Traži se pisar Vića

Deset godina od osnivanja Saveta za nacionalnu bezbednost retrospektiva dokazuje da je to telo češće služilo za uvid u tajne društva nego za staranje o bezbednosti. I da će nezavisno od iskustva i stručnosti, a naročito nezavisno od zakona, njime uvek rukovoditi čovek od najvišeg poverenja onog najmoćnijeg u zemlji. Ili on sam. Današnjeg predsednika Srbije na mesto sekretara Saveta za bezbednost i zaštitu tajnih podataka (drugi deo nadležnosti proistekao je iz Zakona o tajnosti podataka iz 2010) imenovao je tadašnji predsednik Tomislav Nikolić. I to tako što je 3. stav člana 7 Zakona o osnovama službi bezbednosti promenjen, pa je umesto šefa predsednikovog kabineta na tu funkciju, od 2012. mogao da stupi onaj, bilo ko, koga predsednik Republike imenuje, s ekskluzivnim pravom i da ga razreši. Kada je preuzeo funkciju premijera, 2014, Aleksandar Vučić je, međutim, najavio da će se povući sa mesta na kome upravlja bezbednosnim sistemom, s obrazloženjem da nema nikakvog smisla da bude i član Saveta - što premijer postaje po automatizmu - i njegov sekretar. Razlika između te dve uloge je u pravu glasa na sednicama Saveta, koje sekretar nema, i operativnoj moći, kojom se, zato što ujedno postaje i šef Biroa za koordinaciju službama, transformiše u najvažnijeg čovek bezbednosnog sistema. Pošto je i ministar unutrašnjih poslova obavezni član Saveta, Vučić se očigledno nije služio istim aršinom kada je kao predsednik na mesto sekretara prošle nedelje imenovao Nebojšu Stefanovića. Tobožnja potreba da se bude moralan, jer zakon striktno ne zabranjuje spajanje te dve uloge, skončala je, međutim, mnogo pre nego što je šef policije postao i šef službi. A vrhunac protivrečja imala je nakon što je i kao predsednik Republike na mestu sekretara Saveta i šefa Biroa, ostao pola godine. Da ne sitničarimo, prave razloge svog imenovanja Stefanović je sam otkrio već prilikom zakazivanja prve sednice Saveta na kojoj ključna tema treba da bude „nada“ Bakira Izetbegovića da će Bosna i Hercegovina priznati Kosovo. Provokativnu i nimalo dobronamernu izjavu bošnjačkog člana Predsedništva BiH srpski ministar policije shvatio je kao pretnju teritorijalnom integritetu, pa tako i bezbednosti, a ipak je otvoreno rekao da - poput studenta na predavanjima - čeka da vidi šta će na sednici (u četvrtak, kad ovaj broj NIN-a bude u rukama čitalaca) predložiti predsednik Vučić. To što doktor Stefanović mora negde da ode po mišljenje ne bi bilo sporno da nije odabrao da ode jedino kod predsednika iako je Vučić jedan od deset članova Saveta. Ni njegov prethodnik, uostalom, nije imao taj običaj. Lojalnost je mimo propisa i duha zakona postavila Stefanovića za šefa tela koje brine o prvom interesu države. Ličnost je pobedila zakone i institucije i u poslednjoj petogodišnjoj vladavini naprednjaka, mehanizmom uskog političkog interesa zbog koga, uostalom, ovo telo nije osnovano pre 2007. iako se i u Vladi verovalo da je neophodno. I zbog koga je pozicija sekretara Saveta instrumentalizovana od kada je nastala. Ni prethodno rešenje - da sekretar Saveta, a važnije, šef Biroa za koordinaciju, postaje šef predsednikovog kabineta činom stupanja na tu funkciju, nije se temeljilo na strateškim razlozima nego na potrebi Borisa Tadića da sektorom bezbednosti upravlja njegov čovek od najvećeg poverenja - Miodrag Miki Rakić. Šefa njegovog kabineta šira javnost nije viđala u štampi ni na televizijskim kanalima, ali je i u medijima imao veliku „prodornost“. Stavovi u vezi sa njim ostali su protivrečni i posle 2012, kada se, između ostalog, prvi put pojavio pred organima Demokratske stranke čiji je funkcioner bio. Veruje se da je znao sve tajne u zemlji i da je osmislio sistem vladanja ucenjivanjem fasciklama na koje je pala prašina, ali i to da je, mimo „fioka“, bio prvoborac za interese Srbije ka spolja. Intrigantnom Rakiću pripisuje se i hapšenje dva najtraženija haška optuženika - Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Uz Darka Šarića i Miroslava Miškovića, čija krivica je kasnije osporena, bila su