Namigivanje Moskve ka Bondstilu

Popriličan mir za neobičan dan u kom 200 kilometara dalje, gore ka severu, kod Beograda, američki i srpski vojni padobranci održavaju združenu vojnu vežbu „Zima 2017“. Vjačeslav Vlašenko, ruski predstavnik za međunarodne odnose u ovom centru, izgleda nonšalantno dok pojedine zapadne agencije izveštavaju da ta vežba izaziva bes Kremlja. Iako Zapad tvrdi da Moskva pokušava da učini sve na jačanju vojnih veza sa Beogradom, u čiju svrhu je donirala šest borbenih aviona „mig-29“ i zarad kojih zahteva diplomatski status za osoblje u ovom centru, pitanja za Vlašenka, kao što je „nisu vas zvali na vojnu vežbu sa Amerikancima ne pokreću u njemu lavinu besa. Neznatno se samo zajapuri u licu, a onda uz kiseli osmeh dobaci: „Pa…, nismo vojnici. Humanitarci smo. A to je vojna vežba. Ne, ne učestvujemo na vojnim vežbama“. Ne znamo da li je tako čvrst ultimatum postavljen pred vlasti u Srbiji, ali dobro je poznato šta su želje Kremlja, a šta Brisela i Vašingtona. Jedinica za odmeravanje snaga trenutno je Rusko-srpski humanitarni centar, čije zatvaranje želi Zapad, dok ruska strana insistira na diplomatskom statusu za svoje osoblje i, još važnije, na sklapanju bescarinskog aranžmana, odnosno uvozu robe bez kontrole i poreza za neophodnu opremu i sredstva. Zapad do sada nije saopštio tezu na čemu bazira sumnje da je reč zapravo o špijunskom centru, ali spekuliše se o tajno uvezenoj opremi pomoću koje centar nadgleda region, presudno zainteresovan za svaki korak vojnika u NATO vojnoj bazi Bondstil u blizini Uroševca, na Kosovu, 122 kilometra vazdušne linije od Niša. Kodirektori centra Bojan Glamočlija i Viktor Guljevič, te, za njih misteriozne priče Zapada, odbacuju i propuštaju ekipu NIN-a da otvori vrata svake kancelarije u sasvim obično, naizgled skromno opremljenoj zgradi sa nekoliko prostorija, jednim magacinom, i otvorenoj kostur zgradi - poligonu preko puta parkinga, gde obučavaju vatrogasce i spasioce. Da, za oko običnog posmatrača ovde nema ničeg sumnjivog, niti spektakularno primamljivog. Na samom ulazu u centar, odmah iza rampe vojnik u svetloj maskirnoj uniformi ne traži legitimacije, kaže da smo najavljeni, da nas čekaju i da možemo slobodno sami do zgrade desetak metara niže. Osim ovog vojnika, nema drugog obezbeđenja. Ipak, Zapad ne odustaje od svojih analiza koje ukazuju da je centar u Nišu odgovor na ekspanziju NATO-a u regionu Balkana, kao i da je dolazak Rusa uznemirio naše susede Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku koje su „godinama patile pod gvozdenom pesnicom komunizma nakon Drugog svetskog rata“. Američki Asošijeted pres još prošle godine izveštavao je da ukoliko je zaista reč o vojnoj postaji, ova baza Kremlja biće prva u Evropi izvan bivšeg Sovjetskog Saveza nakon kolapsa Varšavskog ugovora početkom devedesetih. Glamočlija, koji je prethodno radio u Sektoru za vanredne situacije MUP Srbije, kaže da su za dve godine uspeli da sruše tu zavesu obavijenu oko centra i otklone sumnje da su špijuni, tajna vojna baza Kremlja. „Govorili su da širimo rusku meku moć. To nije istina. Da je tako ovde, ne bi na obuku dolazile gorske službe spasavanja, izviđači, speleolozi, kolege iz