Tvit iz Pekinga

Kad je Ivo Andrić posetio Kinu zabeležio je da o njoj zna malo a sluti mnogo. To je možda i definicija našeg odnosa prema toj zemlji. Mašta prihvata tamo gde prestaje znanje. Kina je za nas Prostor za intuiciju. Orgija intuicije. U Pekingu sam se prvo sprijateljio sa vrbama, bagremovima i topolama. Za razliku od NJujorka ili Tokija, Peking nije imao ogromne nebodere, te vertikalne avenije. Većina zgrada bila je ujednačeno visoka - negde oko 20 spratova. Imao sam utisak da su svake noći dok sam spavao izgradili još deset kvartova. Tako sam otprilike zamišljao zgrade novog Lenjingrada, samo što im je dizajn savremen. Očekivao sam da je zemlja sasvim prešla na stranu tržišne ekonomije. U stvari, to je neka čudna mešavina. Odlikovani oficiri - valjda uzorni carinici - salutirali su mi iznad kabina pasoške kontrole. Natpisi preko auto-puta slavili su socijalističke vrednosti. Ne znam kako sam našao svoj hotel Novotel Sanyan. Imao sam adresu napisanu na engleskom. Vozač taksija je konsultovao nekoga i neko je konsultovao nekog drugoga i bili smo u hotelu. Zbunjenost i buka i dobronamernost i nekako bismo uvek na kraju stigli na odredište. Platili smo juanima sa kojih se osmehivao mladi Mao. Rano Je Da Se Prosudi Ja ne koristim Tviter. Naslov ovog teksta je šala. Navodno, kad su Deng Sjaopinga pitali: „Da li je francuska revolucija dobra ili loša stvar?“, on je odgovorio: „Rano je da se prosudi“. Kineska kultura je kultura dugog trajanja koja se ne može iscrpeti jednim tvitom. Pa ipak, toliki pisci su posle nekoliko dana pisali o Kini. Kad naprstkom zagrabite more, time ga niste iscrpeli, ali ono što je u vašem naprstku jeste - more. Tako je i sa putopisima. U gradu poznatom po smogu bila su nam poklonjena tri melemna dana. U njihovom sjaju video sam mesta koja sam oduvek želeo da vidim. Šetao sam kroz pesmu od tri reči: Trg Nebeskog Mira. Pored stubova i kugli od cveća neki dečak je piškio u flašicu. Devojčica je vukla niz malih zmajeva u nizu. Crvene palate su bile izdignute na crvenim zidinama. Ispod Maove velike slike prošli smo u Zabranjeni Grad. Mislio sam na evnuhe i Pitera O`Tula u Poslednjem kineskom caru. Mislio sam na konfučijansku ideju beskrajnog usavršavanja. Obično ne volimo gužve, ali ovo mnoštvo je bilo opojno. Uvek je izgledalo da svi ne možemo ući, a onda bismo ušli, da svi ne možemo proći, a onda bismo prošli. Sedeli smo u čudesnim senovitim paviljonima. Kako su se zvali? Hol Mentalne Kultivacije, Paviljon Prijatnih Zvukova, Paviljon Očekivanja Dobrih Predskazanja. To su bila mistična imena, baš kao ona Supa sa Tri Ukusna Sastojka zbog koje sam zavoleo Kinu u beogradskom restoranu Peking. Borovi su bili posađeni tako da se prepliću. Gledali smo ukrasne mogile od rupičastog kamena, bronzane zmajeve i jelene. Keramika koja je došla pre svake keramike ukrašavala je pagode. U Hramu Neba imao sam utisak da je park mandala koja simbolizuje kosmos. Između stepenica su bile urezane žar-ptice koje su iz Kine pobegle u ruske bajke. Zurio sam u grede obojene crvenim, plavim i zelenim bojama. U ovom vrtnom kompleksu carska porodica je prinosila žrtve za dobru žetvu i pravilno proticanje energije svemira. To je moja interpretacija. Uz muziku i igru i čitanje molitava, nudili su nebu žad, svilu i žrtve livenice. Imperator bi kleknuo tri puta i naklonio se devet puta. Sećam se osećaja sreće kad sam prišao centralnom kružnom hramu. Vrata su bila otvorena i zapahnuo me je miris buđi i drevnosti. Nikad nisam video tako intenzivno zelenilo kao u Letnjoj Palati. Prolazili smo kroz niz svetlih paviljona na traci zemlje između dva jezera. Sa leve strane čamac je nestajao među lopočima. Porodice