „zanat“ ispekao u studiju Filmejšn za dečje crtane filmove, i kao svaki junoša grabio za svojom šansom. Bez straha da ima i velike aspiracije kao što je saradnja sa Lukasom. „Na reditelje takvog ranga uvek je ogromna navala portfolija i velika konkurencija među autorima storiborda“, objašnjava drugo lice filmske „meke“, koja svakom daje priliku ako je talentovan i uporan. Sreća prati hrabre, pa je preko prijatelja zakazao intervju sa Lukasom. Ovaj se oduševio crtežima mladog Dejvida koji je tako dobio angažman. U holivudski svet šou-biznisa ušao je na velika vrata, nimalo nalik rajskim. Jer, osim privilegija, taj svet nosi i odgovornosti prema gledaocu, što se ponekad i zaboravlja, Rasel dodaje. Pa se stvori publika nespremna da percipira, recimo, slojevite filmove Emira Kusturice. Sada čuveni storibordista, a po potrebi crtač stripova, ilustrator knjiga i magazina, autor murala, slikar, učitelj, pa čak i scenarista, čudna je mešavina neposrednosti i integriteta. Pogledaće te u oči i bez dlake na jeziku reći šta voli, a šta mu se ne sviđa. I u tome je dosledan, što je najočiglednije na polju politike. Nepokolebljivost u antiimperijalističkim stavovima usvojenim u mladosti, Rasel i danas ispoljava, čim mu se ukaže prilika. Neće časiti ni časa da naglasi da „militantna politika SAD dovodi do užasavajućih postupaka, kao što je bombardovanje Srbije ili Sirije“, dok Holivud, po njemu, vrši nasilje nad ukusom globalne publike. „Ako ne shvataš kako svet funkcioniše, sigurno je da nećeš uspeti“, recept je koji Rasel prenosi mladima, nudeći im i tajne subverzije, kao što je humor. Humorom se Rasel služi i u obračunu sa „glavnim krivcima“ moralnog sunovrata kao što su Hilari Klinton, Buš, Obama, Merkelova.., pa im prilepljuje kakvu šaljivu etiketu, čisto da ih se ne uplašimo. Jednog zove „manijakom“, drugog „fašistom“, trećeg „ni sam bog ne može da definiše“. Time ističe da je poznavanje geopolitičkih prilika bitan adut storibordiste. Kao što mu poznavanje psihologije olakšava da se izbori sa raznim sujetama, a sve u cilju stvaranja što boljeg filma. Rasel ne okoliša ni po pitanju opisa konkretnih reditelja. Od Hičkoka na čijim se „greškama“ učio držeći ga „ženomrscem“ kad sa toliko gušta masakrira junakinje, do Tarantina, koga se „treba kloniti“. Stoga kao da mora da primeti i da je Lukasovo remek–delo sasvim izgubilo snagu u drugoj, „nepotrebnoj“ trilogiji. „Teško da ikome može da promakne manjak romantičnog tkiva u ta tri potonja filma“, Rasel ovo pripisuje rastanku Lukasa od supruge mu Marše, kreativnog i emotivnog motora slavnog tandema. „Iako je svu slavu dobio on, a ona ostala maltene nepoznata“, komentar ide u pravcu borbe za ženska prava, Raselu takođe na spisku zadataka. „I svet storiborda je muški, kao i svi ostali“, Rasela ovo očigledno tišti. Stoga i voli da radi sa rediteljkama, slabije plaćenim, kako naglašava, premda je svaki novi scenario za njega izazov. Ne samo umetnički, nego i psihološki: treba ući u glavu reditelju i prozreti šta ima na umu da uradi sa datom scenom. I tu može da „podvali“, da unese malo više emocija nego što se od njega traži. Ili da, zaobilazeći proceduru, porazgovara sa autorom knjige po kojoj se snima film. Tad u crtež može da unese i deo atmosfere iz duše samog tvorca priče. Ali, da se čuva da činjenica da je „preskočio“ reditelja ne dođe do njegovih ušiju. Da ne krene po sujeti. „Sa scenaristima, srećom, nemam posla, ja sam kasnija karika u proizvodnji filma“, kaže. Zadovoljan što proceduralno mimoilazi prvu, pa time i „najvažniju“ kariku, ali se odmah zatim uključuje u produkcioni lanac. Scenario je, dakle, zakon, ali ga reditelj tumači. Reč reditelja je alfa i omega za storibordistu kome ipak ostaje prostor za manevar u okviru crteža. Nekad se Rasel izbori za neku svoju sugestiju, ali nekad mora i da se povuče. „Kada smo radili na Zeki Rodžeru, koje god bih rešenje slao Robertu Zemekisu kao vizuelni identitet Zečice, on bi odgovarao – dobro je, ali fali malo više ženskih atributa“, prepričava. Tako je od obličja sa prirodnim oblinama, Zečica postala seks-bomba. Nekom naprosto ne možeš da se odupreš, a to je u jednom slučaju bio Vatikan. Radeći po knjizi Izgubljeni raj DŽona Miltona, kreirao je ko zna koliko prikaza đavola, toliko moćnih da se vrh Rimokatoličke crkve pobunio. Nebeske sile dobra bile su smešne spram imidža Lucifera, što je ugrožavalo hrišćansku doktrinu i poželjnu sliku u javnosti. Projekat je stopiran, a time propalo 60 miliona dolara, i puna godina Raselovog rada. „Ali, to nije ništa za Holivud“, Rasel mangupskim smeškom otkriva da mu je negde i milo što je udario klip pod točkove sistemu, makar preko sopstvene grbače (a kako bi drugačije?). Kao protivteža buntovnom, ili s njim usko skopčanom, u Dejvidu tinja idealizam. Oličen u neskrivenom divljenju DŽeku Kirbiju (Marvelovom ilustratoru), Timu Bartonu, Kusturici, Spilbergu i drugima koji su ga nadahnuli. Lice mu poprima nežniji izraz kad ih pomene, premda kod takvih najviše ceni „samodisciplinu, i racionalan, iako genijalan talenat“. Posebna inspiracija ovom, zapravo, večitom dečaku, iako je zašao u sedmu deceniju, jeste njegova supruga Maša. NJeno se ime nikada neće pojaviti na odjavnoj špici filma, čak ni u poslednjim sekundama, rezervisanim za storibord umetnike. Publika će otići da promisli viđeno, ili da ga što brže zaboravi, bez svesti o postojanju kompleksnih svetova gde žive ilustratori kadrova. I gde su oni astronomi, sa olovkom (perom, markerom, „mišem“), umesto teleskopom. Dignitet je važniji od šačice dolara Umetnost storiborda je prilično nepoznata na našim prostorima, dok u praksi postiže svoj maksimum u svetu advertajzinga, i sve više, gejming industrije. Najkreativnija je u filmu, ili tu najviše može da se razmaše. Ni kod nas, a ni u svetu, ne postoji specijalizovana škola za storibordiste. Uči se od velikih slikara poput Vermera, majstora svetla i senke, od snažnih umova kao što je Ajnštajn, zagovornik „mašte koja nas pokreće“. Ili putem radionica kakvu je Kaleidoskop organizovao u Reksu, i gde se pokazalo da je Dejvid Rasel možda i promašio profesiju. Da je trebalo da bude predavač. „Treba što više crtati, slikati, proučavati anatomiju, dinamiku pokreta“, Rasel sažima, što je odlika profesije. Treba razvijati osećaj za dramatiku oličen u ilustracijama. I suptilan odnos sa rediteljima. Dignitet je važniji od šačice dolara.