Hrvatske, Mađarske, Evropske asocijacije spasilaca“. Osim bratske pravoslavne povezanosti, staroslovenske odanosti, malo je preostalih odgovora na pitanje zašto je Rusija odabrala baš Srbiju kao jedini punkt ove vrste ne samo u regionu već i van svojih granica. Navodno ima pet zahteva za otvaranje ovakvih centara van Rusije, a planiran je centar u Jermeniji. Negirajući tvrdnje da centar može da naraste u vojnu bazu pod kontrolom Moskve, vrlo brzo uz laku transformaciju u vojne namene Guljevič kaže: „Vidite i sami. Obične kancelarije, jedan poligon i jedan magacin sa opremom za spasioce u slučaju poplava i požara. Sve je usmereno ka vanrednim situacijama“. U Centru je trenutno 20 ljudi, od toga tri spasioca, na čekanju smene iz Rusije. Na otvorene tvrdnje Čedomira Jovanovića, lidera LDP, da je u jezgru ovog izmeštenog ruskog logističkog centra smišljen „makedonski scenario“ i planiran atentat na premijera Crne Gore, Guljevič kaže: „Nisam upoznat sa tim kako vatrogasci mogu da organizuju pobunu ili puč“. Poput bivšeg predsednika Tomislava Nikolića i Glamočlija je prošle godine odlikovan u Moskvi ruskim Ordenom sazvežđa hrabrosti za međunarodnu saradnju. Kaže da to nisu zasluge za rad „ruskog čoveka“, jer istim ordenom je okićen i američki potpredsednik Bajden. On kaže da se centar kojim rukovodi finansira iz ruskog i srpskog fonda, i da u Rusiji dežuraju i ljudstvo, helikopteri i avioni spremni za transfer do Srbije u roku od svega dva sata. Upravo ova činjenica plaši Brisel i Vašington, i podgreva tvrdnje o prodoru Moskve na Balkan. Uostalom, ukoliko je reč isključivo o humanitarnom centru, zašto Rusija insistira na posebnom statusu? Ili, kako to pita Dragan Šormaz, šef delegacije Skupštine Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO - šta će vatrogascima diplomatski status, ako su samo vatrogasci. Vlašenko tvrdi da zahtevi Moskve ne ciljaju tako daleko ka izjednačavanju statusa Rusa sa pripadnicima NATO trupa i neutralisanju uticaja NATO na region. Ruska strana traži sporazum o privilegijama imuniteta. Ali, pretpostavka je da Zapad strahuje da bi Rusi, ukoliko dobiju ovaj status, mogli da šalju neograničen broj ljudstva u Srbiju u roku od dva sata. „Ne možemo poslati 4.000 ljudi. Sve ide zvanično preko vlade. Srpska vlada zatraži pomoć, centar odrađuje tehnički deo zahteva. Niko od osoblja, niti sredstava ne može da stigne a da prethodno Vlada Srbije nije to zatražila od Vlade Rusije. Čak i da imamo sporazum o privilegijama, prioritetima, odnosio bi se na određenu kvotu ljudi koji su ovde i ni na jednog čoveka više“, navodi Guljevič. Mišljenje ruskog kadra ovog centra je podeljeno kada je reč o ostanku u slučaju opredeljenja Srbije za ulazak u NATO. „Ulaskom u NATO, nas bi ugušili, ne bi dozvolili da se Rusi nalaze na vašoj teritoriji“, kaže Vlašenko, negirajući da je ovde po direktnim Putinovim instrukcijama. „Da, da, da! Bio sam sa Putinom dve nedelje pre dolasa. (smeh) Šala, naravno. Mada, čast bi mi bila da jeste, ali, to su banalne stvari. Nije realno“, kaže Guljevič, navodeći da su za sve, uključujući američke zvaničnike, vrata Centra neprekidno otvorena, da ih je posetio američki vojni ataše, ali da oni ne žele da vide stvari pravim očima. Posle nedavne posete vojnog atašea američka ambasada saopštila je da njeni predstavnici nisu videli ništa što bi ukazivalo na potrebu da dobiju diplomatski status. „Ako mi kažemo da je ovo zeleno, oni će reći da je crveno. Moramo da se upitamo zašto u američkoj ambasadi radi 400 ljudi, 80 diplomata i 320 tehničkog osoblja, šta je u stvari njihov zadatak, jer u ruskoj radi njih 80.