Desni manevar

Sebastijana Kurca, tada 24-godišnjeg aktivistu austrijske Narodne partije (OVP), u političku orbitu je 2010. lansiralo to što je u sklopu kampanje za lokalne izbore u Beču iz crnog hamvija po gradu delio kondome; na internetu se može naći fotografija iz tog vremena na kojoj samouvereno pozira sedeći na haubi. OVP je na tim izborima poražena - u inače dominantno konzervativnoj zemlji liberalna prestonica važi za uporište socijaldemokrata (SPO) - ali je Kurcova karijera od tog trenutka krenula vrtoglavim usponom. Sedam godina kasnije, Kurc je, sada već kao lider stranke čije je vođstvo preuzeo u julu (i za izbore preimenovane u „Listu Sebastijana Kurca - Novu narodnu partiju“; uticaj druženja s Aleksandrom Vučićem?), nesumnjivi pobednik upravo održanih prevremenih parlamentarnih izbora te, shodno tome, budući kancelar; to će ga, kažu, učiniti i najmlađim šefom vlade na svetu. Uspešno se predstavivši kao vesnik promena - iako kandidat stranke koja je, u koalicijama što sa SPO što s desničarskom Slobodarskom partijom (FPO), neprekidno na vlasti već tri decenije - Kurc se preporučio kao neko ko će protresti oveštale državno-partijske strukture, eliminisati klijentilizam i oživeti statičnu ekonomiju; čak je, u ime tog obećanog preobražaja, i stranačku boju iz crne promenio u tirkiznoplavu. Pobedu je, međutim, Kurcu ipak donelo nešto drugo: to što je, dobro čitajući raspoloženje većine Austrijanaca, posebno mladih, OVP pomerio udesno, odgovarajući tako na zabrinutost značajnog dela sunarodnika zbog efekata migrantske krize 2015. i socio-kulturnih posledica koje bi odbijanje dela novopristiglih useljenika da se integrišu u austrijsko društvo moglo da ima po zemlju. Zalazeći duboko na teren FPO, kojoj je igranje na identitetska pitanja glavni adut, dosadašnji ministar spoljnih poslova i integracije je tako ovu stranku sprečio da dobije izbore - što se neko vreme, pre nego što je Kurc preuzeo OVP, činilo kao realna mogućnost - ali joj je istovremeno otvorio i vrata za povratak na vlast posle deset godina u opoziciji. U Austriji postizborno brojanje glasova ne ide baš brzo, pre svega zato jer veliki broj njih - i do 900.000 u zemlji sa oko 6,4 miliona birača, od kojih je ovog puta glasalo 4,4 miliona - stiže poštom; još su u svežem sećanju prošlogodišnji farsični predsednički izbori, čiji je drugi krug zbog registrovanih (i banalnih) nepravilnosti morao da bude ponovljen. Zato će se tek na dan izlaska ovog broja NIN-a znati konačni rezultati nedeljnog izjašnjavanja; prema preliminarnim, socijaldemokrate su zauzele drugo mesto a FPO treće. Ali to u krajnjoj liniji ništa ne menja. Jer, posle svih silnih sukoba i svađa, pa i podmetanja između dosadašnjih partnera u velikoj koaliciji (što je rezultiralo i aferom izazvanom otkrićem da su odmetnuti bivši savetnici SPO vodili prljavu internet kampanju čiji je cilj bio da se Kurc i OVP diskredituju zbog tobožnjeg antisemitizma), svi očekuju da lider OVP označi i formalni kraj ovog savezništva, te vladu sastavi sa FPO. U neka druga vremena ovo bi izazvalo konsternaciju. Kada je 2000. godine OVP napravila vladu s FPO, šok u Evropskoj uniji je bio toliki da su Austriji na neko vreme uvedene - ispostaviće se brzo, potpuno nedelotvorne i u krajnjoj liniji besmislene - diplomatske sankcije. Danas na najavu verovatnog ulaska FPO u novu vladu niko u Evropi nije ni trepnuo: značajno prisustvo partija krajnje desnice u parlamentima zapadnoevropskih zemalja, u nekim slučajevima i njihova participacija u vlasti, više i nije neka novost. U austrijskom slučaju pogotovo: vladu su sa FPO još sredinom osamdesetih formirale i socijaldemokrate (u to vreme zvanično još socijalisti) - mada to, doduše, tada još nije bila stranka kakva će postati pod Jergom Hajderom i kasnije, posle rascepa 2005, pod aktuelnim liderom Hajncom-Kristijanom Štraheom. Ali ni onda nije bilo nepoznato da je prvi predsednik FPO bio bivši esesovac, te da je u njenim redovima bilo dosta nekadašnjih aktivnih nacista... Komplikovana i mračna prošlost zemlje ipak nema previše veze s današnjom Austrijom. NJen aktuelni snažni otklon udesno, manifestovan kroz ubedljivu većinu glasova koju su zajedno dobile OVP i FPO, nije posledica istorijskih resantimana, već aktuelnog nezadovoljstva birača, frustriranih - kao i drugde po Evropi - političkom impotencijom vodećih stranaka, ekonomskom stagnacijom, nezaposlenošću (dvostruko većom od nemačke) i padom životnog standarda; no, kao što je već rečeno, iznad svega masovnim prilivom migranata od 2015. naovamo, te realnim ili percipiranim problemima koje je to