Bili su prvaci sveta

Što život ume da ispriča, to niko ne ume da napiše. Jednostavno, tako se desi. Bez nekog razloga. Bez ikakvog povoda. Samo od sebe. Niko se tu dovoljno ne pita... Život je to zamislio i ništa nije moglo da mu se suprotstavi. Sudbina, šta li je?! Ona je opravdanje i za radost i za tugu... Jer, sudbini nije potreban niko! Ovo je jedna tipična priča u kojoj nas je zadesila sudbina... Baš onakva kakvi smo i mi. Naša sudbina! Sa jedinim pravilom koje poštujemo - da nema pravila! Zato, valjda, tako silno i volimo loptu. Ona ima geometriju naše naravi: ista sa svih strana, okrugla, bez kraja i početka. I uvek traži svoj put. Nepredvidiva, neukrotiva, neposlušna i samovoljna... Lopta i mi - to su sudbine što se zajedno kotrljaju! Igra krajnosti u taktici suprotnosti. I rezultatom protivrečnosti... Ovo je priča o najtalentovanijoj generaciji u istoriji fudbala, koja je rane jeseni u Čileu, 1987. godine uspela da postane omladinski prvak sveta. Priča o mladosti je priča o uspehu. Ova fudbalska bajka prkosi zaboravu na stranicama knjige u izdanju Blica. Trideset godina posle, Jugoslavija ne postoji, ali osamnaestorica veličanstvenih: Šuker, Boban, Prosinečki, Mijatović, Jarni, Petrić, Leković, Štimac, Brnović, Pavlović, Janković, Mijucić, Pavličić, Antonić, Zirojević, Đurković, Škorić i Piplica, ostaju heroji jedne zemlje i jednog vremena, koji zaslužuju naklon pamćenje. Jer, „čileanci“ su najtalentovanija generacija u istoriji fudbala. „Apsolutno je to bila jedna od najtalentovanijih generacija svih vremena na svetu“ - potvrđuje Aleksander Čeferin, aktuelni predsednik Evropske fudbalske unije (UEFA). Stvarno je fascinantno koliko je, pri kraju Jugoslavije, bilo talentovanih sportista, kako smo imali najtalentovanije ekipe u fudbalu, košarci, rukometu, vaterpolu... Da nije došlo do raspada bivše zajedničke države, ubeđen sam da bi generacija iz Čilea lako postala i seniorski svetski prvak u fudbalu. Uspeli su ti dečaci, jer su bili daroviti i zato što su bili prijatelji. To je dupli pas kojim su ostvarili svoje snove. „To je jedna velika priča i nikada se mali čileanski mondijal ne da opisati dovoljno lepo i dovoljno poetično. On je bio pravi san malih klinaca koji su bili veliki prijatelji, sjajni talenti divne generacije. Držali smo se zajedno od početka do kraja i zato smo pobedili. Istovremeno, zbacili smo teret i balkanski kompleks svih sada naših nacija, tada jugoslovenski kompleks o manjoj vrednosti naših igrača na svetskoj razini”, prepričava nezaboravne trenutke večnosti Zvonimir Boban, strelac šampionskog gola, sa penala, u finalu protiv SR Nemačke. Jedan od upečatljivih aktera turnira bio je i Predrag Mijatović, tada anonimni klinac iz Titograda, kasnije jedan od četvorice slavnih „čileanac“ u kraljevskom timu Real Madrida... „Pored fudbalskog kvaliteta, ta generacija imala je jednu strašno dobru stvar... Naš talenat je bio još jači zbog drugarstva i ambijenta kakav nisam doživeo u čitavoj karijeri. Mi smo bili i ostali prijatelji, a to je u današnjem fudbalu nezamislivo”, tvrdi Mijatović. I Davor Šuker je išao sličnim putem: iz Osijeka, preko Čilea, do Zagreba, Madrida, Londona... „Zaista je bilo spektakularno šta smo tamo napravili... Stopila se neka sinergija, nas klinaca gladnih uspeha i trenera koji su mnogo dali toj ekipi. Uvek se naježim kad gledam inserte iz Čilea, jer tačno me vrate u taj najnežniji deo moje karijere”, - setan je Šuker, sada predsednik Nogometnog saveza Hrvatske. Dva Roberta, Prosinečki i Jarni, takođe su čileanskim putem došli na dvor fudbalske kraljevine Real Madrida. „Svakako da nam je Čile bio odskočna daska za velike karijere”, priznaje Prosinečki, zvanično najbolji igrač turnira u Čileu. Sada, 30 godina posle, svedoci smo različitih sudbina... Najstrašnije je što sa nama više nisu Dubravko Pavličić i Zoran Mijucić. Tragedije! Jarni gleda u nebo... „Duda i Mijuca su uvek sa nama i nadam se da nas gledaju odozgo”! Život nije svima potaman. Stara priča, čak staro pravilo... „Bilo je igrača koji nisu uspeli da pronađu svoj fudbalski