Ustanak protiv Trampa

Za nešto manje od dva meseca znaćemo šta je Vašington odlučio i hoće li povući svoj potpis sa Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana (JCPOA) koji je postignut sa Iranom, kako to sada zahteva Donald Tramp. Američki predsednik odlučio je da je vreme da se taj sporazum raskine, a mediji su već objavili da je presudnu ulogu u tome odigrala Niki Hejli, američka ambasadorka u UN, koja ga je nagovorila na taj potez, pošto je prethodno izgubila rundu kada su u julu Reks Tilerson, američki državni sekretar i DŽejms Matis, ministar odbrane, uspeli da ga ubede da prihvati dokaze da se Iran drži dogovora. Ali Trampa nije bilo potrebno previše nagovarati. Iz njega je opet izletela salva optužbi, od toga da je Iran „vodeća država-sponzor terorizma”, da pomaže Al kaidu, talibane, Hezbolah, preko toga da je sporazum koji je sa Teheranom potpisala administracija Baraka Obame „jedan od najgorih sporazuma u koje su SAD ikada stupile” što smo već slušali tokom predsedničke kampanje, do optužbi da se Iran „ne pridržava duha sporazuma”. Međunarodna organizacija za atomsku energiju koja nadgleda iransko sprovođenje sporazuma potvrdila je da se poštuje dogovor, ostale potpisnice, Kina, Rusija, Francuska, Nemačka i Velika Britanija takođe se slažu da nema razloga za povlačenje potpisa, Trampova administracija tvrdi da nema dokaze da postoji bilo kakvo kršenje, ali uprkos svemu Kongresu nije potvrđeno da se sporazum sprovodi. Takvu potvrdu ne zahteva JCPOA, ali zahteva Vašington, a američki predsednik na svakih 90 dana treba da izvesti da se Teheran drži dogovorenog i to je do sada i činjeno. Sam Tramp takvu potvrdu dao je dva puta. Ali sada se pojavio „duh sporazuma“ , kao formula da se sve poništi i zahtevi povećaju, kako već to zahteva tvrda linija. Po tom scenariju Iran bi trebalo da potpuno odustane od nuklearne energije i u mirnodopske svrhe, da prestane da finansira Hezbolah i Hamas, da uskrati podršku Bašaru al Asadu, da se povuče iz svake situacije koja je za Vašington sporna i da pristane na sve ono na šta je jasno da nikada ne bi pristao. Da je išta od toga bilo moguće, da je bilo moguće tako lako naterati Teheran da se povinuje zapadnim željama, ne bi se ni pregovaralo, posebno ne toliko dugo i sa toliko širokim frontom najjačih svetskih država. Drugi potpisnici, Evropljani, Rusi i Kinezi ne žele da se vraćaju na početak, niti da rizikuju ono što je do sada postignuto, tim pre što iranska strana poštuje dogovor. Angela Merkel, nemačka kancelarka, Tereza Mej, premijerka Velike Britanije i Emanuel Makron, francuski predsednik, u zajedničkom saopštenju podsetili su da je bilo potrebno trinaest godina diplomatskih napora da se dođe do JCPOA i da je sav taj trud uložen ne bi li se Iran predupredio da razvija nuklearno naoružanje. „Sporazum je jednoglasno potvrđen u Savetu bezbednosti UN Rezolucijom 2231. Međunarodna organizacija za atomsku energiju je na osnovu svojih programa kontrole i ispitivanja u više navrata saopštila da se Iran drži postignutog sporazuma. Stoga mi ohrabrujemo Vladu i Kongres SAD da ispitaju uticaj na bezbednost SAD i njenih saveznika pre nego što preduzmu korake koji bi mogli da oslabe JCPOA, poput, recimo, ponovnog uvođenja sankcija, koje su ukinute pod uslovima sadržanim u sporazumu.