stvorilo. Poput drugih srodnih stranaka koje nude lake odgovore na kompleksna pitanja, i FPO krivce za sve probleme vidi u EU, migrantima i otuđenoj domaćoj političkoj eliti. To igranje na kartu da su za sve uvek krivi drugi joj je, posle jednog perioda opadanja, u poslednjih par godina donelo novi rast popularnosti, posebno među mlađim Austrijancima; na predsedničkim izborima je, recimo, za kandidata FPO glasalo 58 odsto muškaraca mlađih od 29 godina. Stvari su, međutim, počele da se menjaju od maja, kada je postalo jasno da će Kurc preuzeti čelno mesto u OVP i da zemlju čekaju prevremeni izbori (redovni bi inače usledili naredne godine). Očito dobro uočavajući gde leži ključni rezervoar glasova, Kurc je ispravno zaključio da do pobede može samo ako značajan broj tih mladih birača odvrati od toga da glasaju za FPO. Stoga je ono što je započeo s pozicije ministra, zauzimajući oštar kurs prema migrantima (oličen u insistiranju na potpunom zatvaranju tzv. balkanske rute i strogoj kontroli spoljnih granica EU, te stalnim kritikama na račun Brisela zbog neuspeha da kontroliše priliv migranata), nastavio i kao stranački lider u kampanji, sve vreme vodeći računa da zadrži distancu u odnosu na ekstremnije elemente politike FPO, poput njene neprikrivene antiislamske orijentacije. Od uvek uglađenog Kurca se tako, za razliku od nekih njegovih evropskih kolega s desnog centra u vreme izbornih kampanja, nisu mogle da čuju antiislamski ili antievropski intonirane izjave; naprotiv, i dalje insistira na „islamu s evropskim karakterom“, kako je to formulisao pre nekoliko godina, te snažnom proevropskom opredeljenju svoje stranke. Ali je njegova poruka biračima svejedno bila dovoljno jasno sročena da nije ostavljala dileme oko toga kakva je njegova pozicija kad je reč o nekontrolisanom prijemu migranata, zabrani nošenja burki - čije nedavno uvođenje je, kao resorni ministar, u dobroj meri upravno on i progurao - te drugim sličnim pitanjima. Sajt Politiko ovo Kurcovo vešto preuzimanje i preoblikovanje populističke politike druge stranke karakteriše kao očigledno uspešan slučaj kloniranja; implikacija je da bi, suočen s izazovom u vidu rastuće radikalne desnice, istom receptu sutra mogao da pribegne i neki drugi evropski lider s desnog centra, uz dodatni uslov da taj lider bude određenog ličnog i političkog profila: prilagodljiv i vešt, te (relativno) nov kao Kurc, dakle. Pesimističnije nastrojeni posmatrači, međutim, ukazuju na potencijalnu mračniju stranu ove mimikrije: šta ako je sve što je Kurc postigao zapravo samo da radikalne ideje učini prihvatljivijim mnogo širem krugu ljudi, predstavljajući se kao „meka, civilizovana verzija krajnje desnice“, kako to za časopis Forin polisi karakteriše Anton Pelinka, profesor političkih nauka na Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti? Ili, alternativno, šta ako Kurc nije samo iz oportunističkih razloga posegao za desnim populizmom, već istinski zastupa takvu politiku, i s tih pozicija namerava da vodi zemlju? Na ova pitanja trenutno niko ne može sa sigurnošću da odgovori; iako je na mestu ministra proveo četiri godine, Kurc je i dalje relativna nepoznanica, a njegove mlade godine ostavljaju realnu mogućnost da njegova politička evolucija još ni izbliza nije okončana. Optimisti u njemu vide austrijskog Emanuela Makrona, nekog ko zemlju treba da probudi iz učmalosti na isti način na koji to trenutno pokušava novi francuski predsednik. Ali, kad se poslednji put desilo da se ispostavi kako su optimisti bili u pravu? Uspeh SPD u Donjoj Saksoniji Poraz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) na pokrajinskim izborima u Donjoj Saksoniji, četvrtoj najmnogoljudnijoj pokrajini u Nemačkoj, poslednje je što je kancelarki Angeli Merkel trebalo pred početak komplikovanih pregovora o formiranju nove vlade s liberalima (FDP) i Zelenima. Ne toliko zbog samih pregovora i njihovog ishoda - i dosad je bilo jasno da je posle septembarskih parlamentarnih izbora formiranje tzv. Jamajka koalicije jedina realna opcija - koliko zbog onoga što sledi kad vlada bude formirana. Stvar je u tome što ostanak Socijaldemokratske partije (SPD) na vlasti u Donjoj Saksoniji znači da će stranke buduće vladajuće koalicije ostati u ubedljivoj manjini u Bundesratu, gornjem domu parlamenta, a on je taj koji mora da potvrdi zakone koje vlada predlaže. To onda znači da će, da bi za njih obezbedila većinu, Merkelova svaki put morati da za to u Bundesratu traži podršku predstavnika barem dve pokrajine sa socijaldemokratskom većinom - što će vođenje ionako heterogene vlade učiniti još komplikovanijim.