Teorija mu je propala gde god je isprobana

Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je isproban. I što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, katastrofa je bila veća. Socijalističke privrede koje su udaljile od teoretskih ideala, kao SFRJ, uspevale su da prežive, mada ne i da rastu poput tržišnih ekonomija. Marksovo ekonomsko teoretisanje je i za ondašnje standarde bilo neutemeljeno i proizvoljno. Teoriju je sazidao na aksiomu da jedino ljudski rad stvara ekonomsku vrednost. Krenuvši od tako pogrešnog ubeđenja, upitao je kako onda može postojati profit za vlasnike kapitala. Stvaraju ga radnici svojim znojem, jer prema aksiomu od kojeg je krenuo i ne može biti drugačije. Preduzetnička ideja, organizacija posla i rizik ulaganja kod Marksa ne postoje - računa se samo uloženi rad. A račun uloženih radnih sati pokazivao je sistemsku prevaru – kapitalisti radnicima ne isplaćuju zasluženu zaradu već jedan deo neopravdano zadržavaju za sebe. Sva famozna dijalektika svela se na kružno rezonovanje: pošto samo rad stvara vrednost, sva vrednost mora pripasti radu. Da je polazna pretpostavka te logike pogrešna bilo je jasno još za vreme Marksovog života. Već od 1870-ih, ubrzo nakon objave prvog toma Kapitala, ekonomisti širom Evrope odbacili su radnu teoriju vrednosti kao duboko pogrešnu i nikada joj se više nisu vratili. Nasađena na pogrešnom polaznom principu, ni Marksova predviđanja se nisu ostvarila. Radnici nisu bivali sve siromašniji i sukobi rada i kapitala nisu se zaoštravali. Naprotiv, položaj radnika osetno se poboljšavao još za vreme Marksovog života. Kao u današnjoj Kini, mladi ljudi su širom tadašnje Evrope hrlili sa sela u gradove da bi naporni poljski rad zamenili radom za redovnu i vremenom sve veću platu. Niti je kapitalizam posustao usled dugoročnog pada profitnih stopa, kako je Marks prorekao. Profitne stope nikad nisu bile tako visoke kao što su Marks i sledbenici zamišljali, ali do današnjeg dana one niti posebno padaju, niti naročito rastu. Marks je čvrsto verovao u svoje ideje i posvetio im čitav život. Neka njegova šira političko-filozofska zapažanja zavređuju pažnju i danas. Tehnološki determinizam koji tvrdi da materijalna baza uslovljava društvene odnose – da ručni mlin stvara feudalizam, a parni mlin donosi kapitalizam – ponovo je intrigantan u 2017, kada se u svetu raspravlja kako nove tehnologije, internet i društvene mreže menjaju politički poredak. Ali baš zbog ideološke posvećenosti Marks i nije bio nikakav ekonomski teoretičar. Iako je voleo da ističe naučnost svojih teorija i nenaučnost tuđih, uvek je prvenstveno bio ideolog revolucionarne levice. Svoj stav o kapitalizmu i komunizmu jasno je obznanio još 1848, kada je u kasnim dvadesetim sa Engelsom sastavio Manifest komunističke partije. Sve kasnije detaljno ekonomsko teoretisanje iz Kapitala i drugih spisa nije bilo teorijska osnova komunizma, kako su nas učili, već naknadni pokušaj da se ova radikalna ideologija predstavi naučnom i racionalizuje.