Nema odmora dok traje...

Kada se gradonačelnik Beograda Siniša Mali početkom septembra busao u grudi graditeljske, rekavši da nebo nad prestonicom nikada nije paralo više kranova i dizalica, zaboravio je i da od Drugog svetskog rata naovamo nije bilo više zjapećih rupa, štrčećih armatura i suženih kolovoza. Još kad se negde probuši vodovodna cev, pa se oko peska koji bi količinski mogao napuniti osrednju plažicu napravi jezero, kako je bilo na Slaviji, fali samo plažni bar za potpuni dojam letnjeg odmora. I to usred oktobra. Kanalizacione arome su takođe bojile prašnjavi vazduh, ali ne zbog otpadnih voda, već zbog pucanja kanalizacione infrastrukture. Trebalo je kod hotela „Slavija“ lepo zabiti znak „Dobrodošli u Beograd, ’raskopakabanu’ Evrope“, kako grupica turskih turista, zbunjena količinom bagera i građevinskog materijala, ne bi zalud pitala prolaznike da li se to ruši čitav trg. „Ne, gradi se“, odgovara jedna devojka. Turci klimnuše glavom i verovatno pomisliše kako stara narodna pesma o srpskom običaju oranja drumova možda jeste plod fikcije, ali makar istorijski utemeljen. Crnogorski brucoš imao je manje nedoumica oko zbivanja na Slaviji, doduše oko jedan izjutra i nakon nekoliko čašica razgovora s lokalnim pratiljama. „Oca mu, pa nijeste morali sređivat’ grad za mene, tek sam doša’“, uzviknuo je svojim drugaricama raširenih ruku, mutnog pogleda i cipela punih prašine. Katkad je teško ne osećati se kao bedni kritizer ispod svih tih kranova, jer je prestonicu nesporno trebalo infrastrukturno zanoviti, a i ne greši samo onaj koji ne radi. Međutim, dovoljno je setiti se da je Beograd rekorder i po broju nelegalno srušenih objekata u strogom centru da bi se nametnulo pitanje opravdanosti raskopavanja čitavog grada. „Tek sad se imalo para, Evropa nije dala ranije“, veli jedan stariji gospodin. Šarmantna devojka je maštovitija. „Ma, radovi su deo plana depopulacije Beograda. Vlasti se taman razigrale, a mi gunđamo. Smetamo im. Praznom gradu je realno svejedno kako izgleda“, zaključuje ona. Međutim, najčešća teorija tvrdi upravo suprotno – radovi su ljubavno pismo Beograđanima pred gradske izbore. Problem je ipak dublji. Na delu je dugoročna rekonceptualizacija Beograda, a te će posledice ostati zanavek. Ovo potvrđuje i činjenica da su rekonstrukcije pokrenule dijalog struke i građana i pre no što su otpočele. Dijalog za koji vlasti nisu bile zainteresovane, izuzev možda raspisivanja ankete o nazivu novog bulevara na Novom Beogradu. „Kada je donošenje odluka o razvoju grada u rukama nekolicine ljudi koji funkcije duguju političkoj raspodeli u gradskoj skupštini, svejedno je da li se odluke donose radi zadovoljavanja sopstvenih ili interesa investitora. Nemamo garancije ni da nisu proizvod neznanja. Razvoj grada ne podrazumeva mandatno, već dugoročno planiranje. Stoga se kozmetičke izmene u predizbornom periodu nauštrb suštinskih i kvalitativnih ne mogu nametati kao ispravna logika razvoja grada“, kaže za NIN Iva Čukić iz Ministarstva prostora. Iako vlastodršci godinu dana razrovarene ulice nazivaju „ulepšavanjem“, sve mnogo više liči na posleratnu obnovu. Pešacima među žiteljima prestonice retko kada bude drago što ne koriste kola, ali im još ređe trotoar preko noći proguta rupa sporadično premošćena običnim letvama. Kada se i postave karakteristične reljefne kocke, ponekad ne ostanu za dugo. Hercegovačka i Ruzveltova bile su u različitim trenucima raskopavane po najmanje dva puta. Jedna