Apatrid sam i otpadnik u vlastitoj zemlji

Deseti novembar 2017, Zagreb. Razgovaramo u radnoj sobi Igora Mandića. Igor zauzima svoje mesto preko puta pisaće mašine Olimpija na kojoj piše ceo život i iz koje je izašla i njegova poslednja knjiga Predsmrtni dnevnik. Sedam dijagonalno od njega, primećujem da okreće glavu u poluprofil i usmerava pogled u suprotnom pravcu od mene tako da nam se oči ne susretnu ni slučajno. I tako je bilo do kraja intervjua. Jasno mi je da se spremio da govori o smrti, pretpostavljam da misli da spadam u one koji se plaše te teme i da me negledanjem u oči pošteđuje. Ne čekajući pitanje, počinje da govori: „Kao što rekoh, dosta mi je svega , `umoran od svega ja vapim smrt smirenja`“… Verujem da je svaki dnevnik, bilo čijeg života, bez obzira na to u kojim godinama se piše, suštinski „predsmrtni“. Da li je tačno da ste knjigu istog naslova mogli da napišete i pre pedeset godina? Nisam, jer se tada nisam osećao smrtno. Kao što niko nije prorok ni svoje sreće ni svoje sudbine, niko nije prorok ni svoje smrti. Smrt te čeka gde ni sam ne znaš, ona te može sačekati svakog trenutka, bilo kad, bilo gde, prema tome - budi samo spreman na nju. Frojd je rekao „ako želiš život, spremaj se za smrt“. Ja se dugo godina nisam spremao za smrt, ali od 2004. od kada mi je dete umrlo prošla me je volja da se borim sa neumitnim krajem. Filozof Jankelevič je napisao „smrt je izvesna, samo je trenutak neizvestan“. Šta vi kažete drugačije? Prosto i prirodno – „tko živ, tko mrtav“. Nije stvar u tome da se skupljaju citati od Aristotela do Jankeleviča, Euripida do Morena, moja ideja je bila da tu temu provučem kroz vlastito iskustvo. Ima veličanstvenih pisaca koji su pisali o smrti, ali se vidi da ih se uopšte nije ticala i da su samo teoretizirali o njoj, kao na primer Edgar Moren. Pišu o smrti potpuno ravnodušno, samo sa naučnog aspekta, dok ja govorim kroz vlastito i obiteljsko bolno iskustvo. U tome je razlika i smisao mog rada na ovoj knjizi. Jednom ste rekli da je besmislen trud da se starost doživi „u zdravlju“ jer je „starost sama po sebi bolest“? Šta ima bolesno u prirodnom starenju? Nema u tome nikakve literature. Starost je već zbog prestanka radnog odnosa i „honorarčenja“, vezana sa finansijskom oskudnosti koja je mučna, bolna, jadna... Jer starost iziskuje velike izdatke za saniranje raznih svojih defekata, hendikepa, mana, većih ili manjih boleština koje čovek sa penzijom jedva može priuštiti, a da ne zapadne u dugove... Zar ovo što ste rekli nije dokaz koliko je isplativije biti star i zdrav? Šta preostaje od nas kad smo pred smrti? Sluz i žuč. I to je teško sanirati, jer nema sretne, nema normalne, nema dostojanstvene smrti. Dakako su nekada bogataši dostojanstveno zamirali od tuberkuloze, na posteljini, okruženi prijateljima, kolegama i sekretarima, a sirotinja je od iste bolesti umirala u svojim jadnim sobicama, na slamaricama punih žohara, stjenica... Dostojanstvena smrt se uvek mjerila prema finansijskom statusu umirućega. Ali i najbogatiji crkavaju i te kako, i to u neizlečivim boleštinama koje im zadavaju bol i jad i jaukanje, zapomaganje i ponižavanje, stid. Predlažem da sada promenimo temu i da ostavimo čitaocima u Srbiji da vašu knjigu u