Lako je trošiti tuđe pare

Kada bi država više trošila, bilo bi lako pokrenuti privredu; trebalo bi povećati plate i penzije da bi privreda rasla; javni sektor nije veliki u odnosu na Evropu - ovo su neki od uvreženih stavova, koji počivaju na uverenju da je državna potrošnja dobra za ekonomski rast. Odnos između javne potrošnje i ekonomskog rasta je prilično kompleksan - neke vrste javne potrošnje na njega imaju pozitivan, a neke negativan uticaj. Javna potrošnja na obrazovanje, istraživanje ili infrastrukturu u velikom broju slučajeva pozitivno utiče na stope rasta, dok rashodi za subvencije, zarade i penzije gotovo po pravilu nemaju takav uticaj. Kod nas, nažalost, u javnim diskusijama i medijima uglavnom preovladava pogrešan stav da bi plate i penzije trebalo povisiti jer će to povećati agregatnu tražnju koja će za sobom povećati investicije, proizvodnju i zapošljavanje. Izuzetak predstavlja Fiskalni savet, koji je u javnosti nasuprot tome govorio i o javnim investicijama i njihovom uticaju na rast. Međutim, pored same strukture javnih rashoda, i njihov ukupan nivo ima uticaj na ekonomski rast. Visoki porezi ostavljaju manje sredstava u rukama preduzetnika i građana, onih koji znaju kako da ih iskoriste na najefikasniji način, i prebacuju ih u ruke državne birokratije koja novcem ne zna dobro da upravlja. Pored toga, visoki porezi umanjuju i podsticaje za kreiranjem vrednosti: ako veliki deo onoga što stvorite morate da platite kroz porez, manji broj ljudi će biti spreman da se bavi tim aktivnostima, a javne investicije istiskuju privatne. Visoka stopa raspodele sredstava prikupljenih putem poreza smanjiće stopu štednje a to će uticati i na smanjenje investicija, što opet usporava rast. Pored teorijskih pretpostavki, ovo je pokazano i empirijski. Zemlje sa višom javnom potrošnjom imaju nižu stopu rasta, kada se u obzir uzmu drugi parametri. Ovo ilustruje BARS (Barro Armey Rahn Scully) kriva koja opisuje vezu ekonomskog rasta i nivoa javne potrošnje. Ona je oblika obrnutog latiničnog slova U: pri niskom nivou javnih rashoda nema dovoljno sredstava da se uspostave efikasne tržišne institucije koje garantuju imovinska prava i omogućuju razmenu pa je rast ispod mogućeg, do čega dolazi i kada su porezi previsoki, usled ranije pomenutih faktora. Teoretski postoji neki nivo javne potrošnje pri kome se maksimizira ekonomski rast - iako se rezultati studija međusobno razlikuju imajući u vidu razlike u metodologiji, najveći broj njih daje kao optimalne vrednosti između 20 i 30 odsto BDP-a, što je značajno niže od vrednosti u većini zemalja danas, naročito u Evropi. Desetogodišnji prosek javne potrošnje u Srbiji, od 2007. do 2016. iznosi 43 odsto BDP-a i znatno je veći od proseka zemalja u tranziciji – 37 odsto. Prema tome, javni sektor u Srbiji nije mali, već predimenzioniran u odnosu na uporedive zemlje, što negativno utiče na rast. Da li je rast zaista bitan? Samo ako želite viši standard i kvalitet života - stanovnici bogatijih zemalja imaju više plate, mogu da kupe kvalitetnije proizvode i imaju više slobodnog vremena. I njihove javne usluge su mnogo bolje, jer šira poreska baza omogućava da se naplati više poreza, pa javne službe mogu da finansiraju bolje školovanje i zdravstvenu zaštitu. Za relativno siromašne zemlje kao što je Srbija, ekonomski rast trebalo bi da ima primat u odnosu na druge politike. A i male razlike u stopi rasta na dugi rok dovode do velikih razlika: sa rastom od sedam odsto BDP će se udvostručiti za oko 10 godina, a uz rast od dva odsto tek za oko 35 godina. Kako prosek zarada prati nivo BDP-a, ovo se odnosi i na rast plata - u slučaju nekoga ko je nedavno počeo da radi za trenutni minimalac od 200 evra, pri kraju radnog veka njegova zarada iznosila bi u prvom slučaju 800 evra, a u drugom tek 400. Pored toga, bogate zemlje nisu se razvile visokom javnom potrošnjom i širokim državnim programima redistribucije i investiranja. One su se prvo obogatile, pa su tek onda uvele skupe programe države blagostanja. Ako Srbija želi da se razvije, ona mora da sprovodi ne one politike koje te zemlje vode danas, već one politike koje su te zemlje sprovodile ranije dok se nisu razvile. To je, pre svega, uspostavljanje vladavine prava i razumnih poreza.