Još jedna cigla u zidu

Dimitrije Anastasijević Sabov bio je veliki srpski dobrotvor, pogotovu na polju kulture i obrazovanja za čiji napredak je poklonio 20.000 forinti, ogromnih u tom 18. veku, za osnivanje karlovačke gimnazije. NJegova kuća iz 1790. barokna je lepotica, malo izvan centra Sremskih Karlovaca, pod patronatom je Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, i danas je sedište Opštinskog odbora SNS. O tome govori ogromna tabla istaknuta na fasadi, odmah iznad ulaza „sa dekorativnim okvirom i metalnim kapcima sa bogatom rokajnom dekoracijom“, kako arhitekturu opisuje istoričar umetnosti Bogdan Janjušević. Nesreća je što aktuelni stanari nemaju pojma ni šta je „rokajna dekoracija“, ni šta je „pilastar“, niti šta je „kartuš“, a verovatno ni „rokoko“, što spada u stručnu deskripciju, a odbornicima je svakodnevno u vidokrugu. Da imaju, ne bi natakarili tu tablurinu da remeti raspevani sklad zaštićenog zdanja. Zakonski, sve je u redu, za divno čudo. Kuća Dimitrija Sabova privatno je vlasništvo koje gazda sme da iznajmi kome hoće. I što se Zavoda tiče, propisi bi se kršili tek kad bi se ušlo u ozbiljnije radove od zakucavanja table. Ali, nešto izmiče logici i zdravom razumu. Ova situacija komplementarna je sa nizom drugih poteza vlastodržaca. Kao što je zaklanjanje reljefa „Sunce“ Dušana DŽamonje betonskim zidom prilikom rekonstrukcije beogradskog Doma omladine. Ili, betonizacija svake zelene površine, ili njeno pretvaranje u tržni centar. Ili, izgradnja urbanističkog apsurda Beograda na vodi, kao i spomeničkog – fontane na Slaviji. Ili, širenje prestoničke pešačke zone na jendeke i rovove… A mogli bismo do najsitnijih detalja. Do poslednje novogodišnje lampice, nekoliko meseci poranile.