Javne sumnje zbog tajne nabavke

Scenario je napisan. Kamera je uključena. Dron je poleteo. Iznad Beograda snima se „događaj“ visokog rizika: 710 patrolnih vozila policije vrednih 700 miliona dinara. Uhodano je salutiranje policajaca. Spreman je govor ministra policije. Međutim, namerno ili ne, u scenariju su zaboravljeni odgovori na važna pitanja. Kako su vozila nabavljena? Zašto su kupljene baš „škode“? Koliko su koštale? Koji su uslovi garancije? Kako je ugovoreno održavanje? Građani moraju da znaju kako se troše njihove pare. Publika je podeljena. Jedni su ushićeni. Drugima je laknulo, jer najzad imaju nova kola. Treći pitaju, dok „scenaristi“ pripremaju odgovore. Državni sekretar u MUP-u bira i način i pitanja na koja će odgovoriti. Kaže da su kola nabavljena na osnovu odluke Vlade u skladu sa članom 128. Zakona o javnim nabavkama, koji reguliše nabavke iz oblasti odbrane i bezbednosti. U prevodu, državni sekretar poručuje da su nova policijska vozila nabavljena u poverljivom postupku. Ne objašnjava ni šta to znači, ni zašto nije mogao neki drugi postupak. Čitaoce ostavlja da veruju da tako mora jer se nabavlja nešto za policiju. Obnova voznog parka policije je bila potrebna. Ali, to ne opravdava MUP i Vladu da bez obrazloženja odluče da je neka nabavka tajna, naročito ako je ranije sprovodila otvoreni postupak nabavke za slične potrebe. Tokom ove godine MUP je sproveo nabavku vozila za graničnu policiju kod koje su bili unapred poznati i broj i karakteristike automobila: radna zapremina motora od 1.950 do 2.000 kubnih centimetara, snaga motora – od 140 do 145 kilovata, dužina od 4.850 do 4.900 milimetara, međuosovinsko rastojanje od 2.800 do 2.850 milimetara. Za neke automobile su zahtevani klimatronik - troozonski klima-uređaj, radio-plejer koji očitava MP3 fajlove, USB priključak, tempomat, kožna sedišta sa grejačima, električno otvaranje i zatvaranje prtljažnika. Ostalo je nejasno kako bi objavljivanje podataka o nabavci patrolnih vozila ugrozilo bezbednost. Pre ili kasnije sve o kolima može da se sazna – u razgovoru sa policajcima, prilikom servisa ili popravke vozila. Zatim, radi se o patrolnim vozilima, a ne o bezbednosno osetljivoj opremi. Štaviše, informacije o specifikacijama vozila koje koriste policije drugih zemalja, kao i opremu u vozilu, moguće je lako pronaći. Specijalizovani američki časopis Policija je detaljno objasnio i testirao policijsko vozilo marke „dodž“. Australijska policija je objavila sve detalje patrolnih vozila „holden“ i „ford“ – od karakteristika motora, preko radara, kamera, čitača registracije i opreme za vanredne okolnosti. Hrvatska uprava za javne nabavke je ove godine, kada je policiji istekao lizing, objavila tender na koji se prijavilo sedam lizing kompanija i sve je bilo poznato. Trenutno nije moguće ni zaključiti zašto je izabrana „škoda“, a ne neko drugo vozilo. Iako je rečeno da su nabavljena vozila „škoda rapid“, na promotivnom spotu MUP-a vide se i „oktavije“. Državni sekretar u MUP-u je otkrio da je „škoda rapid“ nabavljena jer je ponuda ovog proizvođača bila najpovoljnija, kao i da se ostali ponuđači - Fijat i Pežo - nisu žalili na postupak. Ipak, nije moguće zaključiti zašto je ponuda Škode najpovoljnija od pozvane tri firme, a još manje zbog čega nisu bili pozvani ostali proizvođači. Takođe, građani ne znaju da li je u računicu MUP-a uračunato i održavanje vozila, što iziskuje dodatni novac, a ne znaju ni uslove garancije, ni cenu pojedinačnog vozila. Što bi