Siromašni donatori

Fundamentalni nedostaci ekonomske politike u Srbiji pokazuju se na pitanju penzija. Nikakav indeks Duing biznis Svetske banke, niti indeks Poslovnog okruženja Saveta stranih investitora ne može da izrazi ove nedostatke. Zbog toga i pišem ovaj tekst. Da pođemo od tržišta rada. LJudi rade za platu i očekuju da budu plaćeni shodno produktivnosti svoga rada. U teoriji se to naziva određivanje plata prema principu marginalne produktivnosti rada, a u socijalizmu se to nazivalo raspodela prema radu. U svakom slučaju motivacija za rad postoji ako ste plaćeni prema svom radnom doprinosu. Šta to znači za penzije? Mi imamo sistem Pay As You Go ili sistem doprinosa za penziono osiguranje, a ne sistem kapitalnih fondova. U tom sistemu nama za penzije sada uplaćuju doprinose naša deca, mi smo uplaćivali doprinose našim roditeljima, a našoj deci doprinose za penzije uplaćivaće njihova deca, i tako redom. Ko ima veću platu mora da plaća i veće doprinose. I to je pravedno. Svako plaća doprinose za penziono osiguranje prema produktivnosti svoga rada. Zato onog momenta kada ode u penziju, ona ili on, s punim pravom očekuju penziju proporcionalno svojim uplatama, odnosno proporcionalno svom radnom doprinosu. Država mora da garantuje funkcionisanje ovakvog penzionog sistema. Bez te garancije on pada u vodu, jer kao što sam rekao, on je jedna međugeneracijska tvorevina. Ako ljudi ne očekuju da će dobijati penzije shodno svojim uplatama u penzioni fond, oni nemaju podsticaje da pošteno iskazuju svoju platu i spremni su da idu u sivu zonu. U toj sivoj zoni poslodavci plaćaju deo plata bez uplaćivanja doprinosa za penzioni fond. Nikakve reperkusije poreske administracije ovde ne mogu da pomognu. Ima suviše mnogo ljudi koji su indiferentni da li poslodavci plaćaju doprinose za penzije ili ne plaćaju, jer od budućih penzija ne očekuju ništa. Ako je država garant funkcionisanja penzionog sistema, ono što predstavlja stečeno pravo penzionera, predstavlja obavezu za državu. Smanjenjem penzija i odbijanjem da poštuje stečena prava penzionera, naša država je dramatično narušila javno poverenje u penzioni sistem. Kada sam ja bio u vladi postavilo se pitanje šta da se radi sa stečenim pravima na staru deviznu štednju, kako onu nastalu za vreme stare Jugoslavije, tako i za vreme Miloševićevog režima. Mi smo želeli da povratimo poverenje u državu i odlučili smo da izmirimo taj dug. To smo i uradili. Nismo imali para u budžetu, ali smo izdali obveznice na 15 godina i država je u tom roku uredno servisirala dug. To nije bio dug moje vlade, niti dug kasnijih vlada, ali država se odgovorno ponašala. Danas taj dug više ne postoji, ali postoji poverenje u štednju i banke. Danas se za smanjivanje penzija optužuje stara vlada, ali se rešenje traži u međusobnom subvencionisanju penzionera. Deset odsto penzionera sa najvišim penzijama trebalo bi da subvencioniše ostalih devedeset odsto penzionera. Kažu, ako se vrate oduzeta prava na penzije, ne bi bilo para za povećanje penzija onima kojima nije oduzeto ništa. Ja takvo rešenje doživljavam kao čist populizam i prikrivanje povećanja plata u državnoj administraciji na teret penzionera. Državna administracija je prevelika i neefikasna. Linearno povećanje plata nije zaslužila. MMF se danas hvali kako je uspešno završio stendbaj aranžman sa Srbijom. Činjenice su, međutim, malo drugačije. Napravljen je pomak u smanjivanju fiskalnog deficita i ja to pozdravljam kao pozitivan rezultat ekonomske politike. Na drugoj strani, od strukturnih promena koje je tražio MMF nije urađeno ni „s“. To je veliki fijasko