Zakoni više nisu brana kršenju prava

Biće da se u srpskim školama previše čita Andrić. Kada čovek zakorači na stranice crne hronike u medijima, zakoračio je u prokletu avliju, više ne može da bude nevin, morao je skriviti nešto „pa ma to bilo u snu“, da i ne pominjemo da mu je majka izvesno pomislila nešto rđavo dok ga je nosila. I u toj prokletoj hronici Karađoza glume i novinari i čitaoci. Krajem oktobra, na primer, ugledne domaće dnevne novine objavile su da je žena iz jedne male srpske opštine dobila krivičnu prijavu zbog nasilja u porodici. Muža je „gađala tanjirom i drugim teškim predmetima“, a svekra „šutnula u međunožje“. Sve je ovo, naravno, od osobitog javnog značaja, pa su novine objavile ime, prezime i godine okrivljene, ime, prezime i godine njenog supruga, inicijale i dob svekra. Za slučaj da okrivljenu neko još nije prepoznao, jedan je popularan portal dodao i njenu fotografiju sa Fejsbuka. Kraće rečeno, žena je u velikom tiražu žigosana kao nasilnica pre nego što je sud utvrdio da li je išta skrivila. Na istom portalu, istih dana, objavljen je i tekst o ženi optuženoj za pomaganje u ubistvu, kojoj se upravo sudi. I opet – ime, prezime, dob, fotografija i epitet „fatalna“ pre nego što je sud zaključio da jeste. Jedva da treba pominjati kolektivni trud domaćih medija da u slučaju ubistva Jelene Marjanović fatalnim proglase ne jednog čoveka, već više ljudi, uključujući tu i već zaboravljenog rumunskog kamiondžiju sa, jasno, imenom, prezimenom, starošću, fotografijom... „U našoj medijskoj praksi uočili smo tri oblika kršenja pretpostavke nevinosti. U prvom, kada se duže vreme u javnosti ne pojavljuju rezultati institucionalne istrage, mediji preuzimaju ulogu policijskih inspektora, javnih tužilaca, sudija; pronalaze krivce, optužuju, osuđuju. To nije nova praksa. Isto se događalo i tokom procesa Saku i Vancetiju, 1920. u Masačusetsu“, kaže Dubravka Valić Nedeljković, profesorka Medijskih studija novosadskog Filozofskog fakulteta. Nikola Sako i Bartolomeo Vanceti neželjenu stogodišnju svetsku slavu stekli su prženjem na električnoj stolici zbog ubistva koje nisu počinili. Tome su umnogome doprineli američki mediji, jer šta bi dvojica anarhista i imigranata mogli da budu nego zločinačko udruženje? Sto godina kasnije, domaću crnu hroniku na prvu loptu barem ne možemo da optužimo za ideološke i nacionalne predrasude – kriv je, rekosmo, svako. Ipak, i dalje malčice pomaže kada „krivac“ nije „naš“, već „njihov“. „Drugi oblik je kada takozvani predatorski mediji bez imalo kritičkog otklona preuzimaju razna saopštenja, često partijska, u kojima se optužuju pojedinci iz javne sfere, naravno suprotnog stajališta. Podsetiću vas na slučajeve Saše Jankovića, Dragana Đilasa i Aleksandra Rodića, koje je televizija Pink u svakim vestima danima nazivala ’troglavom hidrom’, optuživala da su ’tročlana banda’ koja ’vodi hajku na predsednika države’, što bi – da je ikada procesuirano – bilo ozbiljno krivično delo ’udruživanja radi...’ Nakon četiri meseca, niko se toga više i ne seća”, dodaje profesorka Valić Nedeljković. Kada se krši pretpostavka nevinosti, moglo bi se reći da je i veće zlo kada se javnost toga seća nego kada zaboravi, ali pre toga je vreme za intermeco. Davno je prošao voz u kome smo društvena zla mogli da svalimo na loš pravni okvir, pa i Jelena Surčulija Milojević, docent beogradskog Fakulteta političkih nauka, podseća da pretpostavku nevinosti – i od nje teško odvojivo pravo na privatnost – štiti, recimo, i Evropska konvencija o ljudskim pravima koja se u srpskom pravnom poretku može primeniti neposredno. NJen član 6 po ko zna koji put u pravnoj istoriji podseća da se svako