rekao direktor srpske policije: „morate verovati srpskoj policiji“. Na osnovu budžeta i izjave državnog sekretara u MUP-u moguće je videti da je izdvojeno 700 miliona dinara za obnavljanje voznog parka, što bi prema gruboj računici značilo da je jedno vozilo „škoda rapid“ koštalo oko 7.700 evra. Takav iznos je povoljan imajući u vidu da je u proseku cena ovog auta od 11.000 do 14.000 evra u maloprodaji. Britanska i slovenačka policija su zadovoljne „škodama“ koje su nabavile. Međutim, dileme u Srbiji su tajnost i uslovi u kojima je sklopljen posao, garancija i održavanje vozila. Sve to zajedno utiče na konačne troškove. Zbog svega iznetog, u javnosti je pokrenuta debata da bi nabavka vozila marke domaćeg Fijata bila isplativija i da italijanska, poljska, turska policija upravo koriste vozila Fijata. Štaviše, prema Zakonu o javnim nabavkama postoje preferencijali od pet odsto, koji daju prednost nabavkama robe domaćeg porekla, a davanje prednosti domaćoj fabrici bi se, po viđenju nekih ekonomista, moglo pravdati i indirektnim koristima za državu, kroz plaćene poreze, doprinose i podsticaj domaće potrošnje. Na sličan način je Vlada SAD sa američkom kompanijom Ford, u momentima kada je prodaja njihovih vozila opala, potpisala ugovor kojim je Fordu povereno da isporuči vozila američkim saveznim agencijama. U nedostatku informacija nije moguće izvesti konačan zaključak o tome da li su građani Srbije dobili najbolja patrolna vozila za sredstva koja su predviđena budžetom i da li bi aranžman sa Fijatom kao domaćom firmom bio dugoročno povoljniji. Javnost u Srbiji, koja se mnogo puta suočila sa malverzacijama prilikom sprovođenja tajnih i javnih nabavki u Srbiji, ima mnogo razloga da ne veruje Vladi da je poverljivost nabavke patrolnih vozila bila neophodna. Na primer, možemo se setiti tajne nabavke nameštaja za Bezbednosno-informativnu agenciju. Da bi uklonili sumnje i uverili javnost da je nabavka vozila sprovedena u interesu građana, Vlada i MUP moraju da predstave dokumente ili makar njihove delove na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da li je postojao pravni osnov da nabavka bude tajna. Treba da predoče uslove garancije i održavanja vozila, kao i plaćenu cenu po jednom vozilu. I tu nije kraj, MUP bi trebalo da o sprovedenim nabavkama iz oblasti odbrane i bezbednosti dostavi izveštaj skupštinskom Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Zakonski rok ističe 31. marta sledeće godine, ali nema prepreke da to učine i ranije. Izvesno je da će se menjati Zakon o javnim nabavkama i to bi trebalo iskoristiti da se poboljša kontrola poverljivih nabavki. Na primer, izveštaj Skupštini o nabavkama iz oblasti odbrane i bezbednosti trebalo bi da sadrži i obrazloženje zbog čega su nabavke proglašene tajnim. U slučaju kada je kao razlog navedeno da bi primena postupka javne nabavke dovela do otkrivanja informacija koje se smatraju ključnim za bezbednost, morala bi da postoji makar adekvatna skupštinska kontrola Vlade. Dodatne kontrole bi mogle da obuhvate obavezno angažovanje Državne revizorske institucije, makar za nabavke preko određene vrednosti. Još bitnije bi bilo da se osnovanost za sprovođenje tajnog postupka nabavke proveri prethodno, pre nego što nastane eventualna šteta. Ovakve promene pomogle bi i policiji da poveća poverenje građana koje nastoji da štiti. Erceg i Đorđević su istraživači Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, a Nenadić je programski direktor Transparentnosti Srbija