zdravlju dočekaju i na miru pročitaju.... Bojim se da je neće biti u beogradskim knjižarama, a pitanje je i da li će se naći u zagrebačkim, to sporo ide... Sutra imam neko potpisivanje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber, na kojem nema srpskoga štanda!? Na Međunarodnom sajmu knjiga u Zagrebu nema Srbije, nema Bosne, nema Crne Gore... To je ponižavajuće i idiotski. O tome odlučuje nekakva birokratska mašinerija, među kojima je masa anonimusa, a nipošto nekakvih kreativaca ili ljudi svjesnih vremena u kojem živimo i relacija koje su potrebne prema susjedima koji su dio naše svijesti, našega jezika, našega supostojanja... Preostaje mi samo da rezignirano uzdahnem jer ja to popraviti sam ne mogu, ne mogu intervenirat, ne mogu protestirat, nemam sa kim razgovarat, niti me ko sluša niti me ko treba. Da li još uvek verujete da će doći dan kada će Srbi i Hrvati ponovo živeti zajedno, kao što ste govorili ne tako davno, 2009? Od toga ne odustajem. I dalje mislim da postoje neke silnice i neke grupacije relativno pozitivnih i razumnih ljudi i u Hrvatskoj i u Srbiji koji će naći neki oblik organiziranog suživota. Ovde me godinama optužuju za „jugonostalgiju“ i za „uvlačenje Srbiji u dupe“, moram po stoti put to odbiti. Ja ne zagovaram nikakvu obnovu ni stare Jugoslavije niti stvaranja nove. Povijest se, ako ćemo biti iole trijezni, ne sme ponavljati, jer se može ponoviti samo kao farsa. Tu farsu nekakvoga ujedinjavanja, klanjanja nekakvim vođama sa jedne i druge strane, treba izbeći, jer bismo svi ispali budale na entu potenciju. Još uvijek mislim da se ponovo može dogoditi neka razumna asocijacija Hrvatske i Srbije u bilo kojim granicama. U granicama EU? Predsednik Tuđman je u jednoj promjeni Ustava 1997. izričito napisao da Hrvatska nikad ne smije stupiti u međudržavne veze sa državama bivše Jugoslavije. Prema tome, ako bi Srbija - kao muha bez glave kao i mi - ušla u EU onda bi Hrvatska morala izaći iz Evrope, to bi bila jedina logična posljedica. Radovao bih se toj komediji. Kako vam danas izgledaju srpsko-hrvatski odnosi? Loše. Zahvaljujući elitama na vlasti sa jedne i sa druge strane koje međusobno jedna drugoj podmeću noge. I krivicom svih nas koji dopuštamo da nas elite ponovo zavode u ćorsokak na kraju kojega su samoubojstva i groblja, ili Jasenovac ili Srebrenica, svejedno, sve je jednako grozno. Kako vam je delovao onaj susret na mostu vaše predsednice i našeg tadašnjeg premijera a sadašnjeg predsednika? Do uloga takvih ličnosti ne držim mnogo, ni sa jedne ni sa druge strane. To je bila parada elitnih vođa koji su demonstrirali lažnu ljubaznost jednog prema drugome, bez stvarnih pozitivnih posledica. Ništa me u tim političkim zbivanjima ne impresionira i ne tiče me se, niti uvažavam, niti mislim da je uopšte potrebno o tome razgovarati. Kako može da vas se ne tiče? Prvo, zato što ću uskoro umreti. Drugo, ostavljam zemlju onima koji će se za nju boriti kako znaju i umiju. Prvo, ne znate kad ćete umreti, a drugo, nije fer da vas se ne tiče ono što za sobom ostavljate? Jesam li zvučao kao onaj koji kaže: „Posle mene potop, baš me briga, ništa nisam gradio, neću ništa ni rušiti nego ću se ravnodušno prema tome odnositi“? Govorim da me se ne tiču