Bunga-bunga runda druga

Vazda nasmejani osamdesetjednogodišnji medijski magnat Silvio Berluskoni, koji je pre četvrt veka i plastičnih operacija, zatezanja lica i farbanja kose izgledao starije nego danas, najavio je povratak na političku scenu. NJegov štićenik iz partije Forca Italija Nelo Musumeči je na sicilijanskim izborima ispred koalicije desnog centra koju čine i Lega nord i Italijanska braća pobedio s 39,9 odsto glasova. Drugi je bio Đankarlo Kančeleri iz antiestablišmentskog kameleonskog pokreta Pet zvezda sa 34,6 odsto, a treći predstavnik levog centra Fabricio Mikri kojeg je podržala vladajuća Demokratska partija sa 18,5 odsto. Pobedi desnog centra na ostrvu paralisanom javnim dugom, nezaposlenošću i propalom privredom najviše je doprinelo vešto manipulisanje antiimigracionim sentimentom, a znakovita je i činjenica i da je tokom predizborne kampanje u prvom planu sve vreme bio upravo Berluskoni. A kako i ne bi bio kada je u jednom od brojnih predizbornih obraćanja prepričao da je „svom velikom prijatelju“ Muameru el Gadafiju svojevremeno objasnio da su bidei neophodni, jer se valja zaprati pred oralni seks? „Šta da kažem, naučio sam Afrikance šta je predigra“, zaključio je tada ovaj nesumnjivo politički govor. Ako bismo se poigravali konceptom nacionalnih mentaliteta, i o Italijanima i o Amerikancima mnogo govori činjenica da je Berluskoni oduvek bio Tramp pre Trampa. Tamo gde je Donald prek, groteskno muževan i infantilno samouveren, Silvio je blage naravi, kicoški vedar i iskusno smiren. Ako Tramp voli da „žene grabi za pič*u“, Berluskoni organizuje „bunga-bunga“ zabave, orgije čija je lista zvanica bila istovremeno neobično dugačka i zaverenički nepoznata. Ako je Tramp neslana šala, Berluskoni je vic na ivici ukusa. Ne zna se kako je američki predsednik reagovao na odgovor bivšeg italijanskog premijera na pitanje šta mu se kod kolege iz Vašingtona najviše dopada. „Melanija“, odgovorio je uz karakterističan kez. Poražavajuće je što Berluskoni, koji je proveo ukupno devet godina u premijerskoj fotelji, što ga čini najdugovečnijim predsednikom italijanske vlade još od Drugog svetskog rata, danas deluje kao znamenje nevinijih vremena. Još je sumanutije da se vraća u političku arenu s obzirom na količinu skandala koje je proizvodio. Dokaz je svim populistima da uspešno pakovanje i prodavanje prazne priče ipak ima veći značaj od svekolikog nemorala, a naročito od tobožnjih „iskrenosti, kompetencije i iskustva“ kojima je obrazložio pobedu na Siciliji. NJegove političke neprilike počele su 2005. kada je optužen da je naredio objavljivanje prisluškivanih razgovora nekolicine političkih protivnika. Platforma koju je iskoristio bile su novine Il Đornale čiji je vlasnik bio njegov brat Paolo. Potom je otkriveno da je 2006. ponudio mito od tri miliona evra Serđu de Gregoriju da svoju partiju Italijani u svetu utopi u njegovu i tako destabilizuje vladu Romana Prodija. Godine 2008. je optužio protivnika Antonija di Pjetra da je fakultetsku diplomu dobio nelegalno, a kada je utvrđeno da je reč o kleveti, Dom poslanika je brže-bolje volšebno usvojio neustavan zakon kojim se svim zvaničnicima dodeljuje diplomatski imunitet. Šest je godina bilo potrebno da se ova zakonska lakrdija obori pred Ustavnim sudom, te se tek očekuje nastavak procesa. Pre pet godina se pročulo i da je od zanosne marokanske plesačice Karime el Marug, poznatije kao Rubi, kupovao seksualne usluge najmanje 13 puta, iako je tada bila maloletna. Mesečno je za po dve i po hiljade evra kupovao i tišinu od njenih 18 koleginica. Osuđen je na sedam godina zatvora, a javne delatnosti zabranjene su mu za života. Razvlačenje žalbe pred Apelacionim sudom smestilo je ovaj proces u zaborav javnosti i u prepunu fioku slučajeva koji verovatno nikada neće dobiti konkretan epilog. Jednako