put. Mislim na Zirojevića i Đurkovića i još neke koji su pokušali, dali sve od sebe, ali sreća im nije bila naklonjena. U životu ima finih priča, nažalost i priča koje fino počnu, a završe se kako ne treba“, priča Mijatović. Jedna od njih je i priča Ranka Zirojevića, supertalentovanog klinca iz Nikšića, koji nije dogurao dalje od bitke na Sutjesci... „Sada bih samo mogao da kažem kako nisam imao životnog iskustva“, iskren je Ranko. „A da mi je ovo, 30 godina posle, igrao bih u Barseloni. Šta je tu je, ne žalim se i više ne pravim nikakve planove, jer sve što sam u fudbalu zamislio, otišlo je na drugu stranu. I ovako sam srećan, bez obzira na to što nemam posao, što sam na birou. Borim se i snalazim, da pomognem sebi i svojoj deci. Oni su moji najveći, najvredniji trofeji“, zaključuje Zirojević. I Slaviša Đurković, takođe Nikšićanin je mogao više... „Verovali ili ne, Čile mi je uzeo više nego što mi je dao. Kada smo se vratili ja sam leteo u oblacima, planina mi je bila do kolena. Mislio sam da će karijera ići sama od sebe, ali sam se grdno prevario. Plitka pamet, bahatost, u stvari moja luda glava su najveći krivci. Želja za životom, provodom, žene, splavovi, kafane, znate kako to već zajedno ide... I eto me danas opet u Nikšiću. Srećan sam sa svojom decom, oni neka se uče na mojim greškama“, očinski poručuje Đurković. Milan Pavlović, legendarni kapiten Jugoslavije u Čileu, takođe je fudbalu više obećavao nego što mu je dao. „Svestan sam da je bila presudna moja skromnost. Za uspeh je potrebna doza egoizma, ali ja je nisam imao. Možda je i to najveći razlog što nisam napravio neku veću karijeru, ali nisam nezadovoljan. Porodica je na okupu i ja opet predvodim veliki i najdraži tim”, našao je simboliku kapiten Milan Pavlović. I na kraju, kratka ispovest Slavoljuba Jankovića, velike nade Crvene zvezde, koja je sa glavne ulice Mondijala zalutala u neku sporednu... „Ni moja karijera, posle Čilea, nije otišla u dobrom pravcu. Očekivao sam da ću u voljenoj Zvezdi dobiti pravu šansu, ali nije bilo tako. Sankcije, ratovi i sve što je kasnije usledilo iniciralo je velika razočaranja. Ja ne želim da pričam o tome, neke stvari ostaju samo za mene. Živim u Paraćinu, imam školu fudbala, radim i družim se sa decom. Lepo mi je, ne živim od stare slave”, zaključuje Janković. Ovo je samo delić priče koja nikada neće biti ispričana do kraja. Jednostavno, ova priča i ne sme da ima kraj. Čileanci, priča o najtalentovanijoj generaciji u istoriji fudbala, zaslužuje večnost! Posle tri decenije Dragoje Leković (Budućnost, Titograd) Živi u Baru, trener golmana reprezentacije Crne Gore... Tomislav Piplica (Iskra, Bugojno) Živi u Nemačkoj, skaut u FC Energie Cottbus... Robert Jarni (Hajduk, Split) Živi u Splitu, selektor omladinske reprezentacije Hrvatske... Slavoljub Janković (Crvena zvezda, Beograd) Živi u Paraćinu, vlasnik škole fudbala AS Balon... Gordan Petrić (OFK Beograd) Živi u Beogradu, trener FK Rad... Branko Brnović (Budućnost, Titograd) Živi u Podgorici, posle uloge selektora reprezentacije Crne Gore, čeka novi angažman... Igor Štimac (Dinamo, Vinkovci) Živi u Splitu, trener FC Al - Shahanizy... Dubravko Pavličić (Dinamo, Zagreb) Preminuo 4. 4. 2012. godine u Španiji... Ranko Zirojević (Sutjeska, Nikšić) Živi u Budvi i traži novu fudbalsku šansu... Slaviša Đurković (Sutjeska, Nikšić) Živi u Nikšiću, vlasnik škole fudbala Polet Stars... Milan Pavlović (Željezničar, Sarajevo) Živi u Atini, trener instruktor FIFA... Robert Prosinečki (Crvena zvezda, Beograd) Živi u Zagrebu, selektor Azerbejdžana... Zvonimir Boban (Dinamo, Zagreb) Živi u Cirihu, na čelu FIFA sektora za razvoj fudbala... Dejan Antonić (Crvena zvezda, Beograd) Živi u Hongkongu, trener FC Rangers... Predrag Mijatović (Budućnost, Titograd) Živi u Madridu, posle direktorskog staža u Real Madridu, bira novi izazov... Petar Škorić (Vojvodina, Novi Sad) Živi u Nemačkoj, trener FC Schweinfurt... Zoran Mijucić (Vojvodina, Novi Sad) Preminuo 3.10. 2009. godine u Šidu... Davor Šuker (Osijek) Živi u Zagrebu, predsednik Nogometnog saveza Hrvatske...