Relativni brojevi apsolutne vlasti

Prilikom jedne od redovnih poseta Milomiru Mariću, vajkajući se što većina još uvek nije shvatila snagu obrazovanja i koeficijenta aktuelne vlasti, Vučić je pozvao predstavnike opozicije da se takmiče u znanju - od stranih jezika (valjda aludirajući na briljantnog ministra spoljnih poslova) pa do geografije. Matematika se nekako, sama od sebe, umetnula u onaj deo – „neka sami biraju u kojoj ćemo se oblasti nadmetati!“. Nažalost, ti koje je prozvao (mada se po običaju ne zna tačno ko su ali se sumnja na „žutu bandu“) nisu se odazvali, tako da smo ostali uskraćeni za veoma zanimljivo nadmetanje. Posebno imajući u vidu da je „izazivač“ upravo u to vreme, a da se sa bilo kim nije takmičio, samoinicijativno demonstrirao svoje fascinantno matematičko znanje rečima: „Imamo više rođene dece u prvom tromesečju, ne samo kvartalu, nego što je bilo 2016. godine, negde za 1.500 dece više rođene“. Iz te izjave smo saznali da predsednik SNS-a ne zna da su kvartal i tri meseca isto, a nešto kasnije da mu ni brojanje beba baš ne ide od ruke. „U prvih šest meseci smo imali više od sto beba rođenih u Krupnju, što nismo imali cele 2016. godine, i to je zahvaljujući, između ostalog, i svemu što se radilo u Krupnju“, izjavio je Vučić, iako je prema zvaničnoj statistici u tom trenutku u Krupnju bilo rođeno 80 beba, a prethodne godine 108. Ali taj ne baš pouzdani broj kojim nas je častio, trebalo bi, valjda, da predstavlja dokaz da je narod konačno shvatio da je porodiljama mnogo bolje u Srbiji nego na razvijenom Zapadu jer imaju godinu dana bolovanja, dok u Nemačkoj imaju samo tri meseca. Nema veze što u Nemačkoj porodilje mogu da ostanu na bolovanju i tri godine i što primaju dodatak od 200 evra po detetu, ma kakvog da su materijalnog stanja, bitno je da se i izmišljenim ciframa može postići bolji rezultat – više beba u Krupnju, iako ih u stvarnosti nema. Dobro, ne moraju baš svima da idu cifre od ruke, posebno ne nekom ko se čak četiri puta rukovao sa Trampom (ako je dobro prebrojao), ali u tom slučaju ih je bolje preskočiti nego paušalno razbacivati na sve strane. Tačno je da one pomažu da dokaže kako je zahvaljujući samo njemu u Krupnju i šire bolje „nego ikada u istoriji“, ali bi bilo zgodno da u njih umetne i pokoju tačnu. Ili da se bar drži neodređenog samohvalospeva koji nam je nedavno demonstrirao: „Mi kad objavimo zvanične podatke da je smanjena nezaposlenost niko taj podatak neće da objavi u Srbiji. Neće da objavi zato što ih je negde... ’E, čekaj, pa kakva je ovo sad propaganda, šta je sad ovo?’ A kakva propaganda? Evo, pročitajte ove brojeve. Mene je sramota da ih pročitam koliko su dobri. Sramota me, bolje da ne govorim narodu zato što... Naravno da mi je drago, skoro da sam plakao od sreće danas.“ Ako zanemarimo činjenicu da baš svi mediji prenose podatke o zaposlenosti koje on objavljuje, pa čak i omraženi NIN i N1 (nezavisno od toga što ih dodatno uporede i sa tačnim podacima), ipak je korektno što rečenicu nije završio do kraja i što nas je ostavio u neizvesnosti jer je ona svakako bolja nego da „govori narodu“ brojke izvučene iz šešira a ne iz statistike. Tako je u vreme dok je i zvanično obavljao funkciju premijera najavio da će primati građane i lično slušati sa kojim problemima se nose. I tom prilikom je rekao: „Jedanput nedeljno ću da primam od pet do osam, i jedanput mesečno ću da primam od šest do 20 ili 22, u zavisnosti od umora.