MMF-a. Taj neuspeh se neposredno odražava i na penzije. Državna administracija je prevelika i ostala je takva, a od penzionera se traži da subvencionišu neefikasnu birokratiju. Da budem precizan, ne traži se od svih penzionera, nego samo od prvih deset odsto. Svestan sam da je naša država bila pre dve godine na ivici bankrota i da je morala da uvede fiskalnu stabilizaciju. Tada nisam imao ništa protiv privremenog ograničavanja prava na penzije. Očekivao sam da će država to da kompenzuje preko ubrzavanja rasta i izdavanja obveznica, a ne preko trajnog poništavanja prava na jedan deo penzija. Nisam imao ništa protiv toga da država rastegne vraćanje oduzetih penzija na više godina, bez obzira na to da li ću ja to doživeti ili neću. Danas vidim da stvari ne idu u tom pravcu. Nemam ništa protiv socijalne politike za penzionere. Za to institucije već postoje. Na primer, postoji minimalna penzija i država je dužna da plaća minimalne penzije nezavisno od doprinosa koji su ti penzioneri dali penzionom fondu. Danas, međutim, socijalno ugroženi penzioneri strankama uplaćuju donacije koje su veće od njihovih penzija. U javnosti postoji sumnja da se tu radi o korupciji. Ja ne gledam na tu stvar na takav način, samo postavljam pitanje s kojim pravom se od mene očekuje da subvencionišem socijalno ugrožene penzionere kada oni izdržavaju političke partije? Isto tako postavljam pitanje zašto se od mene očekuje da subvencionišem državnu birokratiju koja se zapošljava po partijskoj pripadnosti? Svestan sam da je penzioni sistem složen i da su mogući mnogi prigovori. Jedan je da je udeo penzija u bruto domaćem proizvodu previsok. To kaže MMF. Ovo je samo delimično tačno, jer je na kraju 2016. taj udeo pao na 12,5 odsto BDP-a, a danas je verovatno i niži. Nezavisno od toga, odnos penzija i BDP-a je takav kakav jeste jer je mali BDP, a ne zato što su penzije visoke. Nizak BDP je, opet, rezultat ekonomske politike, za koju delom odgovornost snosi i MMF. Drugi prigovor je da postoji deficit u penzionom fondu. I to je tačno, ali ovde su pomešane babe i žabe. Pomešana je socijalna i penziona politika. Preko penzija država je uvek vodila, a i danas vodi socijalnu politiku. Samo polovina od svih penzionera su starosni penzioneri iz redova zaposlenih koji su ceo radni vek uredno uplaćivali doprinose. Udeo tih penzija u BDP-u je 6,9 odsto. Drugi su socijalni (invalidski i porodični) penzioneri. Tu treba dodati i one penzionere koji su punili penzioni fond nezavisno od svog radnog doprinosa - samostalne delatnosti, poljoprivrednici, vojni penzioneri. Ne osporavam socijalnu politiku države u domenu penzija, ali kažem - odvojite deo penzionog fonda u koji se uredno uplaćuju doprinosi zaposlenih od socijalnog dela fonda. Tada ćete videti da nema deficita kod starosnih penzija iz redova zaposlenih, u koje spada prvih deset odsto penzionera. A što se tiče socijalnog dela penzija, država mora da pokriva deficite iz poreza na potrošnju, a ne iz doprinosa na plate. Dakle, ljudi ne dobijaju penzije proporcionalno svojim uplatama, država ne garantuje prava na osnovu penzija, postoje veliki motivi da se održava siva ekonomija neplaćanjem doprinosa za penzije, ljudi se partijski zapošljavaju u državnoj birokratiji, zloupotrebljava se sistem socijalne zaštite... Ovde ću da stanem sa nabrajanjem i vratiću se na tržište rada od koga sam pošao. LJudi imaju motiv da dobro rade samo ako su nagrađeni prema svojoj produktivnosti – kako danas, tako i sutra, kada odu u penziju. Penzije nisu socijala ili subvencije, penzije su rezultat radnog doprinosa u sistemu Pay As You Go.