elite i pojedinci iz te elite, smatram da oni ne predstavljaju stvarne narodne karaktere, ni jednog ni drugog naroda, mada se nijedan narod ne može svesti na jedan karakter. Ali oni jesu izabrani zahvaljujući onome što se naziva demokracijom i glasom naroda koji je uglavnom glup. Narod je beštija glupa koja se da namamiti svežnjem sena, ili, ako je neka druga vrsta stoke, s mrkvom, jabukom, a tera se napred samo batinama. I oni, ta glupa rulja uglavnom bira pogrešno istaknute pojedince. A vi se istovremeno hvalite time da ne glasate i ne idete na izbore? Ne hvalim se, to je samo jedan podatak iz moje biografije. Isto je kao kad kažem da volim obući čarape u skladu sa hlačama, neću crne čarape na smeđe hlače... ne busam se time u prsa. Prema tome, ne glasam jer mi ne paše, to nije ništa strašno. Ali onda nemate pravo da govorite... Imam pravo govorit! Kako? Zato jer nas ima puno takvih koji apstiniraju. Mi smo takođe neka „stranka“. Ali to znači da bi vas bilo i dovoljno da nešto promenite na neki kreativniji način od apstinencije? Takvi se ne mogu i ne smiju udruživati, jer bi napravili istu grešku kao i svi oni koji se na osnovu nekakvih „ideoloških preduvjerenja“ udružuju u stranke, pa onda traže izvore finansiranja, često ih i dobijaju od domaćih pokvarenjaka, banaka, stranih agentura, stranci nama vladaju kao što znate i sa jedne i sa druge strane, prema tome nikako se ne bi smjelo dopustiti da se apstinenti udruže u nekakvu celinu. Oni jednostavno moraju predstavljati jednu prazninu u društvu. Koja služi čemu? Ne znam... evo, neki dan čitam da je u Keopsovoj piramidi otkrivena neka golema šupljina. Stotinama godina su je egiptolozi proučavali, nisu to uspeli detektirati, tek sada su neke japanske sonde pronašle jednu golemu šupljinu u Keopsovoj piramidi. Čemu ta praznina služi, bog te pita? Možda smo mi neglasači u Hrvatskoj i Srbiji govornici te neophodne praznine da bi postojala ravnoteža. Kao vaga na tri kraka. Kako biste, bez japanske sonde, opisali ljude koji su danas na čelu Hrvatske? Predsednicu i premijera? Blijede sjenke, sjenke sjenki. Jedna ambiciozna žena puna isprazne retorike koja non-stop skače sama sebi u usta u svom lažnom otpimizmu u odnosu na Hrvatsku - ona je predsednica države. Premijer je istovremeno i predsjednik najjače, ne treba zaboraviti - Tuđmanove stranke, i on kao takav provodi politiku koja se vuče još od ’90-ih godina naovamo. On je srećom jedan blijedi karakter. Šta znači da je „srećom blijedi karakter“? To znači da neće napraviti baš neko veliko zlo. Ali neće ni ono zlo koje vidi uopšte imenovat. Kako biste ga vi imenovali? Kao neoustašiju koja se probija ispod skrame nekakve zapadne evropske građanske uljuđenosti. Nacrtao bih ga kao papak koji se probiva s donje strane, a s rogovima na gornjoj strani - kao đavola iz pučkog imaginarija. Ta neoustašija se probija od kada je Tuđman pustio s lanca, pa sve do danas. Postustašija rovari i ruši, nema bogzna šta da ruši, ona ponovo gradi jedan zloćudni sistem i dosta je uspješna na svom putu. Da li možete da govorite ovako u hrvatskim medijima, na televiziji, u novinama? Ponekad na televiziji, ali samo kod Stankovića (emisija „Nedjeljom u dva“ na HRT, prim. O. B.), drugde me ne zovu. I