Muzej prekinutih veza

Turisti iz muzeja uglavnom izlaze osmehnuti. Ili su srećni zbog onoga što su videli ili su srećni što su precrtali tu obavezu sa spiska, pa mogu da se posvete nečemu što ih zaista zanima. U zagrebačkom Gornjem gradu, međutim, postoji muzej pred kojim bi oni koji ulaze preventivno trebalo da ostave nadu da će izaći sa osmehom. Osnovali su ga filmska producentica Olinka Vištica i akademski slikar Dražen Grubišić, svojevremeno u vezi. Odatle se takođe ne izlazi sa osmehom, već sa hrpom stvari koje valja suzno čuvati, setno baciti ili besno spaliti, već u skladu sa senzibilitetom. No Vištica i Grubišić ipak su umetnici, pa su smislili četvrto. Tako je 2006. nastao Muzej prekinutih veza, posvećen i njihovim i tuđim ljubavnim neuspesima. Mada bi država, Hrvatska kao i svaka druga, trebalo da zna šta su prekinute veze, Vištica i Grubišić je nisu mogli zainteresovati, pa su muzejski prostor našli sami 2010. Postavka je u međuvremenu već počela da putuje, do danas je videla svet od Amerike do Singapura, a sve je to u njoj urezano. „Menjamo koncepte izložbe. U prvom je bilo veoma smiješnih predmeta; imali smo `zabranjenu sobu`, ispred koje su bile zavjese, a iza njih crn dildo, roze krznene lisice i slično. Sadašnji je koncept malo teži, za sljedeći ćemo vidjeti“, kaže Mia Tepša, radnica muzeja. Smešnih eksponata i duhovitih propratnih priča – koje darodavci uvek pišu sami – ne manjka ni sada. Zagrepčanka je muzeju poklonila šoker, koji joj je muž doneo iz Amerike kako bi „njegovu srećicu štitio od zločestih ljudi kad je on na putu“. LJubav se, piše dalje Zagrepčanka, završila jer je njen dragi pobrkao letove – „umjesto da sjedne u avion koji ga je trebao odvesti kćerima, sjeo je u avion koji ga je odveo bogatoj udovici na more“. Šoker nikad nije korišćen, čak ni na onome ko ga je kupio. U ovakve se eksponate može ubrojiti i plastična boca u obliku Device Marije. U njoj je sveta vodica, sumnjiva poput Peruanca koji ju je 1988. poklonio Holanđanki iz Amsterdama. „Vlakom je otkrivao Europu. Upoznali smo se u disku. Nedugo kasnije naletjeli smo jedno na drugo na ulici, on je otišao sa mnom kući i ostao otprilike dva mjeseca. Odjednom je nestao. Pronašla sam oproštajno pismo i ovaj kipić, koji je posebno donio iz Perua u nadi da će upoznati novu ljubav. Ono što nije znao jeste da sam mu jednom otvorila torbu i unutra pronašla punu vrećicu ovakvih bočica“, zapisala je Holanđanka. Kao što je Peruanac imao punu vreću bočica, muzej je do vrha pun uspomena na ljude kojima je bio pun kufer veze. „Svakog dana ih dobijamo, kolekcija ima više od dvije tisuće i petsto predmeta, od plišanih igračaka do automobila“, dodaje Mia Tepša. O automobilu ćemo docnije, jer nestrpljivo čekaju darodavci burnijeg temperamenta od Zagrepčanke i Holanđanke. Žena iz Buldera u Koloradu poklonila je velike metalne table sa dva prezimena, relikt vremena od 1979. do 1994, kada su ona i suprug zajedno prodavali nekretnine. „Ovi natpisi već dvadesetak godina vrebaju u zakutku mojega vrta. Ne želim pisati o vezi i njenom ponižavajućem kraju. Radili smo zajedno još otprilike dvije godine, sve dok nisam bacila šalicu za čaj (onu veliku) kroz prozor i promašila njegovu glavu za kakvih tridesetak centimetara – baš kamo sam ciljala. Prevario se kada je mislio `da će me proći`“, napisala je Amerikanka, možda sa prvim naznakama osmeha povodom propalog braka. Amerikanka se mašila šolje, a jedna je žena u Berlinu imala sreće, jer je njena bivša Muzeju prekinutih veza poklonila sekiru. Darodavka je 1995. morala na put, a partnerka joj je po povratku rekla da se zaljubila u drugu, koju poznaje jedva četiri dana, ali za koju je sigurna da joj može pružiti sve što buduća vlasnica sekire ne može. „Odmah je otišla na odmor sa svojom novom djevojkom, ostavivši sav svoj namještaj kod mene. Nisam znala što učiniti s vlastitim gnjevom – na Karštatu sam kupila ovu sjekiru kako bih se `ispuhala` i priuštila joj barem mali osjećaj gubitka, koji očito nije imala nakon prekida naše veze. Tijekom četrnaest dana svakodnevno sam cijepala jedan po jedan dio njezina namještaja… Dva tjedna poslije… pojavila se na