Kad zečji paprikaš zamiriše

Za promenu, počeo sam da se kupam na belopalanačkom vrelu. Štooo!? Pa dok sam, nakratko, bio u Beogradu neka je budala prala auto u mokranskom vrelu ili je, pak, neko iz inata, prosuo neke hemikalije ne bi li mi skratio sezonu kupanja. A pored belopalanačkog vrela izgrađen je divan kej i tu mlade mame i starci šetaju sitnu decu, pa im ličim na egzibicionistu. Čuj, kupati se u oktobru u vodi od dvanaest stepeni Celzijusa. Pored vrela je i borova šuma tako da osećam i dah Švajcarske, dah vodopada sa Rajne, tamo, blizu Šafthauzena gde je u jednoj seoskoj crkvici kao sveštenik služio otac malog Karla Gustava Junga. A otac je bio strog, pa je mali Karl često sanjao Isusa Hrista koji bi mu se u lice unosio, i, u zadnji čas, pretvorio u veliki muški ud!? Nego, Bela Palanka je, prošle nedelje, slavila i oslobođenje od Turaka. A ovu ukletu varoš oslobodio je, tom prilikom, pukovnik Jevrem Marković, stariji brat mlađeg i mnogo slavnijeg Svetozara. E, tom Jevremu, kasnije streljanom, Bela Palanka još ni spomenik nije podigla A kako je ovo sa Erdoganom krenulo, ne bi me iznenadilo da i gradonačelnik Miljko zapeva, na turskom, pesmu o belopalanačkom paši Kara Mustafi, a da moj Alek, kao gost, zaigra čoček na nekom kafanskom stolu sve udarajući u gajde. Došlo mi je, bre, da puknem od muke, od srpske bruke kada je janičar Dačić zapevao Erdoganu. Trebalo je samo još da se moj Alek izvini Tajipu što je Miloš Obilić rasporio Murata na Kosovu! K. G. Jung, moj guru iz Švice, stišava me: „Ako su Srbi mirno prešli preko Jasenovca, pa i preko Tuđmanove ’Oluje’, ako su Tačiju i Haradinaju oprostili Žutu kuću, a Naseru Oriću genocid u Podrinju, najzad, ako su Srbi oprostili NATO-u ’Milosrdnog anđela’, zašto onda tvoj Alek ne bi oprostio Erdoganu i 1389. godinu za ono na Gazimestanu!?“ Da ne bih provrištao od Jungovih saveta, latio sam se spremanja zečjeg paprikaša, u kotliću, u Dragičkinom dvorištu. Vatru smo, uglavnom, ložili ljuskama od oraha, a u kotlić, pored zečevine koja je bila u pacu, stavljali smo svakakve mirođije, ali, pre svega, dosta slanine i ljute paprike, malo crnog vina i paradajz soka. I baš mi nedostaje moja Bilja da vidi kako sam se, kao kuvar, izveštio. A kada zečji paprikaš zamiriše, začas zaboraviš na sve srpske poraze od Maričke bitke pa naovamo. A onda je iz Niša, kod Dragičke, banuo Musa, kralj niških harmonikaša, i do kasno u noć pevali smo, u bašti, na sedam Celzijusovih stepeni. A kada je na red došla ona gadna pesma, ona „Bregalnička“ iz mene je glas, jedva, izlazio. Steglo mi se, brale, grlo. A tada na Bregalnici trebalo je da završimo sa Bugarima posao do kraja... Tu će i moja Crna da me savetuje: „Mani se ’Bregalničke’! U februaru ćeš dobiti trinaestu penziju, te glasaj i za Đuku sa Kopernika ako će i on da bude kandidat za beogradskog gradonačelnika!“