strana Brankovog mosta zvrji prazna, a druga je toliko nakrkana nervoznim automobilima da je čudo što pod tom težinom i dalje stoji. U izjavama nadležnih se kao podtekst često moglo primetiti da se nigde u Evropi ne gradi koliko u Beogradu, a baš je to trebalo da bude siguran pokazatelj da raskopavanje celog šireg centra dvomilionskog grada možda i nije najbolja ideja. Znaju to taksisti koji ne prihvataju poziv, jer im se desi da pola kilometra asfalta „žvaću“ po pola sata. Nekoliko meseci su, tvrde oni, mnogi ožalošćeni redovno u grupama kasnili na sahrane na Novom groblju. Znaju to i srećnici s uhlebljenjem koji su zube tupili objašnjavajući gazdama da na posao kasne jer se kroz grad naprosto nije moglo. Znaju to i poslovično ćutljivi radnici „MBA Ratko Mitrović – Niskogradnja“, koji su u julu nakratko obustavili rad zbog neisplaćenih zarada i neoverenih zdravstvenih knjižica. Zna to i tip s krova zgrade kraj Slavije koji tvrdi da je bager ispod njega oko sat vremena prevozio pesak s jednog kraja trga na drugi, pa ukrug. To nije čak ni privid rada, to je rad čija je svrha stvaranje privida rada. Odugovlačenje. Bulevar oslobođenja bez ijednog uposlenog radnika na vidiku. I tako pola godine, do pred same izbore. Niko, međutim, ne zna da su radovi na Bulevaru, Slaviji i Ruzveltovoj koštali skoro 20 miliona evra, da im je odlagan početak, a potom i kraj – kružni tok je trebalo da bude gotov 17. oktobra, kolovoz bulevara 22. oktobra, a park između Slavije i Narodne banke 16. novembra. I faze rekonstrukcije Ruzveltove su probijale rokove, a Brankov most će uprkos najavama za oktobar, pa za decembar, u Novu godinu ući nezavršen, premda će izvesno biti okićen. Ovakva rekonstrukcija beogradskog glasačkog tela, međutim, tek je drugi čin naprednjačke strategije za očuvanje vlasti. Prvi čin otpočeo je projektom „Beograd na vodi“. Arhitekta Milorad H. Jevtić smatra da čudnovato galantna dodela devedesetdevetogodišnjeg besplatnog zakupa na sto hektara emiratskom partneru zvuči tek malo čudnije od potonje zbrzane izmene prostornog plana i splašnjavanja obećanog ulaganja s tri milijarde na 150 miliona evra. Trogodišnji rok realizacije razvukao se na desetostruko duži period. Neko ovde baš ne ume da pregovara. Ni s investitorima, ni s građanima. „Bližimo se kraju četvrte godine od prvog predstavljanja provizorno nakićene makete, a od najavljenog ’grandioznog’ kompleksa imamo neplanirano natureni restoran i maketom nepredviđene dve nedovršene višespratnice koje napadno predimenzioniranim i rogobatnim gabaritima, locirane skoro uz samu obalu, najbolje pokazuju koliko ništa nema od otvaranja grada prema Savi. Eventualnim nastavkom niza ovakvih stambenih masa će se oformiti vizuelna i fizička blokada prema reci, a ona će postati neka vrsta kanala. Jedini dosad uspešno izvedeni detalj je deo promenade“, kaže Jevtić za NIN. Bezglavo širenje pešačkih zona u centru, protiv čega su žitelji opštine Stari grad digli glas, umnogome je okončano, a kičasta, beličasta fontana na platou kod kafane „Pevac“ čuči poput zbunjene babe. Cvetni trg nakon poravnavanja liči na prazno stovarište, a rekonstruisani plato kod DOB-a podseća na dvorišta porodičnih kuća u Kaluđerici. Jevtić smatra da je najupitnije predstojeće popločavanje Studentskog trga, prostora koji nema ni zapaženu pešačku frekventnost, ni potencijal da je poveća. Javni prevoz će morati drugde, a grad ostaje bez prikladno sređenog i memoriji grada priraslog