kada kažem nešto u kamere, na nekim javnim skupovima koje su organizirale nevladine ateističke i nekatoličke udruge, ja se unapred smijem naivcima sa tzv. nezavisnih televizija koji me intervjuiraju, jer znam da se moje mišljenje o zloćudnosti neustaškog odgoja, zadiranju crkve u društveni javni život, o ideološki pokvarenim popovima koji propagiraju nacizam i fašizam, a niko im ništa ne može, neće smjeti objaviti. Sve što sam izgovorio je otišlo u vjetar, prdež… Cenzurirarno, nestalo, papala maca - jer cenzura očito radi u svim televizijama kod nas, ne samo u državnim. Pisati se može po ovim portalima koji su dosta slobodoumni, ali to pisanje ima jednak uticaj kao pišanje u vjetar. Kada biste vi mene pitali, rekla bih vam da je sloboda medija u Srbiji gora nego ikad, da li biste mogli da mi uzvratite istim „komplimentom“, da je u Hrvatskoj gore nego što je bilo pre pet, 10 ili 15 godina? Dvadeset sedam godina je otkako ova Hrvatska postoji i sve je gore i gore. Ali je još uvek moguće da se pojavite na javnom servisu u emisiji „Nedjeljom u dva“ i da bez cenzure izjavite da je „domoljublje utočište za hulje“. Sudeći po izbezumljenim komentarima na društvenim mrežama stiče se utisak da vaši gledaoci nikada pre nisu čuli tu rečenicu i da su svoj gnev adresirali na vas kao na autora te misli ? Citirao sam rečenicu leksikografa Semjuela DŽonsona: „Patriotizam - tj. domoljublje - je posljednje utočište hulja“. Ta rečenica je opće mjesto obrazovanja, ja sam je u svojim tekstovima citirao najmanje pet puta prije ovog nastupa, ali komentari koje pominjete dokazuju da niko ništa ne čita. Ustaše ništa ne čitaju. Fašisti ne čitaju ništa. Oni samo gledaju slike golih žena, traže seksi skandale i brinu se za probitak, za krađu, prikrađu, nadkrađu ovoga malo što je još ostalo, što treba pokrasti. Gledala sam tu emisiju, čula sam kako govorite da ne razumete šta znači voleti domovinu, ne znam da li stvarno tako mislite? Moramo prvo definirati šta je „domovina“!? Ja ustašku domovinu ne mogu voljeti, ne mogu voljet ništa što je u ovoj zemlji ustaško. Neću reći da sam bio lud za socijalističkom Hrvatskom, tada mi je smetao jednopartijski sistem, nisam se baš osjećao kao riba u vodi u sistemu koji su vodili aparatčici i djeca iz kumrovačkoga inkubatora, nisam ni to mogao voljeti. Zato sam cijeli život nesretan, cijeli život bez domovine, cijeli život bez vjere, otpadnik od svih vrsta religija. U vlastitoj zemlji sam apatrid, bezdomnik. Ali ono prije je ipak bilo bolje. Kad se zemlja u kojoj sam nekim slučajem rođen - nisam ja to izabrao - pretvorila u repliku Pavelićeve „endehazije“, onda me tek uhvatila jeza - ja „to“ ne mogu zvati domovinom. Mogu voljeti nešto regionalno, regionalističko, lokalno, lokalističko, neki duh podneblja, podneblje nekog duha, duh Mediterana, Sredozemlja, Jadrana na kojemu sam rođen odrastajući u Šibeniku i Splitu, ali to nije nikakva strastvena ljubav za koju bih život založio, to je jedna vrsta literarne ljubavi. Kako su hulje socijalističkog doba izgovarale banalnost: „Ja kao čovek i komunista“, tako se u postustaštvu naglašava: „Ja kao čovjek i hadezeovac“, „Ja kao čovjek i domoljub“. Ko god kaže da je domoljub, već je samim tim hulja jer se nema šta