Ostalo nam je malo do potpune propasti

Na dogovoreni intervju došli smo različitim linijama metroa. Kako je Beograd izuzetno prohodan grad stigli smo znatno pre dogovorenog, te smo neko vreme razmatrali gde bismo mogli da sednemo, kako bismo na miru pričali i uživali u marihuani. Otkako je legalizovana, nestašica biljke kanabisa jedini je problem ove naše zemlje, inače ekonomski i politički superiorne u svetskim okvirima. Odabrali smo kafić na Dorćolu gde marihuane uvek ima u izobilju, a i konobar nas je prepoznao pa je obezbedio najbolji sto. I onda smo se pitali šta da pričamo o našoj društvenoj zbilji kad je sve tako savršeno? S druge strane, ako neko slučajno i čuje da imamo nešto protiv tako perfektnog uređenja, pitanje je da li bismo više bili na slobodi. Dugo smo ćutali i razmišljali. On je pio koktu, a ja jupi. I odlučili smo da ipak u tišini odslušamo drugi album Šarla Akrobate… Ovako bi izgledao naš susret sa Markom Vidojkovićem da smo u njegovom novom romanu E baš vam hvala (Laguna, 2017), u kome on izvodi svojevrsni desant na celokupno postjugoslovensko društvo, smeštajući radnju u sadašnje vreme u paralelni kosmos u kome se Jugoslavija nije raspala, u kojoj nema neprijatelja, i u kojoj je sve sjajno, a osamdeseta sezona serije Bolji život je u toku... U realnosti, međutim, naš susret povodom dogovorenog intervjua izgledao je potpuno drukčije – jedva smo stigli na vreme usled haosa u gradu, razgovora o politici, društvu i svakodnevici imali smo napretek i nismo ćutali uopšte. I da - nismo imali marihuanu, iako smo na momente jedan drugome delovali kao da je sve vreme konzumiramo. Jer stvarnost na ovim prostorima doseže granice takvog apsurda da ponekad izgleda kao da smo u nekom lošem snu. Ili dobrom košmaru… Zato nismo ni obraćali pažnju da li neko sluša o čemu razgovaramo. „Iz komunističkog ugla, sve je idealno“, priča Marko Vidojković o svom paralelnom univerzumu iz romana. „Komunisti iz moje knjige spasili su Jugoslaviju liberalizacijom ekonomskog sistema i protivljenjem demokratskoj tranziciji. Ostali su jednopartijsko društvo, sa slobodnom privredom. To je pomoglo da jugoslovenski naučnici proizvedu novu tehnologiju, mnogo uspešniju nego proizvođači sa Zapada, te je kao takvo to društvo okej i u njemu nema prostora za kritiku. I ko god takvo društvo kritikuje, neće dobro da se provede. Da li to zvuči poznato?“ Na samom kraju romana kažete da u „koji god kutak društva da zaviriš, naišao bi na trulež...“ Ne treba biti mnogo pametan da bi se to reklo. A ne treba biti ni mnogo pametan da se zaključi kako su ovde svi temelji društva urušeni, još od doba Slobodana Miloševića. Sve što je nakon toga počelo da se obnavlja, srušeno je tokom vlasti SNS. Sudstvo postoji samo u službi režima. Obrazovanje i školski sistem svode se na štancovanje radne snage, koja će da zapali na Zapad. Ostali smo samo mi koji se mlatimo decenijama s ovim sistemom pokušavajući da ga promenimo, a oni na kojima je budućnost odlaze. Među klincima postoji konsenzus da odavde treba bežati. Umesto na Zapad, vi u svom romanu bežite u paralelnu dimenziju. Da li mi živimo paralelnu stvarnost u kojoj glas manjine ne dopire do većine? Pisac u meni napisao je knjigu u kojoj je jedini brzi i efikasan način za rešavanje stvari u ovoj zemlji da dođu komunisti iz druge dimenzije, da pokokaju koga treba i da naprave zemlju izpočetka. Samim tim sam iskazao pesimizam u odnosu na to koliko brzo možemo da u društvu popravimo sve što je pokvareno. Ali, to je i upozorenje da nam, ako dignemo ruke, neće ostati ništa osim natprirodnog rešenja, koje se nikada neće desiti. Užasno je čekati smak sveta da bi se konačno sve završilo. Pretvorili smo se u društvo u kome se sladostrasno čeka da se dogodi sranje u drugoj zemlji, da