to retka prava sumnjiva lica u desetogodišnjem radu Saveta. Ostali, Đoke iz Prokuplja, manje više nisu ni imali šanse da se njima bavi Savet, koji za celu deceniju nije imao mnogo redovnih sednica. Većina ih je bila politički motivisana. Po zakonu, uzgred, Savet bi trebalo da se sastaje po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca. U duhu zakona možda nije ni kriterijum za odabir rukovodioca od početka do danas, ali je u duhu Nušićevog remek-dela - u najkraćem, traži se pisar Vića. Beskrupulozni karijerista, ulizica i silan samo kad silom i raspolaže. Već iz onolike potrebe vlasti da zaobilazi zakon i ignoriše duh i suštinu zakona da bi na mesto sekretara imenovala lojalnog slugu proizlazi sumnja da se sistemom bezbednosti manipuliše u političke svrhe. „Insistiranje na poverenju, a ne na stručnosti, vodi ka zaključku da se radi o koncentraciji moći u krugu od nekoliko ljudi unutar jedne stranke“, slaže se Bogoljub Milosavljević, profesor ustavnog prava i stručnjak za sistem bezbednosti. Neslavna drama o takozvanom zamrzavanju stranačke funkcije nakon što je postavljen za šefa BIA, čijim pripadnicima je eksplicitno zabranjeno da imaju članstvo u stranci, nije umanjilo doprinos Bratislava Gašića SNS-u. Pa, tako ni formalno privremeno napuštanje stranke (na stranu što institut zamrzavanja članstva ne postoji) faktički ne bi promenilo ništa u odnosu Nebojše Stefanovića prema svojoj novoj ulozi. Koncentracija tolike moći u zatvorenom krugu istomišljenika opasna je naročito zato što demokratska kontrola rada Saveta i Biroa nije obavezna niti je uopšte predviđena zakonom. Ne samo da za rad Saveta sekretar ne mora da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, nego je onom koji ga imenuje - predsedniku Republike - prepušteno na volju da na sednice pozove rukovodioce drugih državnih organa i institucija i druga lica koja nisu članovi Saveta. To se, pogađate, nikada nije dogodilo. „Kontrola tog tela ostala je neuređena zakonom i to je veliki nedostatak u njegovom radu. A pojedinačno rešenje, izbor Stefanovića, može biti sporno i zato što je on sad u poziciji da se, ako želi, upravljajući sistemom bezbednosti pre svega rukovodi interesom svog resora“, kaže Milosavljević. Izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, pak, nalazi i druge mane ovom kadrovskom rešenju. Predrag Petrović smatra čak da to mesto Vučić nije ranije prepustio Stefanoviću baš zato što ovaj nema neophodnu stručnost, pa je čekao da malo stekne iskustva u policiji. „Ne bi čak bilo sporno ni to što je funkcioner stranke, jer su i članovi Saveta politički predstavnici, a sekretar svakako treba da bude spona između bezbednosti i politike. Sporno je što on nije ni stručan. Policijski posao usmeren je na otkrivanje krivičnih dela, a službe bezbednosti treba da prate bezbednosne trendove na duže staze. Od nekog ko organizuje grupna hapšenja poput akcije Ares, ne očekujem da adekvatno odgovori zadatku“. Politička odanost je, po Petroviću, zajednička karakteristika svim dosadašnjim šefovima Saveta i Biroa. „NJihov posao je da budu instrument onog ko ima najviše političke moći, pa mu treba i bezbednosna moć. A za njihova imenovanja nudila su se uvek obrazloženja od nacionalnog značaja. Rakić je trebalo da ubrza saradnju sa Haškim tribunalom, a Vučić je širio sliku o borbi protiv korupcije i kriminala, pa je tako dobio i popularnost među građanima. Od kad je Vučić izgubio interesovanje da na toj temi podiže rejting, Savet dalje ne funkcioniše i sastao se samo u nekoliko konkretnih povoda. Zbog takvog odnosa prema Savetu za sve ove godine institucija nije zaživela“. Politički sukobi odložili su, za početak, i osnivanje „vrhovnog“ tela koje se stara o nacionalnoj bezbednosti na nekoliko godina. Najpre je 2000. osnovan Savet za bezbednost SRJ, koji je imao samo savetodavni karakter u odnosu na Vrhovni savet odbrane. Savet za državnu bezbednost osnovala je vlada Zorana Đinđića, ali on nije dao rezultate kao ni Savet za nacionalnu bezbednost iz 2006, koji je osnovala Vlada Srbije a čija polovina