vratima kako bi uzela namještaj. Bio je lijepo složen u hrpice drvenih ostataka“, stoji u objašnjenju Nemice koja je sekiru „promovirala u terapeutski instrument“. Rekosmo, međutim, da je ovo muzej u kome osmeh nije garantovan. O tome svedoči i crnokosa srednjoškolka koja isprva šparta od jednog do drugog eksponata upućujući svima stidljive osmehe, a potom sedi sklupčana u ćutnju, poput elegantne gospođe koju su još prvi predmeti očito odveli u sopstveni muzej. „Lako se poistovjetiti. LJudi pretpostavljaju da će biti nešto jako smješno, a onda idu dalje prostorijama i shvate da muzej ima ozbiljnu notu; da ima težinu i istinite priče običnih ljudi“, potvrđuje Mia Tepša. Neke razaraju jezgrovitim opisima pakla. „Poklonio mi je Snupija za 17. rođendan. Zaljubili smo se šest mjeseci prije, 5. listopada 1981. Sada je prošlo trideset godina, imamo tri sina, kuću, itd. Zaljubio se u drugu ženu i odabrao nju… Rekao mi je da me trideset godina uopće nije volio. Jednostavno ne razumijem“, priča je iz Lejdena u Holandiji. Svejedno da li smo u Holandiji ili u Jermeniji, pati se isto. „Ovu razglednicu davno mi je u pretinac ubacio susjedov sin. Bio je zaljubljen u mene tri godine. U skladu sa starom armenskom tradicijom, njegovi su roditelji došli k meni prositi moju ruku. Moji su roditelji odbili, uz objašnjenje da me njihov sin nije zaslužio. Otišli su ljuti i veoma razočarani. Iste večeri njihov je sin autom sletio s litice“, priča je iz Jerevana. Još jedna holandska, koja je trajala šest nedelja 1966. i nekoliko sati 1998, zaslužuje detaljnost. „Zabavljali smo se dok se on nije preselio u NJemačku s roditeljima. Rastali smo se uz hrpu suza i obećanja. Pisat ćemo si svaki tjedan i nikada se nećemo vjenčati ni s kim drugim.“ Zatim ide živopisna tridesetdvogodišnja pauza. „Bilo je to 1998, upravo sam se prestala baviti prostitucijom. Željela sam napisati knjigu o sadomazu i spremala sam se par tjedana raditi za jednu dominu. Drugi dan domina mi je dopustila da ponižavam i bičujem mušteriju. Prvo sam ga natjerala da mi liže štikle… Tada sam ga prepoznala: `T, jesi li to ti?` Iznenadio se i ustao… Rekao mi je da želi biti potčinjen jer ga je otac često tukao kao dijete. T. je tada bio u drugom braku i htio je da stvar uspije. Bolje da se više ne viđamo. Nakon nekoliko sati smo se oprostili, a on je pitao: `Smijem li zadržati jednu tvoju štiklu kao uspomenu?` Kada je izišao, imala sam osjećaj kao da ono stopalo bez štikle više ne pripada meni.“ Nakon ove tragedije, korisne samo kao stvarnost, ne i kao literatura, jer bi u literaturi bila erotski kič, ne dolaze kao iznenađenje pisma o gromovitoj dečjoj ljubavi u izbegličkoj koloni iz Sarajeva, ili stona igra koja podseća na iračku ljubav američkog vojnika i australijske lekarke, prekinutu mirnodopskom traumom Australijanke. LJubavna patnja je ista za civile što beže od granata i za vojnike koji te granate ispaljuju. Posetioce iznenađenje ipak dočekuje u poslednjoj sobi, namenjenoj prekinutim porodičnim vezama. „Ne diskriminiramo, nismo htjeli napraviti izložbu koja će biti posvećena samo ljubavnim parovima. No ljudi ne očekuju da je muzej općenito o prekinutim odnosima; ta zadnja prostorija ih uzdrma“, zaključuje Mia Tepša. Jer su u njoj očevi bez dece, deca bez očeva, poslednje štipaljke koje su majke upotrebile pred srčani udar i poslednja pisma koje su sastavile pred samoubistvo. Nije neko iznenađenje što tih petsto-šesto ljudi koji dnevno posete muzej tokom sezone ne izgledaju baš kao da su upravo izašli iz Mimare, i što je mlad bračni par sa ćerkicom delovao prilično zabrinuto. No, da završimo nečim veselijim, ostali smo dužni priču o automobilu, nesuđenom najekscentričnijem eksponatu Muzeja prekinutih veza. „Imali smo džip koji nam je doniran iz Južne Koreje. DŽip je stigao u Hrvatsku, ali ga nismo mogli izložiti zbog toga što nam je prostor mali. Grad nažalost nije prihvatio predlog da se izloži na Europskom trgu, tako da se džip vratio u Južnu Koreju“, objašnjava Ivana Hrgovčić, uposlenica muzeja. Ne može čovek više ni vezu ljudski da prekine, a da ga u tome ne ometa država. Ako mu ljudsku vezu, naravno, nije uništila sama.