Vanredno stanje

Nikada od početka mandata premijerka Ana Brnabić nije bila više u pravu nego kada je izjavila da od nje i njene vlade najmanje zavisi da li će se zajedno sa redovnim beogradskim organizovati još jedni, treći vanredni parlamentarni izbori za manje od šest godina. Verovatno je i sama bila svesna koliko bi smešno izgledao i pokušaj da stvori privid da se o tome pita bilo šta. Kao nestranački ekspert bar odlično zna - da bi joj malo ko poverovao. U tome, nažalost, i jeste suština problema. Ona zna da odluka i o vanrednim izborima, vanrednim rashodima, vanrednim prihodima, vanrednim polascima autobusa za stranačke mitinge, pa i o vanrednom stanju, zavisi od volje samo jednog čoveka. To se u Srbiji smatra redovnim stanjem. Zato Ana, i kad je tu, i kad nije tu, i nema problem da kaže: „Kakva god odluka da bude, mislim da to nema veze sa Vladom Srbije i uspehom vlade koju vodim“. Kvaka je u tome što je tim priznanjem potvrdila da u ovoj zemlji Ustav ne vredi ni po lule duvana, jer u njemu piše da „predsednik Republike, na obrazloženi predlog Vlade, može odlučiti da se Narodna skupština raspusti“. Prema tome, Aleksandar Vučić može da raspusti parlament, ali samo na obrazloženi predlog Vlade. Elem, da je Ana prava premijerka i te kako bi se i ona i njena vlada pitali o svemu. Ali, ona ne bi da se meša u svoj posao. Osim kad naumi da nervira Zoranu Mihajlović i pred njom za napredak Srbije na Duing biznis listi Svetske banke javno zasluge pripiše NALED-u, iz koga je i došla u Vladu. Pa joj posle đavo kriv što Zorana u čudu koluta očima gore nego Aleksandar Vulin. O Ani Brnabić više ni reč. Da ne bih počeo da ličim na one koji su 90-ih žestoko i „neustrašivo“ kritikovali nesrećnog premijera SR Jugoslavije Radoja Kontića samo zato što nisu smeli ni da pomenu onoga ko je stvarno donosio sve odluke - Slobodana Miloševića. Pošto je ona čije ime neću više da pominjem priznala da od nje ništa ne zavisi, mediji su javili da će odluku o izborima doneti, čuj, Predsedništvo SNS-a. A onda su, kao pred dugo očekivanu premijeru u pravom pozorištu, nestrpljivi gledaoci obavešteni da je predstava, pardon sednica, odložena, jer predsednik nije doneo konačnu odluku!? Pa, čekaj, a što Predsedništvo uopšte zaseda ako će predsednik da donese odluku? Jedini logičan odgovor je da će predsednik posle sednice moći na vanrednoj konferenciji za novinare da saopšti da je bolji od Deda Mraza, jer je i pre Nove godine, dakle pre roka, ispunio želju opoziciji. Kritičarima Vučić odgovara da nije tačno da drži svu vlast u svojim rukama i da „država nikad nije zavisila od jednog čoveka“. Čudno, znam mnoge koji su uvereni da je 90-ih sve odluke donosio Milošević. A i danas verujem da Zoran Kesić nije jedini koji misli da o svemu odlučuje – jedan čovek. I ne bi me iznenadilo da taj čovek još jednom oproba provereni recept, jer je spajanje vanrednih beogradskih i parlamentarnih izbora 2014. omogućilo SNS-u da se prvi put dočepa vlasti u prestonici. Pre toga Vučić je dva puta do cilja stizao drugi. Prvi put 2008. pobedio ga je Dragan Đilas sa 39,8 prema 35,5 odsto, a i četiri godine kasnije je od Đilasa izgubio sa 36,76:26,83 odsto. Tek u trećem pokušaju Vučić je, doduše prvi put kao vlast na republičkom nivou, pobedio sa 43,6:15,7 odsto. I ko bi se čudio ako se opredeli za istu taktiku, pogotovo ako mu i protivnik bude isti? Takav rasplet očekuje i Ivica Dačić: „Znajući Vučića, očekujem izbore“. A ko zna lidera SPS-a, zna da on baš i ne istrčava kao ždrebe pred rudu. Uz to, potvrdio je da vremenom partneri počinju sve više da liče. Pljunuti Vučić. „Mene ne mogu da smene, mogu samo ja da odem, o čemu i razmišljam. Verovatno se više neću kandidovati za predsednika“. Taman sam pomislio da je neko izvukao iz naftalina staru izjavu Vučića, a ono Dačić komentariše navode da Branko Ružić želi mesto lidera SPS-a. Ne znam samo kako se u sve ovo uklapa vest o susretu bivšeg predsednika Srbije i SNS-a i predsednika Rusije. Jeste se Vučić četiri puta rukovao sa Donaldom Trampom, ali retko ko ima priliku da kao Tomislav Nikolić tri sata razgovara sa Vladimirom Putinom. Eh, da se to desilo samo malo ranije, nekako mi se čini da bi Toma sigurno dobio pozivnicu za deveti rođendan SNS-a.