izražavat o tome. Kod nas su tabloidi postali režimska glasila, a kod vas ? Mi imamo jaku neoustašku štampu. Sedam dnevno, Hrvatski tjednik, Hrvatsko slovo, svi vole taj predznak „hrvatski“, treba valjda naglasit da taj „tjednik“ ne izlazi u Senegalu ili Zimbabveu, nego je baš „hrvatski“ tjednik!? Svako govno hoće bit hrvatsko. Postoje i neke novine koje su kao državno-javne i slobodoumne kao Večernji list, u njima sa jedne strane imate kolumniste potpuno ustaških nazora, a sa druge strane pišu najslobodoumniji kolumnisti - totalna šizofrenija. Hrvatska se ne može opredijelit šta hoće, hoće li se vratiti u „endehaziju“, ili će u toj Evropi ostati sluga, sobar, a iz te Evrope će morat izać van ako Srbija uđe u Evropu. To će biti komedija. Ako ostanemo u Evropi kad Srbija uđe, onda smo izdali Tuđmana. To bi već bila neka pobjeda. Biće dobro i ako uvedemo euro, jer će se prestat spominjat Pavelićeva kuna. Ja sam za euro makar ćemo svi nastradati zbog kursne razlike, ali se barem neće govoriti o kunama. Makar vam bila dosadna: da li kod vas ima slobode medija? Nažalost, to je samo sloboda lajanja za kojom sam žudio dok nisam promukao. Bolje bih učinio da sam iščupao glasnice da ne mogu lajati, a ne ovako lajati u prazno, čuje se lavež pasa u noći dok vlakovi tutnje, tako i mi odlazimo u nepovrat, u propast dok psi uzalud laju u noći. Vidim da ste uramili naslovnu stranu Vremena od pre tri godine na kojoj ispod vašeg portreta stoji naslov „Putin je moja simpatija“? Ostajem kod toga apsolutno. A šta to znači? Ja sam kotačić najbeznačajniji na repu događaja, uticaja nemam, moći nemam, ali mi je Putin simpatija jer volim Rusiju i sve rusko. Kako razumete pojavu Trampa? Ja sam je predvideo, jedini sam rekao da će on pobjediti u trci sa Hilari. Zašto? Zato što sam želeo zlo Americi, što gore po Ameriku to bolje po svijet. A sramota me o tome i govoriti, taj čovjek je sramotno ljudsko biće, nakaradno. Nekoliko minuta kasnije moj posebni sagovornik mi pokretom daje na znanje da smo dovoljno razgovarali, zadržavam ga još malo na uključenom diktafonu sa serijom glupih pitanja: „Šta bi bilo pitanje koje biste vi postavili sebi“? Kad ćeš umreti? Kad ću više umreti, dosta mi je svega. Recimo da dobijete taj datum, šta biste uradili u međuvremenu? Ništa, isto što i sad, nemam para da nešto napravim. A da imate para? Otputovao bih negdje... otputovati... Gde biste? Pa makar i na mrtvačkim kolima samo nekamo otputovati. Sa Slavicom, naravno... Dosta je bilo... isključi to. Moramo nekako da završimo... Možemo sa stihovima iz 66. Šekspirovog soneta, ako te to zanima naći ćeš ih na 220. strani... Na toj stranici Mandić je citirao stih: „Sit svega toga vapim smrt smirenja“. Ako je u našem živom razgovoru uspeo da mi „zabrani“ da ga pogledam u oči, nije mogao da me zaustavi da izvan njegovog uputstva skrenem pogled i na 221. stranicu, na kojoj Mandić dodaje još jedan stih iz istog soneta: „Sit svega toga, ostavio sve bih, kad smrću ljubav napustio ne bih“. P. S. - Da li vas nerviram što i pored svega ne verujem da zaista nestrpljivo čekate „kraj“? Ne znam da li sam ostavio dojam nekog živahnog starčića koji samo brblja o smrti, ali „jebe ga se živo“, da prostite na izrazu, pa nije tako.