su sedele na ćebadima i tako provodile vikend. Ne sećam se jesmo li prošli kroz Vrt Harmoničnih Zadovoljstava? Paviljon 1.000 jeseni? Paviljon uzvišene jasnoće? Bilo je sparno. Konačno smo stigli do visoke palate, prislonjene uz brdo. Ušli smo na gornji ulaz. Nad nas se nadneo plavooki Buda sa perverznim osmehom. Odmorili smo se gledajući jezero Kunming. Bio je to pejzaž za uživanje, elegantniji od Versaja. Letnju palatu su strašno opljačkali engleski i francuski vojnici 1860, u Drugom Opijumskom Ratu. Deo destrukcije bi se mogao opisati kao iracionalna mržnja na lepotu. Kameni most je povezivao kopno sa jezerom. Poduprte drevne vrbe dodirivale su vodu. Stotine čamaca, od kojih su neki bili u obliku zmaja, plovili su jezerom. U njima su valjda, isto kao u 18. veku, bili razdragani ljudi. Oni su jeli, svirali, čitali Li Poa i gledali mesec odražen u vodi. Ražnjići od škorpija Grupa kulturnih predstavnika Srbije išla je Vang Fuđin ulicom, „pekinškom Knez Mihailovom“. Smračilo se, smenjivali su se blokovi i u njima osvetljene prodavnice sa znakovima Zara, Guči, Armani. Zahladilo je i već smo razmišljali da se vratimo. Duh Pekinga nas je poveo nadesno. Ušli smo ne u ulicu već u srednjovekovni vašar. Tu su se, navodno, prodavali vrapci, golubovi, morski konjici i, možda, lastina gnezda. Pušili su se roštilji sa obe strane. Nudili su nam ogromne školjke u koje se duva na baroknim slikama, morska čudovišta, neke crve. Prodavali su i ražnjiće od škorpija. Žute škorpije su bile vezane i mrdale žaokom. Milili smo kroz aromatične dimove. Ovi iza mene su počinjali potiho da kukaju. Gužva je bila tolika da je lakše bilo ići napred. Žene u elegantnim haljinama nosile su posude sa nečim nalik na gulaš i srkale ga u hodu štapićima, uspevajući da se ne uflekaju. Grupa iza mene ispoljavala je raskošan talenat srpskog naroda za kukanje. Posred ulice su bile kante iz kojih su vonjali ostaci hrane koji su stajali ceo dan. Roštilj se pušio sa obe strane. Ego je kenjkao. Id je rastao. Gužva se polako proređivala, izašli smo u ulicu paralelnu „Knez Mihailovoj“, samo mračnu, gde nas je kao mađijom čekao taksi. Opet su promicali stari prijatelji - topole, vrbe i bagremovi. Kroz otvorene prozore mirisala je topla pekinška noć. Trešnje u Kini U okeanu od grada disao je jedan drugi okean - Pekinški sajam knjiga. Među portretima domaćih i međunarodnih pisaca prepoznao sam portret nobelovca Mo Jena. Mo Jen se pitao da li su ljudi kojima je alkohol stran uopšte sposobni da govore o literaturi? Na štandu Srbije našu književnost su predstavljali slike i filmski klipovi Vuka Karadžića i Filipa Višnjića. Istog dana sam, u pekinškoj gužvi, naleteo na slepog ujgurskog guslara. On bi zastao između kola i električnih mopeda i zaguslao, a žena koja ga je vodila bi pružila ruku i pokazala na usta: treba jesti! Nešto naše, što je nastalo veoma davno, živelo je negde veoma daleko. Sedeli smo na sajmu sa našim profesorima sinologije i predavačima i studentima srpskog jezika na univerzitetu u Pekingu. Da li je tada ili prethodne večeri naš vodič, profesor Radosav Pušić, rekao da je život lep i apsurdan i da sofisti ne mogu da govore o ljubavi? Pitanja su bila o temi rata i ulozi mašte u srpskoj književnosti. Razgovarali smo o nostalgiji. Ali najlepši momenat na sajmu bio je kad me je Đin Sjaolei zamolila da pročitam Sumatru Crnjanskog. Zatim je ona pročitala svoj kineski prevod koji je tu u Pekingu, doterivala već treći put. I to je bilo jedno pobratimstvo lica u svemiru. To je bio sumatraistički momenat povezanosti Vrta Benevolentnog Spokoja, trešanja u Kini, Jelene koje Nema, Kalemegdana, Paviljona uzvišene jasnoće. Svega što postoji.