krivično optužen ima smatrati nevinim dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zakonom. Srpski zakon o informisanju ide i dalje, pa u članu 73 veli da se „niko u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke suda“. Član 74 kaže da se informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu objaviti „ako su iznete na glavnom pretresu ili ako su pribavljene ili ako su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja“, što, podseća profesorka Surčulija Milojević, ne uključuje „anonimne izvore bliske sudu, tužilaštvu ili policiji“, koji su bez izuzetka izvor informacija u sočnim crnim hronikama. „U izveštajima o našem napretku, Evropska unija uvek kaže da imamo dobar regulatorni okvir koji se ne primenjuje“, sumira Jelena Surčulija Milojević. Kako bi onda izgledalo izveštavanje u skladu sa tim regulatornim okvirom? „Možete da na sredini novina objavite da je neko osumnjičen, da je sudsko veće objavilo da je u toku postupak protiv N. N. lica zbog osnovane sumnje da je izvršio određeno krivično delo, ali kada to stavite na naslovnu stranu, date bombastičan naslov, kažete ’ubio’, ’silovao’, vi ste anulirali pretpostavku nevinosti.“ Naravno, ako sud zaključi da je neko koga je medij prethodno razmazao po naslovnici zaista nevin, informaciju o tome često možete naći negde između viceva i vremenske prognoze. „Kada se ispostavi da senzacionalni naslov i pompezne informacije nisu istiniti, da je predmet višemesečne medijske hajke na kraju oslobođen optužbi, to nije naslovna, to nije ni naslov, već crtica u štampanim medijima. U elektronskim se pak to nekada ni ne objavi.” Profesorka Surčulija Milojević navodi zanimljiv primer uredničkih smernica Bi-Bi-Sija, među kojima se nalazi i upozorenje urednicima i novinarima da ne upadnu u zamku „efekta slagalice“. „U manjem mestu je dovoljno da se objave inicijali maloletnika i škola u koju ide, pa da se, kao u slagalici, lako zaključi o kome je reč. Bi-Bi-Si zato urednicima traži da vode računa i o tome šta su drugi mediji objavljivali, pa da ponavljaju samo te informacije ili čak i manje od toga.“ I profesorka Valić Nedeljković navodi primere neželjenih slagalica, uglednih medija koji zamagle lice „svedoku“, a potom ga potpišu kao komšiju, sa sve imenom ulice. Šta ovde imamo umesto Bi-Bi-Sijevih uredničkih smernica može se videti na primeru vesti o navodnom traženju mita iz beogradskih dnevnih novina: „Docent (inicijali, dob) uhapšen je zbog sumnje da je na (naziv fakulteta) od makedonske državljanke tražio i primio...“ Osim ako na tom fakultetu postoji bar tuce docenata istih inicijala i godišta, teško da se može reći da je identitet osumnjičenog zaštićen, a bez toga je gotovo nemoguće zadržati pretpostavku nevinosti. „Treći oblik kršenja pretpostavke nevinosti jeste kada je novinari krše iz neznanja, jer nemaju ni osnovno poznavanje prava, pa ne razlikuju pojmove poput ’osumnjičen’, ’optužen’, ’okrivljen’, niti šta se može objavljivati dok istraga i proces traju, niti ko ima mandat da daje izjave, itd...“, nastavlja Dubravka Valić Nedeljković. Mada će se većina čitalaca – novinare da i ne pominjemo – ironično osmehnuti zbog galantne pretpostavke da novinari greše nehatno, a ne umišljajno, nije naodmet podsetiti se šta znače termini koje pominje profesorka Valić Nedeljković. Prema Zakoniku o krivičnom postupku, „osumnjičeni je lice prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom i lice protiv koga se vodi istraga“. Da ne ronimo sada kroz razliku između „osnova sumnje“ i „osnovane sumnje“, „okrivljeni“ je čovek „protiv koga je podignuta optužnica koja još nije potvrđena, ili protiv koga je podnet optužni predlog, privatna