“ To precizno dato obećanje na mestu na kom se uvek obraća naciji kada ima nešto ozbiljno da poruči – Pinku, datira od kraja maja 2016, što znači da je tokom premijerskog mandata (kao predsednik nije obećao da će viđati građane) trebalo da se sa njima sretne 52 puta u cik zore i još 12 puta u večernjim satima. Sreo se samo dva puta, jednom u Beogradu u terminu od 5 i 30 ujutru do 18 časova uveče i drugi put u Nišu gde je razgovore najavljene takođe za 5 i 30 odložio na 17 i 30. Po svemu sudeći, prethodnik Ane Brnabić nije procenio koliko će stvarno biti umoran, od toga je poduhvat zavisio, ali je ipak malo čudno da se toliko preračunao i da je ostvario samo 3,125 procenata od obećanog. Posebno imajući u vidu sa koliko gnušanja je tvrdio da prezire opoziciju jer spava do podne i onda čita novine (ko to ima obaveštajne podatke?) i veličao svoje radne navike. „Ja prezirem lenčuge. Ja kada čujem da neko neće da radi i da mu je teško i da treba da mu platim kada pola sata duže ostane na poslu, ne znam šta bih mu uradio. Ja to ne razumem. Ja nisam naplatio nijedan prekovremeni sat, svaki dan mi je prekovremeni, sve mi je prekovremeno, šta to mene briga. To je moj život. Ja živim za to da radim“, pojasnio je. A izgleda i da živi za to da obećava ono što ne može da ispuni. Nije baš državnički, ali svakom može da se desi da se zanese, pa da, recimo, kao on najavi: „U Srbiji će u 2016. godini biti obnovljeno više od hiljadu škola, bolnica i domova zdravlja. Svaku ću školu, dom zdravlja i bolnicu u Srbiji da posetim. Neće mi biti teško”. Hoće, čak i da radi onoliko koliko nam priča da radi jer to znači da bi svakog dana morao da obilazi tri do četiri objekta, što je teško izvodljivo. Ali, on je obećao i obišao samo petnaestak objekata, a čak nije uputio ni izvinjenje . Ili bar opravdanje u stilu onoga koje je izgovorio kada je shvatio da nema ništa od kule Beograda na vodi, čiji je završetak 2014. najavio za kraj 2016: „Nemoguće da je Kula Beograd bila… da će do 2016. da bude završena... Ne znam... Mislio sam da može da iždžiklja, da se digne. Kao što vidite, diže se do desetog sprata. Prosto, nemoguće je da bude završeno, nemoguće je da radovi tako kratko traju. Ovo će da bude tek u martu 2018, u aprilu. Je l’ tako Siniša?” Sa Sinišom ili bez njega (bivši?) premijer se nadao da će po istim principu još štošta „iždžikljati“. Recimo, o 500.000 svinja koje je trebalo da stignu do početka 2016. kao posledica dolaska firme Tenis, a ne stiže nam baš nijedna. Ili prva žena general čije je naimenovanje najavio za 2014, ali nije računao da kandidatkinje ne spadaju u one žene koje je tadašnji vojni ministar voleo – koje lako kleknu. A ne „iždžikljaju“ ni rekonstruisane Železnice Srbije do kraja 2014, kako je obećao, jer da bi posao bio gotov neko bi pre toga morao i da ga počne... Teško da bi u jednom tekstu mogle da se navedu sve brojke u kojima se Vučić „preračunao“ dok je najavljivao svoje megalomanske projekte i „tri godine pre roka“ datume. Ali, ta vrsta omaški se još i može razumeti, jednim delom predstavlja kampanju i samoreklamerstvo, a nekako nam je postalo normalno da je u kampanji sve dozvoljeno, a drugim delom želja i snova koje svi imaju, mada se obično trude da ih kontrolišu u stvarnom životu. Međutim, ono što se ni na koji način ne može objasniti jeste činjenica da Vučić netačno iznosi cifre koje ne samo da nisu projekcija budućnosti već predstavljaju precizno obračunate vrednosti iz prošlosti. Ako kaže: „U prethodne dve godine izgradili smo na vodotokovima 29 brana“, onda je to egzaktna činjenica. Ali Istinomer, imajući iskustva sa osobom koja ih izriče, proverio je ovaj podatak u preduzeću Srbijavode i ustanovio da ih je izrađeno 20. Ili, ako nakon izbora u Zemunu, u trenutku kada su svi podaci bili obračunati i kada je utvrđeno da je koalicija oko SNS osvojila 51,83 odsto glasova, kaže: „Ostvarili smo ono što u poslednje 24 godine, od kako postoji višestranačje u Srbiji, niko nije uradio“, aludirajući na natpolovičnu vlast u opštini, bilo bi logično da to ako već nije istina bude bar blizu istine. Međutim, Vučić je prenebregao čak osam boljih rezultata računajući i jedan antologijski: demokratska opozicija je 1992. na Vračaru ostvarila skor od 60:0 u svoju korist. I mada nije postigao antologijski rezultat, postigao je da tokom brojanja stranica svog ekspozea da antologijsku izjavu: „Ekspoze Angele Merkel je bio u papiru dvostruko duži nego moj. Toliko o diktaturi, da ovim stručnjacima nesrećnim, koji ništa