bismo lakše svarili govna u kojima plivamo. Bojim se da je pred nama duga i teška borba. Ništa drugo nemamo na raspolaganju. To što nam se čini da imamo na raspolaganju rijaliti program da nas zabavi ili parče `leba da pojedemo, to nije život. To je robija. I mi smo sada na robiji, a život je mnogo više od toga. Život je borba, a ja se borim rečima i učestvovanjem na građanskim protestima. Deo te akcije je i podrška Vuku Jeremiću. Zašto Jeremić? Veliki sam fan novih građanskih inicijativa. Pokret slobodnih građana je jedna od njih, Ne davimo Beograd je druga, Samo jako bila bi treća. I Jeremić je u korpusu novih političkih snaga. Dopalo mi se to što je tražio podršku za nastanak te stranke, a da ni od koga nije tražio da se učlani. Pogledavši sada sve potpisnike proglasa koji su podržali nastanak nove partije, jasno je da će mu podršku uskratiti onog trenutka kada skrene s puta kojim je krenuo. I drugo, ono što se meni posebno dopalo, jeste pomirenje građanske i nacionalne Srbije. Percipiran sam kao neko ko dolazi iz građanskog miljea, i kao takav hoću da pružim ruku podršci pomirenja i spasa onima koji dolaze iz nacionalnog miljea. To je dobar fazon i jedini način da se ovo duboko podeljeno društvo malo regeneriše. To su mahom objektivni razlozi, koji bi bili subjektivni? Primetio sam da svako ko se Jeremiću približi na 50 metara, postane meta napada režimskih medija, što je znak da je Jeremić opasnost za ovaj režim. A ko predstavlja opasnost za ovaj režim, taj je meni automatski blizak. Očigledan je nedostatak političkih partija koje bi komunicirale sa stanovništvom Srbije. Većina stanovnika Srbije nije građanski orijentisana. Ona je podeljena. I mislim da je potpuno nebulozno te dve stvari deliti dalje. Onaj ko je odlučio da te dve stvari spoji, ima moju podršku. Pročitao sam ta programska načela i uvideo da su ona recept sa dijagnozom šta nam sve fali i šta treba da se popravi u društvu. Šta? Sve! Ovo društvo je apsolutno devastirano. Mi se i dalje zgražavamo nad pojmom politička stranka. A kad dođu izbori, moraćemo da glasamo, jer je to jedini način na koji se ova vlast ruši. Najgore je što se ljudi pecaju na to da čim se pojavi neka nova stranka to ne valja, jer je to kriminal i tome slično. Ali to je za sada jedini način da se ova vlast smeni. LJudi moraju da shvate da je apsolutni prioritet smena ovog režima. A za tako nešto trebaju nam stranke. Pre nego što srušimo režim, mi iz javnog života moramo da se organizujemo makar i neformalno u jednu vrstu kriznog štaba, koji će pratiti šta radi vlast – ova ili buduća, svejedno. Treba biti neprekidno strog prema svim režimima. Iz prošlosti smo naučili da čim malo popustiš u demokratskoj vlasti, kola kreću nizbrdo i udaraju u zid. Teza da su svi političari isti i da su sve stranke lopovi i kriminalci, jeste teza na koju se narod lako upecao jer je taj isti narod lako stradao od raznih političara i stranaka. A danas se to zapravo odnosi na jednu jedinu političku partiju oko koje se sve vrti. Kada danas u Srbiji pričate kako su svi političari isti i kada se gadite političkog sistema i izbora, vi nehotice direktno radite za stranku koja je uzurpirala vlast. A zašto ovu vlast treba rušiti? Svi segmenti društva su u potpunosti korumpirani. Do fiskalne stabilnosti smo došli tako što su smanjene plate i penzije, a onda su zaposleni ortaci bliski vlasti, koji su od autolimara ili keramičara postali ministri! Nekompetencija i korupcija su zabile glogov kolac ovoj zemlji u srce. Kad bih bio apsolutno objektivan morao bih da budem pesimista, ali to bi bilo isto kao kad bi neko odustao od života samo zato što zna da će jednog dana da umre. Isto tako važi i za život u ovoj zemlji. I jedino što imamo je borba. Spartanska borba. U figurativnom smislu, to