Sa Hajdegerom na Švarcvaldu

Bio sam pet dana u Beogradu i, brže-bolje, vratio se mom Vidovu. Brzo sam shvatio da više ne znam ni da hodam po beogradskom asfaltu! Samo jednom sam, sa južnog Vračara, sišao u srce prestonice, dole, na Dorćol, do moje redakcije. Usput sam svratio do Tašmajdana, do „Poslednje šanse“ gde me u senci borova čekao moj sto, „stomaklija“ od gazde, i, Bob Dilan. Uvek mi puste Dilana, a on, kao blesav, jaše na vetru. I tu, u „Poslednjoj šansi“ shvatim da me za Bgd. vezuju samo još Bilja i Saška. Elem, u Beogradu sam se, uglavnom, držao moje Gročanske ulice kao proverene međe. I tu među prekoračim samo dok skoknem do parkića u Vidovdanskoj, na jutarnje veslanje, naravno, na suvim veslima. I veslam, veslam besomučno, nazad ka jugu, ka Moravi, ka Nišavi gde su nekad plovile rimske galije. Ali, gle, sve što snažnije veslam ka jugu, sve više se uzvodno Dunavom približavam hiperborejskom severu, hoću reći, Švarcvaldu odakle iz mračnih, gotovo, crnih šuma izvire jedan potočić kome će, kasnije, dati ime Dunav. E, sad, ne može se u potoku veslati, pa ostavim vesla ispod Švarcvalda, pa ajd’, uzbrdo, pešice, sve skačući sa kamena na kamen ka izvoru Dunava. A znam da je tu negde i brvnara Martina Hajdegera koji, još uvek, po planini lovi leptire i sjajne stihove. U tom poslu i zateknem starog Martina kome je filozofska Evropa, i dan-danas, do kolena. I, ko o čemu, zapodenemo razgovor o Fridrihu Ničeu i tu se Martin raspriča, priseća se kada je u Frajburgu, 1936. godine, držao predavanja o Ničeu, a Evropljani ga ni do danas nisu shvatili. A Hajdeger je još u Frajburgu govorio da Niče nije samo rušio dotrajale judeohrišćanske vrednosti, već je uspostavljao nove, to jest, stare arijevske vrednosti. Tu mi stari mudri Martin, doslovce, kaže: „Evo, i te vaše srpske Zadušnice koje su bile u subotu, i, one su opisane u Vedama od pre petnaest hiljada godina! Srbi su se, oduvek, sećali svojih mrtvih predaka i poštu im odavali, i to, dakle, nisu izmislili hrišćani!“ Ostavim Hajdegera da, na Švarcvaldu, lovi leptire i stihove od kojih ti se mozak lomi. Krenem, nazad, Dunavom ka Beogradu, ka Srbiji, a u stopu me prati K. G. Jung, moj guru iz Švice, pa me savetuje: „Uzmi ponovo da čitaš Hajdegerova predavanja o Ničeu, i, videćeš, između ostalog, da su svi ključni pojmovi antičke filozofije, uglavnom, srpskog porekla! Sećam se, Hajdeger je, u jednom užem krugu prijatelja, rekao da i sama reč ’logos’ dolazi od srpske reči razlog. Ali, odmah, je dodao; kako da to javno, na predavanju o Ničeu, kažem!? Kako da se zamerim velikom filozofskom grčkom narodu zarad malog nefilozofskog srpskog naroda? Eto, to je mučilo Hajdegera! Ali to, sigurno, ne muči tvog Aleka kome je Merkelova mnogo važnija od Hajdegera.“ Za Zadušnice, vratim se na Suvu planinu. Stojim u Vidovom hramu, tiho plačem i lupam čelom u hrastov kip boga Vida, a sve zbog Srba koji su ga zaboravili. Tada, odjednom, bog Vid progovara i lepo mi se obraća: „Mani Srbe, gledaj svoja posla. Za tebe će, gore, na Sirijusu, uvek biti mesta!“ U Vidovom hramu ukrštam pazle Monalize ne bih li, nekako, smirio živce. Ali, pritom, smišljam i novu bajku o lepotici Tari i zmaju Dragonu. Tu i moja Crna za mene navija: „Ako napišeš hiljadu i jednu bajku o Tari i Dragonu, bićeš slavniji od čika Jove Zmaja, a Srbi će te slaviti više od Hajdegera. A što se Ničea tiče, bojim se da će ga ministar Nebojša optužiti i za rušenja u Savamali.“