“ A uslovi su da se smanji program obogaćivanja uranijuma, zadrži samo onaj za mirnodopske svrhe i odustane od razvijanja atomskog oružja, da se dozvoli međunarodna kontrola, a da druga strana zauzvrat postepeno ukida sankcije. I tako je krenulo, ali je Trampova administracija sada ipak rešila da uvede nove sankcije iranskoj Revolucionarnoj gardi, opet zbog podrške terorizmu i savezništvu sa Asadom „SAD ne mogu jednostrano da ponište nuklearni sporazum između Irana i šest svetskih sila iz 2015. godine“, izjavila je Federika Mogerini, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost. „Kao međunarodna zajednica ne možemo da dozvolimo da se poništi nuklearni dogovor koji deluje. Što se EU tiče, dogovor će nastaviti da funkcioniše.“ Tramp je možda ostao bez podrške drugih potpisnika, ali je uneo dovoljno nemira, i istovremeno kod kuće je dobio aplauze onih koji su od početka smatrali da u pregovore ne treba ulaziti, da Iran samo kupuje vreme i da neće odustati od namere da razvije atomsko oružje. Čestitke su stigle i od Benjamina Netanijahua, izraelskog premijera, koji je ovaj potez nazvao „hrabrom odlukom“, a i od Saudijske Arabije. Jer, slažu se Tel Aviv, Rijad, a i Trampovi saradnici, sa Iranom se ne može pregovarati, ne može mu se verovati, ne treba ga tolerisati i treba ga zaustaviti. To je, međutim, stav koji, strahuju drugi potpisnici, vodi u rat. Reks Tilerson ipak je priznao da se Teheran drži dogovora, što je formulisano šturom rečenicom da „tehnički postupa u skladu sa sporazumom“, ali da je potrebno popraviti izvesne „propuste u sporazumu“. Ti propusti odnose se na pretnju koju Iran predstavlja za region i na prethodna iskustva koja pokazuju da mu se ne može verovati. „Ovim se šalje poruka Severnoj Koreji: Nećemo sklapati loše dogovore i ako ikada budemo postigli sporazum, pobrinućemo se da odgovarate za svoje akcije. Nećemo gledati u stranu samo zato što imamo sporazum“, izjavila je Niki Hejli i tako pogodila upravo ono od čega Trampovi protivnici strahuju – da bi ovakvi potezi mogli da otežaju svaki drugi pokušaj pregovora ili smirivanja tenzija bilo gde, pa i u Severnoj Koreji. „Mora postojati pretpostavka kontinuiteta, ukoliko velika sila želi da bude velika. Nepredvidivost možda donosi taktičku prednost, ali postoji i strateška odgovornost“, navodi Ričard N. Haas, predsednik tink-tenka Savet za međunarodne odnose i bivši direktor za planiranje politike u Stejt departmentu, u autorskom tekstu za Prodžekt sindikejt na čije objavljivanje NIN ima pravo. „Ovde je očigledna veza sa Severnom Korejom. U nekom trenutku SAD mogu da odluče da diplomatiji pruže značajniju ulogu u suočavanju sa izazovima severnokorejskog nuklearnog programa. Ali sposobnost Amerike da ponudi pravo diplomatsko rešenje biće ozbiljno potkopana ako drugi budu procenili da joj se ne može verovati da će se sporazuma i držati.“ Iran je, činilo se, mogao da pruži malo optimizma da se i u teškim okolnostima i sa teškim pregovaračem kakav je Teheran, ipak nešto može postići bez oružja. I to kada je tema upravo nuklearno oružje. A to je tema koja se nikako ne završava. Poruka Severnoj Koreji možda je za Niki Hejli dobra, ali ostali potpisnici na to gledaju malo drugačije. „Sporazum sa Iranom prvi put je pokazao da je moguće sprečiti rat pregovorima i pre svega sprečiti nuklearno naoružavanje neke zemlje. Uništavanje ovog sporazuma značilo bi da se drugi širom sveta ne bi više oslanjali na slične ugovore. Zbog toga je reč o opasnosti koja daleko prevazilazi Iran“, izjavio je Zigmar Gabrijel, nemački ministar inostranih poslova. Kada se u januaru navrši tačno godinu dana kako je Donald Tramp stupio na dužnost, već će se uveliko znati šta je odlučeno u slučaju ovog sporazuma. Ali će ostati nepoverenje i ozbiljna neizvesnost oko budućih poteza Vašingtona.