Zemlja komunističkih bogova

Apsurdnost severnokorejske diktature je lako karikirati. Kim DŽong-un, s frizurom iz tridesetih godina (oblikovanom, tvrdi se, tako da ga čini sličnijim njegovom dedi, Kim Il-sungu, koji je utemeljio severnokorejski režim), demodiranim odelima u Maovom stilu i zdepastom građom, i sam deluje gotovo kao lik iz stripa. Zvanično tretiran kao omnipotentni genije, obožavan je kao bog i u medijima uvek prikazan okružen ljudima - uključujući pripadnike vojnog vrha s grudima prepunim odlikovanja - koji se naglas smeju, aplaudiraju ili histerično viču. Znamo, naravno, da je život u Severnoj Koreji sve samo ne zabavan. Periodični periodi gladi desetkuju tamošnje stanovništvo. Političke zatvorenike, kojih je možda i do 200.000, u brutalnim radnim logorima tretiraju kao robove koji se mogu smatrati srećnim ako ne budu podvrgnuti torturi do smrti. Sloboda govora ne postoji. Ne samo da je zabranjeno izražavati rezerve prema Kimovom božanskom statusu, nego je, da bi se preživelo, neophodno redovno mu se diviti. Moguće je, čak i verovatno, da se mnogi Severnokorejci ponašaju kao sledbenici kulta samo zato što moraju. Drugi se drže zvanične linije zato što ne znaju drugačije. Kao što se ljudi i drugde ponašaju, oni se refleksno prilagođavaju normama sveta koji ih okružuje, i ne razmišljaju o vrednosnoj dimenziji tih normi. Ali moguće je da neki Severnokorejci, možda i mnogi, istinski veruju u kult dinastije Kim, koji je, kao i svi kultovi (pa i religije), sastavljen od delića preuzetih iz drugih kultura, verovanja i tradicija. Kult dinastije Kim uzeo je ponešto od staljinizma, mesijanskog hrišćanstva, konfucijanskog obožavanja predaka, domorodačkog šamanizma, a nešto i od obožavanja cara kakvo postoji kod Japanaca, koji su Korejom vladali u prvoj polovini 20. veka. Kimov otac, Kim DŽong-il, navodno je rođen na planini Paektu, za koju se veruje da je sveto mesto na kome je, pre više od 4.000 godina, rođen i božanski osnivač prvog korejskog carstva, čovek-medved po imenu Tangun. Kad se Kim DŽong-il, poznat i kao Dragi lider (njegov otac, Kim Il-sung, bio je Veliki lider), rodio, zima se pretvorila u proleće, a s nebesa ga je obasjala jedna svetla zvezda. Sve ovo možda zvuči uvrnuto, ali takav slučaj je, bez izuzetka, i sa čudesnim pričama iz bilo koje religije. Ono što je bitno jeste da ljudi veruju u njih. U tom smislu, Severnokorejci nisu čudniji od vernika bilo gde drugde. Često postoje dobri razlozi zašto su pojedina verovanja ljudima tako privlačna. Islam i hrišćanstvo su svoje najranije pristalice našli među odbačenima i potlačenima, jer su im nudili jednakost u božjim očima. Severnokorejska vera je, međutim, znatno manje inkluzivna. Štaviše, u njenom korenu je osećaj etničke čistote, sveto nacionalno osećanje koje po svaku cenu mora biti odbranjeno od neprijateljskih sila. Kao i Poljska, koja o sebi gaji snažnu hrišćansku sliku nacionalnog mučeništva, i Koreja ima istoriju obeleženu dominacijom velikih sila, pre svega Kine, ali i Rusije i - naročito nakon brutalne invazije u 16. veku - Japana. Amerikanci su kasno priključeni ovom krugu, ali zvanično proklamovana mržnja prema američkom imperijalizmu u Severnoj Koreji nema svoje korene samo u brutalnom Korejskom ratu, nego i u dugotrajnom kolektivnom sećanju na stranu opresiju. Dominacija stranih sila kreirala je dva pola u korejskoj istoriji, od kojih je jedan kolaboracionistički, dok drugi oličava otpor. Deo pripadnika vladajuće klase u različitim korejskim kraljevstvima sarađivao je sa stranim silama, dok su se drugi borili protiv njih. Ovo je za posledicu imalo duboku mržnju među samim Korejcima. Kim Il-sung je karijeru počeo kao kolaboracionista. NJega je Staljin izabrao za marionetskog komunističkog lidera na severu Koreje. Ta okolnost je građenje legende o Kimu kao heroju pokreta otpora protiv Japanaca tokom Drugog svetskog rata, a kasnije i protiv Amerikanaca i južnokorejskih „kolaboracionista“ učinila još značajnijim. Severnokorejski nacionalizam je, sa svojim kultom uzdanja u sopstvene snage oličenom u sistemu verovanja poznatom kao DŽuče, koliko politički toliko i verski. Odbrana dinastije Kim, ustanovljene kao simbol korejskog otpora stranim silama, sveta je misija. A kad sveto preuzme dominaciju nad politikom, kompromisi postaju gotovo nemogući. Može se pregovarati o suprotstavljenim interesima, ali ne i o onome što neko smatra svetim. Donald Tramp, s bekgraundom investitora u nekretnine, veruje da se o svemu može pregovarati. U biznisu ništa nije sveto. NJegova ideja o sklapanju dilova jeste da se druga strana blefovima i pretnjama dovede u podređeni položaj; otud obećanje da će „potpuno uništiti Severnu Koreju“ (obećanje, uzgred, čije bi ostvarenje značilo preko 20 miliona mrtvih). Teško je zamisliti kako bi Kim DŽong-una, kao božanski predodređenog branioca svog naroda, ovakav bombastičan nastup mogao da natera da pristane na pregovore. Moguće je da bi Kim, a možda i deo njegovih podanika, pre bio spreman da bude izbrisan s lica zemlje nego da popusti. Ne bi bilo prvi put da neki kult pokaže samoubilačke tendencije. Ali tu je još jedan, verovatniji rizik. Pošto posle Trampovih agresivnih tvitova i razmetljivih javnih istupa obično slede opreznije izjave drugih visokih predstavnika njegove administracije, Kim ih možda ne uzima za ozbiljno. Možda misli da je sve što Tramp radi blefiranje i da nikad neće realizovati svoje pretnje. To bi Kima moglo da podstakne na neki bezobzirni potez - da lansira raketu na Guam, recimo - na koji bi se Amerikanci osećali obaveznim da adekvatno odgovore. Rezultat bi mogla da bude katastrofa, ne samo za one Korejce koji veruju u Kimovu svetu misiju, već pre svega za milione Korejaca koji, budući da žive na samo šezdesetak kilometara južno od granice sa Severnom Korejom, nemaju ništa s kultom dinastije Kim.