Zagadili i biznis

Veliki deo neobaveštene javnosti sigurno je bio na strani radnika FKZ - Fabrike kablova iz Zaječara (deo poljske Telefonike), kada su u julu 2015. blokirali put ka Negotinu. Bunt je usledio zato što nisu dobili plate, jer je račun firme blokiran zbog duga za ekološke takse. Vlasnik je pretio da će, ako se ne nađe „kompromis“, ugasiti fabriku sa 400 radnika, ali nije demantovao „ekološki“ dug od čak 74 miliona dinara. Fabrika iz Zaječara, nažalost, nije izuzetak, već pravilo. Doskora je za ekologiju bilo zaduženo Ministarstvo poljoprivrede, koje je protiv 100 domaćih i stranih firmi pokrenulo upravni postupak zato što ne plaćaju ili duguju ekološku taksu. To je samo vrh ledenog brega, jer je ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan nedavno potvrdio da oko 2.500 preduzeća ne plaćaju tu naknadu, iako je to zakonska obaveza za sve zagađivače koji emituju štetne supstance, opasan i ambalažni otpad. „Možemo samo da spekulišemo o visini tih dugovanja, ali su ona svakako velika“, kazao je i poručio da neće biti oprosta tih dugova. „Ne možemo sebi da dozvolimo taj luksuz. Zaštita životne sredine je pitanje kulture, a neplaćanje za njenu zaštitu je nekultura“, smatra resorni ministar. On je naveo i da je ažuriranje spiskova obveznika ove takse i novi način njihovog obaveštavanja samo u Beogradu povećalo naplatu sa 600 miliona na 2,5 milijardi dinara. To se uklapa u procene upućenih da država svake godine samo po ovom osnovu izgubi bar 20 miliona evra, tako da je do sada ostala „kraća“ za 150 miliona evra. I dok, s jedne strane, mnoge kompanije ne plaćaju ni ono što bi po zakonu morale, Trivan procenjuje da će usklađivanje sa ekološkim standardima EU (poglavlje 27) Srbiju koštati od 10 do 15 milijardi evra. Tim pre nije jasno zašto se kroz prste gleda onima koji godinama ne plaćaju takse, koje su praktično najveći izvor finansiranja zaštite životne sredine. Domaći zvaničnici tvrde da sami propisi nisu toliko problem, jer i Evropska komisija smatra da je Srbija u domaće zakonodavstvo prenela 98 odsto EU direktiva, više nego i jedna zemlja Zapadnog Balkana. Privrednici, na koje se ta regulativa odnosi, međutim, ukazuju da su eko-takse kod nas značajno veće nego u EU. Oni navode da je najveći namet proizvođačima i uvoznicima naknada za proizvode koji postaju posebni tokovi otpada i tvrde da su te naknade previsoke i da podižu cene finalnih proizvoda. Po njihovoj računici, udeo ovih naknada u cenama električnih i elektronskih proizvoda u EU je oko dva odsto, a u Srbiji u proseku čak osam procenata. Tako ispada da ti nameti negativno utiču i na kućni budžet (veći deo se izdvaja za ove proizvode) i na državni (manji je prihod zato što neke firme prelaze u sivu zonu da bi izbegle takse). Uz to, država tako stvara nelojalne konkurencije i 20 odsto firmi, koje pune budžet plaćanjem ovih taksi, dovodi u neravnopravan položaj, dok praktično pomaže onima koji krše zakone. Upućeni kažu da je jedno od rešenja da država uvede takozvanu produženu odgovornost - da proizvođač bude odgovoran za proizvod i kada mu istekne „životni vek“, da može samostalno da organizuje prikupljanje, zbrinjavanje i reciklažu „svog otpada“. O efikasnosti takvog pristupa svedoči podatak da se u EU godišnje prikupi 5,8 a u Srbiji 1,8 kilograma elektronskog i električnog otpada po stanovniku. Dodatni problem je što se u Srbiji ni postojeći zakoni ne primenjuju uopšte, ili važe selektivno, pa otpad uglavnom završava na divljim deponijama. Jedan od razloga za to je i što reciklaža električnog i elektronskog otpada u Srbiji košta dva-tri puta više nego u EU. Ceh i za to prevaljuje se na potrošače kroz više cene proizvoda. Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima za pristupanje EU navodi da Srbija za zaštitu životne sredine izdvaja 10 do 20 puta manji procenat BDP-a od zemalja EU. NJena je procena da će privreda podneti čak 80 odsto ukupnih troškova evro-ekološke integracije. Ako će to privredu koštati dodatnih osam do 12 milijardi evra tim pre nije jasno zašto država dozvoljava da još uvek neke firme ne plaćaju ekološku taksu. Ministar Trivan objašnjava da cilj države nije da naplatom takse „ubije privredu“, ali očito se mora sprečiti i da nesavesni zagađivači nekažnjeno ubijaju životnu sredinu. „Ko zagađuje, taj će morati i da plati, i to u skladu sa zakonom“, sve vreme ponavlja ministar. Možda je vreme da se sa reči pređe na dela. Inače bi cela Srbija mogla da se pretvori u nelegalnu deponiju.