Recept za ljubav

Da li Erdogan dolazi da uči? Varijacijama te opaske kojom se aludira na autokratski stil vladavine turskog i srpskog lidera, na (još uvek slobodnim) društvenim mrežama propraćena je vest o dolasku predsednika Turske u dvodnevnu posetu Srbiji. One druge, preovlađujuće, provladine medije, s druge strane, preplavio je talas egzaltacije zbog činjenice da je u Erdoganovoj pratnji bilo čak 175 predstavnika turskih kompanija, što bi, zajedno sa najavljenom centralnom temom dolaska – pričom o mestu Srbije u projektu „Turski tok“ - trebalo da bude dokaz tvrdnje o „zlatnim godinama“ koje u Srbiju samo što nisu stigle. U izveštavanju o brojnim ekonomskim blagodetima koje bi buduća „saradnja“ sa neuporedivo većom i moćnijom zemljom trebalo da nam donese, nije bilo ni trunke rezerve čak ni zbog činjenice da je u Novom Pazaru, gde je turski predsednik planirao drugi dan boravka u Srbiji, za Erdogana pripremljen doček kao za najrođenijeg, takoreći kao za predsednika sopstvene države (centar grada krasio je ogroman bilbord sa Erdoganovom fotografijom i pozdravom na turskom jeziku). Izostale su spekulacije o mogućim imperijalnim namerama velike regionalne sile, iako je, ne baš davne 2013, vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića tražila od Turske državno izvinjenje zbog reči izrečenih na Kosovu („Turska je Kosovo, a Kosovo Turska“). Ništa čudno – u predizborno vreme daleko bolje zvuče priče o osnivanju Visokog saveta za saradnju Srbije i Turske i potpisivanju različitih sporazuma, koji će, verovatno u uobičajenom roku od dve-tri godine, dodatno unaprediti ovo blagostanje u kome uveliko uživamo. Kad je cilj tako veliki, razmena recepata je dragocena, a priča o autorstvu postaje besmislena.