prostora. Spomenik Zoranu Đinđiću koji tamo treba da se nađe teško da može da ponese tu likovnu odrednicu, smatra on, jer bi presečena bela strela mogla da bude zanimljiv eksponat samo na nekoj dizajnerskoj izložbi. Prvi čin rekonceptualizacije grada završen je istovremeno i trijumfalno i farsično – otvaranjem pretenciozne i preplaćene ’muzičke fontane’ od 1,8 miliona evra (premda je vrlo slične bilo moguće naći na internetu i za šestostruko manju svotu) s koje naizmenično trešte Majkl DŽekson i Đorđe Marjanović. Pastiš bez identiteta. Za svakoga ponešto, jedino za zdrav razum ni pedalj prostora. „Smeštena je usred saobraćajnog kolopleta, nedostupna je ljudskom dodiru, još i s vodenom površinom nevidljivom iz trotoarskih pešačkih vizura. Spada u najpromašenije poteze povučene na umnogome haotičnoj urbanističkoj tabli Beograda“, zaključuje Jevtić. Treći čin nam tek predstoji, a jasne naznake su tu – omiljeni naprednjački tajkun Bogoljub Karić vitla „Tesla-gradom“ kao manastirom po Makišu, a grad se ne obazire na činjenicu da bi izgradnja mogla da ugrozi lokalno vodoizvorište. Odatle do Višnjice se proteže najavljivana prva linija metroa, a izgleda da Mali očekuje da ga koriste novčanice investitora, pošto na tom potezu Beograđana baš i nema mnogo. Proći će pored Belgrejd Skajlajna i kroz Beograd na vodi, još nepostojećih zgrčenih skupina ulagačkih oblakodera, proglašenih za nove simbole prestonice. Iva Čukić podseća na to da Beograd nije prvi grad koji je, ponet mantrom investicija, počeo sebe da jede iznutra, ali dodaje i da je tom trendu moguće stati na rep samo uz rekonstrukciju političkog sistema vlasti. U suprotnom ćemo stvarno dobiti i podzemne garaže na nekoliko prestižnih lokacija. „Beograd je podređen automobilima. Evropski gradovi koji su poslednjih godina uvideli posledice loših urbanih politika u kontekstu saobraćaja, usmerili su se ka destimulaciji ulaska kolima u centar, što je dalo prioritet oblikovanju javnih prostora, otvorenih parkovskih površina, biciklizmu, unapređenju kvaliteta javnog saobraćaja. Kod nas ništa ne liči na održivi razvoj“, kaže Čukić. Videćemo hoće li biti održiv i jarbol sa zastavom Srbije od 120 metara koji s Ušća valjda treba da podseća građane na državu koju treba da žale. Videćemo i hoće li pasarela koja treba da spoji obalu Save s Kosančićevim vencem biti dovoljna, ili ćemo na tom mestu zaista dobiti i gondolu iz koje će Kalemegdan od zgradurina verovatno jedino i moći da se vidi. Videćemo da li će Beograd turistima biti jednako zanimljiv koliko i besnim građanima, i hoće li inostrani investitori zaista biti zadovoljni preoblikovanjem grada po njihovom ukusu. Videćemo, naposletku, hoće li vlast uspeti i da sklopi dogovor s Malograđaninom koga raduje da Beograd ima i gondolu, i jarbol visine stospratnice, i novogodišnju rasvetu pola godine, jer, eto, svetli i lepo je. Koji se veseli šljaštećim spomenicima duhovne provincije gde će moći nešto da kupi jednom u nekoliko meseci. Koji na pitanje o ceni svih tih vratolomija odgovara: „Samo nek’ se gradi.“ Kome ne vredi nešto imati ako se ne vidi. S druge strane, Beograd ima dušu baš zato što u njemu ljudi svih staleža i raznih porekla očigledno zajedno žive i preživljavaju, što ga čini nečim što na Balkanu najviše liči na metropolu. Gde je kiosk s brzom hranom odmah do zgrade iz 19. veka. Gde se istorija ne sakriva i ne ulepšava. I gde se na predstojećim izborima vodi odsudna bitka za budućnost Srbije.