Razaranje nevinosti

Nakon što je kao producent potpisao briljantni film DŽeki Pabla Larena, Daren Aronofski se ponovo u svojstvu producenta, ali ovoga puta i reditelja, javlja svojim novim filmom Mama!. Taj najtarantinovskiji od svih njegovih filmova vrhunac je dosadašnje filmske karijere, ali je možda od većeg značaja potpuni trijumf filmske imaginacije. Ne treba stoga da čudi što je niko drugi do Martin Skorceze pojavu ovog filma propratio rečima da je „samo pravi, pasionirani filmski stvaralac mogao da snimi Mamu!“ Mama! je film koji otpočinje slikama idiličnog života jednog para u skrivenom raju, ali koji ubrzo biva destabilizovan dolaskom nepoznatog muškaraca i žene u njihovu kuću. Ovaj par došljaka odškrine vrata za sve više i više gostiju, koji kuću pune u tolikom broju da situacija postaje nepodnošljiva… Mama! otvara prostore za radikalnu filmsku estetiku (što je kod Aronofskog, uostalom, pravilo). Kompleksnost i beskrajno značenjsko polje ovog filma ne iscrpljuje se samo u perfekcionističkom mizanscenu, no i u upotrebi brojnih simboličko-alegorijskih ravni te pre svega u beskompromisnosti s kojom se Aronofski obračunava sa sistemom. Reč sistem ne mora u ovom slučaju da ima nužno političke implikacije. On pre podrazumeva jedan mehanizam ponašanja koji nešto što je prirodno i organsko transformiše u otuđeno, groteskno i izrazito neprijateljsko a što je po rečima samog Aronofskog mogući označitelj za dvadesetprvovekovnu Ameriku. Osim što dramatično pokazuje neodrživost sveta privatnih oaza koje kad-tad dolaze u koliziju s globalnim stremljenjima, Mama! je film, i to je u njemu veličanstveno, koji ne izbegava konfrontaciju. Sukcesije nasilja u Aronofskog nikada nisu same sebi svrha, u filmskom smislu pribegavaju jednom metajeziku, jednoj vrsti hiperbole, dosta retkoj u modernom filmu. To beskrajno gomilanje gostiju, to umnožavanje orgijastičkih prizora nasilja, to potenciranje krajnosti s ekstremnim obeležjima eksterminacije s kojim uljezi stupaju i razaraju svet nevinosti svakako šokira, ali više od toga uznemiruje. Ono što je na prvi pogled neumerenost ovog filma, izvesna overdoziranost u odnosu na početnu ideju, neophodno je kao signalizacija za metastazu a metastaza uvek znači alarm. Jedna od brojnih suptilnosti ovog filma, dragocena ne samo kao oksimoron nego pre svega kao previd (aktera) jeste da je domaćin kuće, On, pisac koji ima grdnih problema sa traženjem svojih spisateljskih sadržaja, a upad realnosti u njegov sićušnim potrebama omeđeni mikrosvet pokazuje nam da je upravo realnost osnov svake imaginacije, svakako bar njeno početno polazište i da često invenciju treba zameniti ničim drugim do obraćanjem pažnje na stvarnost. Već je s pravom isticano da je sama kuća poseban akter filma. Ona najpre ima simboličku svrhu, kao redefinisanje prostorne odrednice, ali i dramaturšku, kao katalizator. Filip Mesina, scenograf Aronofskog, koji ga je za ovu priliku „posudio“ od Stivena Soderberga, najzaslužniji je za vizuelnu strukturu ovog filma i bez njega ovaj film ne bi bio to što jeste. Upravo zahvaljujući Mesininim bravurama, u prilici smo da se opredeljujemo u njegovom referencijalnom registru, od prizivanja Danteovih krugova pakla do Fislijevog legendarnog platna Košmar na koji se u Mami! često referira. Sama kuća u Mami! se diže u vazduh, čime se, na simboličkoj ravni, destruira sam sistem. Biće da to nije samo u odbranu nevinosti! Film: Mama! Režija: Daren Aronofski Uloge: DŽenifer Lorens, Havijer Bardem, Mišel Fajfer