je borba male grupe ljudi protiv jednog groznog sistema. Gotovo 700.000 ljudi je učlanjeno u SNS. To znači da je 10 posto stanovništva u jednoj partiji! A tu su zbog besplatnog sendviča, praška za veš ili crkavice koju neko iz njihove porodice dobija iz državne kase. Ili još gore, u partiji su jer se nadaju da će u nekom trenutku dobiti mrvice od kolača od kojeg šef države, njegovi kumovi, ortaci i burazeri uzimaju i stavljaju sebi u džepove. Setimo se da su sa onim famoznim uplatama od 40.000 dinara na račun stranke, njeni članovi postali saučesnici u najmasovnijem pranju para koje je ova država ikad zabeležila. Gde god da se okrenemo vidimo divlju gradnju, i nikad se ne zna kojim se parama grade ti silni stambeno-poslovni objekti u Beogradu. Ko to kupuje, kada znamo kako narod živi?! A sve niče, sa svih strana. Niče i Beograd na vodi, pa odjednom čujemo priču da su i tu prane pare od trgovine oružjem. I ko se dokopa tih prljavih para, taj je gazda. A gazda naših života je doživeo upravljanje ovom zemljom kao privatni, porodični i kriminalni biznis. I kome ste se sada zamerili pristupom Jeremićevoj stranci? Mnogima, ali ne vidim što bi mi zamerao neko iz korpusa onih koji su protiv Vučića. A ovom režimu sam na meti poodavno. Potrudili su se i oni da se zamere meni. Ali to što sam na njihovoj meti zapravo je izuzetno romantično. Svaki njihov korak protiv mene predstavlja mi kompliment. I svejedno mi je da li će progovoriti Pink ili Informer ili Nebojša Krstić. Čim se nešto tako desi, odmah to šerujem na Fejsbuk, jer šta god da se pojavi na Pinku, u Informeru ili kod Krleta na Tviteru, više niko ne uzima za ozbiljno. Kad se pojavim u „njihovim ustima“ ili na njihovim ekranima, to je pobeda za mene, na demokratskom frontu. Beograd iz vaše paralelne stvarnosti izgleda kao Seul! A kako zapravo izgleda Beograd iz naše stvarnosti? Beograd iz paralelne stvarnosti, nažalost, vrlo lako je mogao da postane i naš Beograd. To je Beograd u kome postoje podzemni tuneli, mreža auto-puteva ispod zemlje, to je grad sa isključivo električnim automobilima, vetroparkovima, potpuno održiv velegrad kao glavni grad Jugoslavije. Da nije bilo ratova i da smo se formirali kao normalno demokratsko društvo, čak mislim i da je mogao da se razvija u tom pravcu. Danas, nažalost, Beograd ima deponiju koja svakog leta preti da uništi pola grada od dima koji se širi, a ta deponija postaje novi predmet pranja love i nameštenih tendera. Beograd nema kanalizaciju, pa pola grada bazdi na govna svaki put kad se malo promeni vazdušni pritisak i nikako da stigne taj prokleti kolektor za grad od milion i po ljudi, pa mi udišemo sve ono što iskenjamo. To su dve stvari koje Beograd nema, a postulati su jednog grada – da ti đubre ne ulazi u hranu, jelo, disajne puteve i krvotok, a onda da se to isto ne dešava sa fekalijama. Ako idemo dalje, lako ćemo da primetimo da gradu trenutno fale ulice, jer se vlast zanela usled preizbornog raskopavanja. A Beograđani nisu baš toliko kratke pameti da ovo mučenje oproste i da zaborave, pa da su izbori i za pet godina. Ja ću ih lično podsećati svaki put gde god budem mogao da je ko zna koliko ljudi umrlo zato što Hitna pomoć, koja je inače neefikasna, nije mogla da stigne do njih zbog predizbornog saobraćajnog kolapsa. Ova vlast je nastala na nezadovoljstvu Beograđana prethodnom vlašću, a pokazala je da je mnogo gora, ne samo na nivou grada već i cele države. U vašem romanu Tito se pojavljuje pred kraj, kao jedna od mogućih inkarnacija. Da li je baš Tito uvek jedino rešenje za ovaj narod? Sramota je da je čitava socijalistička Jugoslavija ležala na njegovoj grbači i onda, kada je ta grbača otišla u grob, i čitava zemlja je otišla sa njim. U drugom univerzumu iz mog romana, Jugosloveni su