Finansijske žrtve psihologije

Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju, Ričard Taler s Čikaškog univerziteta, kontroverzan je izbor. Taler je poznat po svom dugogodišnjem bavljenju bihejvioralnom ekonomijom (i bihejvioralnim finansijama), što podrazumeva proučavanje ekonomije (i finansija) iz psihološke perspektive. Već i sama ideja da psihološko istraživanje uopšte treba da bude deo ekonomske nauke godinama je nailazila na odbojnost jednog broja ljudi iz struke. Ne i kod mene. Smatram da je sjajno što se Nobelova fondacija odlučila za Talera. Nobelova nagrada za ekonomiju je već dodeljivana ljudima koje je moguće klasifikovati kao bihejvioralne ekonomiste, uključujući DŽordža Akerlofa, Roberta Fogela, Danijela Kanemana, Elinor Ostrom i mene. Kad uračunamo i Talera, sada činimo otprilike šest odsto od ukupnog broja dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju. Ali mnogi u svetu ekonomije i finansija i dalje veruju kako je najbolji način da se opiše ljudsko ponašanje izbegavanje psihološkog pristupa, i smatraju da to ponašanje treba posmatrati kao matematičku optimizaciju međusobno odvojenih i neumoljivo sebičnih pojedinaca izloženih dejstvu budžetskih ograničenja. Naravno, nisu svi ekonomisti, čak ne ni većina njih, pristalice ovakvog viđenja, što potvrđuje i činjenica da smo i Taler i ja sukcesivno bili birani za predsednike Američke asocijacije ekonomista, glavnog profesionalnog tela koje okuplja ekonomiste u Sjedinjenim Državama. Mnoge od naših kolega, međutim, nesumnjivo jesu. Talera sam upoznao 1982, kada je bio profesor na Kornel univerzitetu. Bio sam u kratkoj poseti Kornelu, i zajedno smo krenuli u dugu šetnju po univerzitetskom kampusu, usput otkrivajući da imamo slične ideje i ciljeve istraživanja. Počev od 1991, dve i po decenije smo, pod okriljem Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, zajednički organizovali seriju akademskih konferencija o bihejvioralnoj ekonomiji. Tokom svih tih godina, međutim, osećao se antagonizam - pa čak i nešto nalik istinskom animozitetu - prema našoj istraživačkoj agendi. Taler mi je jednom rekao da Merton Miler, koji je Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio 1990. (preminuo je 2000), nije hteo ni da ga pogleda kad bi se mimoišli u hodnicima Čikaškog univerziteta. Miler je svoje rezonovanje (kad već ne i svoje ponašanje) objasnio u široko citiranom članku iz 1986. pod naslovom Bihejvioralna racionalnost u finansijama. Miler je u njemu priznao da su ljudi ponekad žrtve psihologije, ali je insistirao na tome da su priče o takvim greškama „skoro u potpunosti irelevantne“ za finansije. Zaključnu rečenicu njegovog teksta Milerove pristalice često ponavljaju: „To što iz svih tih priča pri gradnji naših modela uzimamo samo najosnovnije, ne činimo zato što su nezanimljive, već zato što znaju da budu isuviše zanimljive, te nam stoga skreću pažnju sa nezaobilaznih tržišnih sila koje treba da budu glavni predmet našeg interesovanja“. Stiven A. Ros s Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT), još jedan finansijski teoretičar koji je sve do iznenadne smrti u martu ove godine figurirao kao verovatni Nobelov laureat, iznosio je slične argumente. U svojoj knjizi Neoklasične finansije iz 2005. i on je odbacio psihologiju, radije se odlučivši za formulisanje „metodologije finansija kao implikacije odsustva arbitraže“. Drugim rečima, možemo mnogo da naučimo o ljudskom ponašanju samo na osnovu opservacije da po trotoarima ne leže novčanice od deset dolara. Kakvog god psihološkog profila bili neki ljudi, možete se kladiti da će pokupiti novac čim ga primete. I Miler i Ros su dali izuzetan doprinos finansijskoj teoriji. Ali njihovi rezultati nisu jedini opisi ekonomskih i finansijskih sila koji bi trebalo da nas interesuju, a Taler je značajno doprineo da bihejvioralni istraživački programi to demonstriraju. Taler i Herš Šefrin sa Univerziteta Santa Klara su, na primer, 1981. unapredili „ekonomsku teoriju samokontrole“ koja opisuje ekonomske fenomene u terminima koji izražavaju nesposobnost ljudi da kontrolišu svoje impulse. Svakako da ljudima nije potrebna motivacija da pokupe novčanicu od deset dolara na koju bi mogli da naiđu na pločniku. To nije pitanje samokontrole. Ali bi imali problema ako bi se opirali porivu da je potroše. Rezultat toga je da većina ljudi ne uštedi dovoljno za penzionerske dane. Ekonomisti moraju da budu upoznati s takvim greškama koje ljudi stalno prave. Tokom duge karijere koja je usledila - uključujući saradnju sa Šlomom Benartzijem sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (UCLA) i drugima - Taler je predlagao mehanizme koji će, kako su to on i Kas Sastin, profesor Pravnog fakulteta Harvard, sročili u knjizi Podgurkivanje, promeniti „arhitekturu izbora“ tih odluka. Iste te ljude koji imaju problem sa samokontrolom moguće je podučiti da donose bolje odluke. Korigovati ljudsko ponašanje kad je u pitanju odnos prema štednji nije ni mala ni nevažna stvar. Do izvesne granice, to je pitanje života i smrti, i od njega u velikoj meri zavisi da li ćemo u životu dostići ispunjenje i osećanje satisfakcije. Taler pokazuje kako ekonomska istraživanja treba snažnije fokusirati na istinske i važne probleme. NJegov istraživački program je istovremeno saosećajan i dobro utemeljen, a istraživačka kriva koju je uspostavio obeležava početak istinske i trajne naučne revolucije. Mnogo mi je drago zbog njega - i zbog ekonomske profesije.