Pravo u zapećku

Ko je kriv Milanu Krkobabiću što nije baš kao i njegov kolega iz Nemanjine Aleksandar Vulin potrčao da voljenom predsedniku Vučiću zahvali što se „izborio za povišicu plata u javnom sektoru za 10 odsto, iako su mnogi bili protiv“, nego je nekoliko dana pre toga na javnom servisu objašnjavao kako penzioneri ne smeju više biti glavne žrtve fiskalne konsolidacije, već bi taj teret sad trebalo da pređe malo i na javna preduzeća. Epilog je već poznat: javna preduzeća će i dalje nastaviti da rade neefikasno i neracionalno, baš kao i godinama unazad, najveći deo javnog sektora dobiće u narednoj godini povišicu od 10 odsto, a penzionerima će ček biti uvećan za pet odsto. Sudeći po Vulinovoj reakciji prilikom „proslave“ sto dana Vlade Ane Brnabić, baš onako kako je on priželjkivao, i suprotno od onoga što je nekoliko dana pre toga predlagao Fiskalni savet. Ako i uzmemo da su se kreatori budžeta za sledeću godinu, a to je, prema Vulinovom iskazu, predsednik države lično, saglasili sa Fiskalnim savetom da povećanje penzija ne sme biti veće od pet odsto, od tri ponuđena i analizirana načina kako tu povišicu raspodeliti, izabrali su baš onu koju je Savet smatrao pogrešnom. Linearno povećanje penzija svima, što možda neće ugroziti stabilnost javnih finansija, ali će zato omogućiti i predsedniku Vučiću i njegovom novom portparolu Ani Brnabić da, on po ko zna koji put, a ona prvi, javnosti upute poznatu rečenicu: „najveći deo penzionera i zaposlenih u javnom sektoru imaće najveće plate do sada“. I nije ova rečenica daleko od istine, baš kao što je istinita i tvrdnja predstavnika zaposlenih u obrazovanju, zdravstvu ili penzionera, da najnovija povišica nije povećanje penzija i plata, već vraćanje onoga što im je oduzeto s početka fiskalne konsolidacije. Tačno je i da bi predsednik Vučić imao razloga da se ljuti na zastupnike interesa javnog sektora, jer visinu njihove plate određuje poslodavac, a u ovom slučaju je to država ili, po Vulinovom, sam Vučić, ali sa penzijama situacija ipak izgleda malo drugačije. Oročena fiskalna konsolidacija na tri godine i ostvarenje cilja o niskom deficitu moralo bi da znači i obavezu države da ukine odluku o privremenom smanjenju penzija zbog ugroženih javnih finansija i pretnje bankrotom. Pošto takva pretnja više ne postoji, svedoče podaci i članovi Vlade, penzionerima se, pravno tumačeno, ne bi smele isplaćivati manje penzije od onih koje su primali krajem 2014. Jer, neko bi se mogao osmeliti i ponovo tražiti ocenu ustavnosti takve odluke, naročito sada kada su prestali i ekonomski razlozi zbog kojih je odlučeno da se nekome isplaćuje manje od onoga što mu po zakonu pripada. Tim pre što u budžetu za narednu godinu ima novca za vraćanje penzija onima kojima je prethodno oduzeto. Ali pravo je jedno, ekonomska računica drugo, a politička logika uvek jača i od jednog i od drugog. Jer, kako pred svoje biračko telo, na beogradskim ili nekim drugim izborima, sa objašnjenjem da oni koji primaju penzije manje od 25.000 dinara sada moraju da se strpe, povišice za njih nema u 2018, zato što se moraju povećavati ili vraćati penzije onima koji primaju malo više i mnogo više od toga. Koji socijalno odgovoran političar bi to ikada uradio? I dok povećanje penzija od pet odsto ne izlazi iz okvira koji bi mogao ugroziti budžetsku ravnotežu i projektovani deficit za 2018, sa platama ni to još nije sigurno. Fiskalni savet se onomad usprotivio povišici od 10 odsto, uz tvrdnju da ni plate ne smeju rasti više od očekivanog rasta BDP-a i inflacije, ali, sada kažu da je još rano za konačnu ocenu kako će ovo najavljeno povećanje uticati na javne finansije. Sve i da ih ne ugrozi, plate su i ovaj put povećane odokativno i bez prethodno utvrđenih potreba javnog sektora i kriterijuma o visini njihove zarade. Ali i tako povećane, uglavnom su manje od onoga što zarađuju zaposleni u državnim preduzećima - otporni na fiskalne konsolidacije, važniji od lekara i profesora, jači od vojske i policije.