ne znaju i ne čitaju, objasnim. Dakle, 125 strana, a vi ste dobili 68”, rekao je Vučić. Angela Merkel nije ni imala ekspoze niti takva praksa postoji u Nemačkoj. Za svakoga ko je čitao, slušao ili brojao mimo onoga što je Vučić govorio, teško da ove cifre predstavljaju iznenađenje. Da će nas uz pomoć njih držati u virtuelnoj realnosti bilo je jasno još 2012. kada je u kampanji za parlamentarne izbore, u to vreme kao zamenik predsednika SNS, najavio ambiciozne reforme i uštede: „Mi smo govorili i govorićemo i to je naš plan i program koji moramo da ostvarimo, dakle smanjenje broja poslanika, smanjenje ministarstava na 15, smanjenje broja agencija, zavoda, biroa i saveta sa 136 na manje od 50, ukidanje funkcija državnih sekretara. Dakle, time ćemo uštedeti ogroman novac, neću da kažem samo više desetina miliona evra, već više od stotinu miliona evra i to je nešto što će da radi SNS sa svojim partnerima s kojima izlazi na izbore”, obećao je Vučić. Koalicija u kojoj je bio tada je osvojila vlast, baš kao i dva puta kasnije. Broj ministarstava nikada nije smanjen na 15 (trenutno ih ima 19), a funkcija državnih sekretara ne samo da nije ukinuta već država plaća za njih 50. To bi moglo da ima veze sa jednim drugim obećanjem koje je Vučić dao u trenutku kada je najavljivao pomenute uštede u javnoj upravi, da „ni Bog ne može da me natera da uđem u vlast koju podržava SPS“. S obzirom na to da je, kako smo upoznati, i bez intervencije Boga ušao u tu vlast, verovatno je s razlogom uvređenim koalicionim partnerima iz SPS-a morao da se oduži sa mnogo dobro plaćenih funkcija. A da bi se namirili i oni i SNS i nekoliko prijatelja bespogovorno odanog Vulina, morale su i agencije da ostanu u punom broju. A koji je to broj niko ne zna, od podatka do podatka procenjuje se da ih ima 130 ili 170, ukinuto je sedam, ali se ne zna da li je i koliko novih otvoreno. Naravno, nije smanjen ni broj poslanika. To što se svim opozicionim isključuje mikrofon pre nego što progovore u parlamentu nije ušteda s obzirom na to da svih 250 prima platu, čuo ih ili ne čuo narod. Ali, bar deluje da ih je manje... Virtuelne cifre i virtuelni uspesi su od tada krenuli samo da se množe i dobijaju na ubrzanju. Vučić i samo Vučić je mogao da nam „pokloni“ 44.000 kvadrata Kliničkog centra u Nišu na mestu gde je „pre tri godine bila samo livada“, iako je tu u to vreme postojala bolnica koja je samo dograđena i renovirana. „Mi skoro ništa nismo privatizovali. Vi ste sve privatizovali i opljačkali“, poručuje u aprilu „žutoj bandi“ iako je u vreme njegove vlasti bilo šezdesetak privatizacija. „Već u januaru će nam plate biti između 420 i 430 evra, a prosečna plata u Srbiji pre nego što neko od tih velikih stručnjaka, lepotana i manekena ponovo ne zavladaju Srbijom, da će prosečna plata u Srbiji da bude najmanje 500 evra“, najavio je i omašio za „samo“ stotinak evra – prosečna plata je bila 335 evra. Po pravilu je višestruko uvećavao cifru broja zaposlenih u nekoj od firmi koju je otvarao ili prodavao, pa je recimo 2015. najavio da će za dve godine biti 1.000 zaposlenih u Mitrosu, a zaposleno je 236. U navedene i mnoge propuštene brojeve moglo bi se uvrstiti i povećanje od 10 odsto plata u javnom sektoru, za koje još uvek ne znamo da li je fenomenalni uspeh Vlade ili deo scenarija „uzimala-davala“, kao i 2013. najavljeno „20 najsavremenijih vojnih vazduhoplova“ koji „uskoro stižu“, a tek pre neki dan je stiglo šest starih „migova“ u delovima. Moglo bi, ali ne sme, s obzirom da to jako ljuti Vučića. U ponedeljak je, koristeći konferenciju za štampu upriličenu povodom susreta sa zvaničnikom iz BiH, pred stranim gostom, zagrmeo: „Sve laž do laži. Prestanite više... Nemojte da vređate ogroman rad i trud ljudi koji puno rade. Poštujte nečiji rad i trud.“ Dakle, poštujte moje brojeve čak i kada nisu tačni jer sam teškom mukom došao do njih. Pa može i tako, ali šta ćemo sa građanima? Koliko god da se trude ne mogu da budu siti od virtualnih cifara.