prevazišli idolopoklonstvo i čak su i oni shvatili da je Tito bio marketing. Sami su bez Tita uspeli da naprave novu, najbolju Jugoslaviju dosad. Tita su poslali u našu dimenziju jer su shvatili da smo zaostali u istoriji i razvoju, i da se ovde Tito i dalje percipira kao osoba koja je sve mogla da reši i zahvaljujući kojoj smo mi čak i živeli. To je, naravno, apsurd. Licemerje je da se sve svaljuje na Tita i da opstaje priča kako je Jugoslavija bila super zemlja. A nije bila, jer se ugušila u krvavom ratu. Najgore jugolicemerje je kada prizivaš neku novu Jugoslaviju sada, kada su na vlasti isti oni koji su je uništili! I taj Tito iz moje knjige u takvom društvu, duboko licemernom i duboko korumpiranom, služi samo kao marketinški trik komunista. Napravili su klona sa ograničenim vremenskim trajanjem koga su doveli sa ove strane portala, u našu realnost, računajući da će da pomogne u socijalističkoj revoluciji… Da li imate utisak da Vučić misli da je odavno prevazišao Tita? Ako Vučić to zaista misli, onda on ima velikih mentalnih problema. A čini se da to zaista misli. Ipak, to je verovatno zato što je svestan da masa kojoj se obraća pije tu njegovu prljavu vodu. Uvek ću pre misliti da je pokvaren, nego da je lud ili glup. Dometi njegovog ludila vide se samo u patološkoj mržnji prema kritičarima njegovog sistema. Ali ne mislim da je lud zato što sebe poredi sa Titom, već se sa njim poredi zato što je svestan da taj jadni narod gleda unazad, da pola veka traži ponovo nekog Tita kao jedinu svetlu tačku u svojoj nesrećnoj istoriji i onda im je on i tu uspomenu oduzeo, praveći od sebe lažnog Tita za široke narodne mase, na jedan vrlo kratak rok. Ali ta masa je sve šira i šira, kako će to biti kratak rok? Tako što resursa ima sve manje i manje, i tako što je nama ostao kratak period do samouništenja. Nema ovde dugog roka više! Ovde postoji dug rok samo ako srušimo ovaj režim i ako krenemo da ispravljamo sistem od glave do pete, jer za kratko vreme to ne može da se reši. Nama je ostalo vrlo malo do potpune propasti. Jedan od paradoksa za alternativnu realnost jeste i taj što se neko ko je izrastao na izrazito desničarskom opredeljenju sada predstavlja kao Evropejac… Ne bi bilo isključeno da takva kukavica u nekom trenutku, kada vidi da su resursi potrošeni i da je pokrao sve što je mogao da pokrade i da se narod okreće protiv njega – a to će se desiti, jer se srpski narod pre ili kasnije uvek okrene protiv tlačitelja kad ga dobro istlači – da na kraju i pobegne! On i njegovi pajtosi ponašaju se kao da iza njih neće ostati ništa. I činjenica je da je njih baš briga, da trpaju pare sebi u džep, kradu gde god mogu, nameštaju tendere i konkurse… i u jednom trenutku, ne bi me čudilo, da spakuju kofere i da pobegnu. Osim ako ih oni koji to odobravaju i podržavaju, a to su naši „zapadni prijatelji“, ne puste ranije niz vodu. Interesantna je rasprava u romanu da li treba imati decu ili ne. Da li je to i politički stav? Nije sebično nemati decu, jer na planeti na kojoj postoji sedam i po milijardi ljudi ne postavlja se pitanje produžetka ljudske vrste. To je sebično prema tom stvorenju koga dovodiš u ovakvu zemlju. Deca se prave iz ljubavi, ali valjda i iz ljubavi prema samoj deci. Praviti decu sada u ovoj zemlji u ovakvom trenutku, istovremeno je i herojski ali i sebični čin. I stvar odluke. U ovom trenutku, ja jedva sastavljam kraj sa krajem. Život mi je ugrožen, i to zbog onoga što govorim već godinama. U takvoj atmosferi uopšte mi ne pada na pamet da produžavam vrstu. To mi zvuči kapitalistički, a ja sam proleter i nemam nikakvih posedovanja, osim razdrndanog automobila. Kod nas su deca najugroženija vrsta i treba poštovati nečiju odluku da ih nema, a onome ko ih ima pomoći da ih izvede na pravi put.