veliki udarac u naveliko posrnuli Berluskonijev ego bili su i slučajevi pronevere novca i utaje poreza, koja u svim sporovima iznosi 62 miliona evra. Naime, utvrđeno je da je Berluskonijevo preduzeće Medijaset napumpalo cene tri hiljade američkih filmova koje je nameravalo da kupi preko ofšor kompanija. Berluskoni je tako mimo znanja države napabirčio između 250 i 280 miliona evra. Zatvorska kazna smanjena je s četiri na jednu godinu, pa je preinačena u društveno korisni rad s osobama obolelim od demencije. Čak i ljudi koje mentalne funkcije izdaju izvesno znaju ko je Berluskoni. Trenutno se čeka rasplet njegove žalbe pred Kasacionim sudom, koji je zaključio da petogodišnja zabrana bavljenja javnim poslom treba da bude prepolovljena. Odluku da punih šest godina ne sme da se kandiduje na ma kojim izborima već nisu mogli da preinače. Ovo je možda i najjasniji signal da od doživotne zabrane obavljanja javne delatnosti nema ništa. Kako je Silvio ispratio sve ove procese, očigledno otvorene u isto vreme kada je počeo i politički i finansijski da propada? Uvek u odelu, katkad s naočarama za sunce u sudnici, naoštren na „levičarski lov na veštice“ usmeren protiv njega, „jedinog političara koji je zemlju štitio od MMF-ove krađe Italije“. Mirne duše je prodao fudbalski klub Milan, stoički izdržao prošlogodišnju operaciju srca, a svakom tužiocu koji bi se na njega namerio uputio istu poruku: „Mene je nekoliko puta birao narod, a tebe nije. Tebi ne odgovaram.“ Nešto očito radi kako treba, jer niko ne veruje da su Sicilijanci nedavno glasali za politiku, program ili Nela Musumečija. Ne, pobedio je Berluskoni, makar i nezvanično. Žalosno je što od njegovog odlaska iz politike Italijanima nije ponuđeno ništa novo i bolje od partokratske, polukriminalne države u kojoj se nesuglasice rešavaju plaćanjem prostitutki, zastrašivanjem zvaničnika i pritiscima na oponente. Berluskoni je Italiju pretvorio u sopstveno igralište – uvodio je i ukidao zakone kako mu je bilo potrebno, a vrhunac je dosegao uguravanjem zakona po kojem je tuženi mogao da zahteva da se procesi protiv njega vode na sudovima koje nije procenio za pristrasne. Zahvaljujući tome je mogao da skakuće po „čizmi“ u Sredozemlju koliko god je želeo. Tehnokratska vlada Marija Montija je od 2011. do 2013. nastojala da primeni nemački privredni model u italijanskim okvirima, a ovaj projekat je načisto propao, umnogome jer je podrazumevao povećanje poreza i smanjenje radničkih prava. Ekonomske razlike između severa i juga Italije došle su još više do izražaja, prelile su se u identiteske nesuglasice, a netrpeljivost nije bila veća još od italijanskog ujedinjenja 1871. godine. Trećeputaški premijer Enriko Leta je jedva spojio osam meseci u fotelji, ponajviše jer je iz njegove vlade, previše heterogene za sopstveno dobro, istupilo petoro ministara iz tadašnjeg Berluskonijevog političkog projekta. Nakon njega je nastupio najmlađi premijer u istoriji Italije, Mateo Renci, koji je pokušao s ublaženom verzijom Montijeve politike, zbog čega je postao najpopularniji italijanski političar. NJegova Demokratska partija je na italijanskim izborima za Evropski parlament 2014. osvojila rekordan 41 odsto glasova. Krajem prošle godine je održan referendum čiji je Renci bio zagovornik i kojim je trebalo da dođe do dubinske promene funkcionisanja parlamenta, kao i do slojevite centralizacije moći u Rimu. Kako je čak 60 odsto izašlih glasalo protiv ovih promena, Renci je podneo ostavku, a njegovo mesto je do daljeg zauzeo dotadašnji ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni. Predstojeći opšti izbori zakazani za 20. maj 2018. će pokazati da li Italijani mogu bez Berluskonija, figure toliko beskrupulozne i značajne da joj ni pravosuđe ni politička borba nisu mogli doakati. Jasno je da on bez njih ne može.