članova je bila sa nivoa državne zajednice SCG. Savet prve vlade Vojislava Koštunice se nikada nije sastao. Koštunica je imao svoje naume, Đinđić svoje, a u toj borbi moći, prevagnuo je, kao i mnogo puta posle, lični interes nad državnim. Kada je konačno Zakon usvojen, 2007, uz polemike da li je rad jednog takvog tela trebalo propisati u posebnom zakonu ili zajedno sa radom bezbednosno-obaveštajnih službi i da li je uostalom osnivanje tog tela trebalo predvideti Ustavom, koji je usvojen samo godinu dana ranije, prednjačila je kritika da suprotno interesima građana i praksi demokratskih zemalja u kojima slična tela već postoje, redovnim članom Saveta nije postao i ministar spoljnih poslova. Zašto? Veruje se samo zato što je na tom mestu i u tom trenutku bio Vuk Jeremić, čije prste, pa ni uši, Boris Tadić nije želeo u Savetu. Oba NIN-ova sagovornika saglasna su u tome. Prethodno rešenje, i da sekretarom Saveta i šefom Biroa postaje šef kabineta predsednika Srbije smišljeno je prema trenutnom raspoloženju i potrebama onog koji je želeo da sačuva što više moći u svojim rukama, smatra Milosavljević. „Kad je zakon promenjen ostala je blanketna norma da to bude bilo koje lice koje predsednik izabere. Što je isto. Dakle, ne postoji zakonska zabrana da to bude ministar policije, ali iz logike prava kao i potrebe da se funkcije ne kumuliraju, proizlazi da Stefanović to ne bi trebalo da bude“. Od drugih evropskih primera, ne računajući države regiona, poput Hrvatske gde su aršini a la srpski, ovdašnje rešenje razlikuje se, imenovanjem Stefanovića dodatno, i po tome što u njemu prednost nema vojska nego policija. Prvi ljudi vojske su uglavnom ti koji rukovode telom za nacionalnu bezbednost, a i uloga predsednika (kancelara, kralja) je manje značajna. Civilna kontrola rada tog tela je nezaobilazna obaveza, ako ne redovnim učešćem u radu sednica, ono barem redovnim izveštavanjem zakonodavne vlasti, koja, u širem smislu, uz sudsku i izvršnu čini sistem nacionalne bezbednosti. Uz predsednika Republike i premijera, u Savetu su redovni članovi još direktori službi bezbednosti, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde i ministar odbrane. Prema trenutnoj raspodeli, svi u potpunosti lojalni samo jednom čoveku. Ispada da je Ivica Dačić kolateralna šteta Tadićevog odnosa prema Jeremiću, ali njegov koalicioni partner imao je razloge što kasnije nije ispravio tu „nepravdu“. Kao stalni administrativni organ u službi Saveta i Biroa, 2009. osnovana je Kancelarija čiji se budžet za plate povećava iz godine u godinu, a potreba za postojanjem preispituje u stručnim radovima. „Radi štedljivog odnosa prema sredstvima građana Srbije, racionalizacije i izbegavanja dupliranja poslova u državnoj upravi, potrebno je ukinuti Kancelariju Saveta. Stručne i tehničke poslove obavljao bi Generalni sekretarijat Vlade ili predsednika, u zavisnosti od toga ko bi bio predsedavajući. Poslove iz nadležnosti zaštite podataka obavljalo bi Ministarstvo odbrane u okviru telekomunikaciono-informatičkog obezbeđenja Vojske Srbije... Poslove vezane za bezbednosne upitnike i sertifikate za pristup tajnim podacima obavljali bi BIA i Ministarstvo unutrašnjih poslova“, piše u analizi „Savet za nacionalnu bezbednost“ LJubomira Dulovića (Generalštab VS, Uprava za planiranje i razvoj, 2015). Iako se intenzitet rada Saveta nije povećao, budžetom Srbije za 2017. za Kancelariju je izdvojeno 36,8 miliona dinara, od čega 21,7 miliona za plate. Prethodne godine rad Saveta koštao je 34,1 milion (22 miliona za plate), a 2012. je od ukupno 26,8 miliona na zarade otišlo 15,6 miliona. U zloj nameri moglo bi se pomisliti da se otvorila još jedna „bašta za negovanje lojalnosti“. Koje je danas Vučić, a sutra će neko drugi biti svestan, jer polazi od sebe. „U Srbiji ništa ne traje kraće od zahvalnosti. Ti koji su mi danas blizu biće sutra prvi koji će želeti da se obračunaju sa mnom i mojom porodicom“, rekao je predsednik Srbije, nekadašnja desna ruka Vojislava Šešelja, pa onda Tomislava Nikolića, koja je upravo blagosiljala Stefanovića.