tužba ili predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, a glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije još nije određeno, odnosno izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog ili osuđenog“. „Optuženi“ je pak čovek „protiv koga je optužnica potvrđena i lice za koje je povodom optužnog predloga… određen glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije u skraćenom krivičnom postupku“. „Osuđeni“ – uskoro završavamo – jeste „lice za koje je pravosnažnom odlukom suda utvrđeno da je učinilac krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo, osim ako se na osnovu odredaba Krivičnog zakonika smatra neosuđivanim“. Ako je čitalac slučajno još sa nama, jasno mu je zašto je odveć optimistično očekivati da će svi novinari, a kamoli svi milioni konzumenata masovnih medija u Srbiji za života završiti pravne fakultete, te znati da je od statusa osumnjičenog do statusa osuđenog put kroz nekoliko galaksija. Čak i van lavirinta pravničkog žargona, izraz „turiti nekoga u novine“ bio je kletva još u Srbiji prethodnih vekova. Evo i objašnjenja zašto, i to inostranog, da ne ispadne da samo Srbi sude van suda. Rimski fotograf Đino Đirolimoni bio je dvadesetih godina prošlog veka osumnjičen za nekoliko užasnih ubistava. Novine su ga razapinjale, a u zanosu hajke niko nije primetio da čovek u vreme jednog ubistva uopšte nije bio u Rimu. Sud ga je nakon mnogo muka oslobodio, ali se u rimskom žargonu pedofili i dan-danas nazivaju „đirolimonima“. Ni italijanski ni srpski čovek nije mnogo napredovao u prethodnih sto godina, i kada je neko jednom označen kao sumnjiv, a kamoli kriv, ljaga na njegovom imenu ostaće čak i ako plati da njegova oslobađajuća presuda pojede naslovnice sve nacionalne štampe. I zato je još gore kada se kršenje pretpostavke nevinosti upamti nego kada se zaboravi – „Nisu oni njega onomad bez razloga...“ – i zato je totalno sakrivanje identiteta jedini način da ne-krivac zaista ostane nevin. A u praksi… „Ime (inicijal prezimena) iz (ime sela) osumnjičena je da je sinoć u porodičnoj kući nekoliko puta udarila nožem u grudi supruga (ime, inicijal prezimena)”, pišu opet i slavne dnevne novine i popularan portal. I još pišu da je „prema njihovim saznanjima” suprug alkoholičar, a supruga duševni bolesnik. Šta ovo traži u novinama, pogotovo ako je istina? Šta u novinama traži porodična tragedija dvoje bolesnih ljudi i snaja što je šutnula svekrva „u međunožje“, i da li je ijednoj žrtvi porodičnog nasilja išta bolje nakon objave ovakvih informacija? Između javnog interesa i interesovanja javnosti razlika je veća nego između osnova sumnje i osnovane sumnje. A čak i kada ima javnog interesa ili makar opravdanog interesovanja javnosti, kao u slučaju ubistva Kristine Kaplanović, studentkinje i radnice na benzinskoj pumpi koju je u maju ove godine ubio pljačkaš, naslov „Ovo je pljačkaš koji je ubio radnicu benzinske pumpe“ savremeni je ekvivalent smrtne presude. Jer je, rekosmo – nepopravljiv. Zaboravljeni kodeks novinara Prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima, nije dozvoljeno objavljivanje imena i fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju. Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtve, bilo počinioca, pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti. Novinar mora da ima svest o moći medija, odnosno o mogućim posledicama po žrtvu ili počinioca ukoliko se otkrije njihov identitet. Posebno mora da ima u vidu težinu mogućih posledica u slučaju eventualne greške/pogrešne pretpostavke u izveštavanju Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva „dozvolu“ za kršenje etičkih principa profesije.