“ NJegovi navodi da je u bazi na Kosovu nekoliko hiljada vojnika, a u Centru tek 20 civila, idu u smeru pravdanja da su do proleća ove godine u ovim prostorijama radile još tri srpske IT kompanije koje su se bavile trgovinom. Kaže da nije logično da špijuni rade sa trgovcima. Naglašava da centar ima dobru saradnju sa zemljama u regionu, kao i da su sve te zemlje članice NATO. „Rusija je zainteresovana za Balkan vekovima, u 19. i 20. veku je davala dobrovoljce. Ali, Srbija je slobodna zemlja i može da radi što smatra da je najbolje za nju“, kaže Oleg Ganijev, pripadnik ruskog osoblja. Povezanost dva naroda smatra toliko jakom da je ništa ne može raskinuti. Ali nalazi opravdanje za napuštanje te bratske Rusije u ključno teškim momentima za Srbiju, tokom ratova 90-ih i bombardovanja 1999. I, nema baš logično obrazloženje za ulazak ruskih jedinica u sastavu Kfora kao prve čizme koja je kročila na teritoriju Kosova po povlačenju vojske JNA, i napuštanja ovog sastava među prvima sa te rizične teritorije. Istina, Vlašenko je potvrdio da je pomoćnik vojnog atašea ambasade SAD Hajrum Garvin razgovarao s njim u Centru. „Da li smo se posmatrali kao neprijatelji, ili kao Tramp i Putin? Taj susret je protekao normalno, bez konflikta i neprijatne situacije“, kaže Vlašenko. Američki posetioci, međutim, nisu uvereni u humanitarnu ulogu ruskog osoblja. Ko su ruski predstavnici u Centru? Vlašenko je radio u Ministarstvu za vanredne situacije u Rusiji, u Sektoru za međunarodne odnose. U dva navrata je bio u Srbiji, 1993. i 1999. Oleg već 27 godina radi kao spasilac. Učestvovao je u spasilačkoj operaciji izvlačenja ljudi nakon jednog od najjačih terorističkih napada u Rusiji na pijaci u Vladikavkazu. Putin je zauzimao poziciju direktora FSB, a Oleg načelnika vladikavkaskog odreda za pretrage i spasavanje. Tada su se i susreli. „Video sam taktičnog čoveka, no, bio je direktor FSB. Rešavao je probleme. Ja sam bio samo načelnik odreda za pretrage koji je išao dalje, u Grozni u Čečeniji… operacije vezane za pretragu i spasavanje nastradalih u terorističkim napadima“, kaže Oleg. U njegovu idiličnu priču o bratskoj povezanosti i pomoći pri požarima i poplavama nimalo ne veruje ni komandant kopnenih snaga SAD za Evropu, general Ben Hodžis. On je bio i više no direktan kada je nedavno izjavio da ne veruje da je ovo humanitarni centar. Na tvrdnje da se u ovom špijunskom gnezdu osmišljava plan slabljenja američkog uticaja, i jačanja pozicija Moskve, kao što je bio pokušaj u Makedoniji, oni odgovaraju da su tamo u avgustu i septembru izbili veliki požari. Rusija je poslala nekoliko kamiona humanitarne pomoći, i navode da je teško naći tu vezu između špijunskog i humanitarnog reagovanja. „Hoćete plan akcije?! Imam u ovom rokovniku sve zapisano. Mogu da vam pokažem“, uzvraća Oleg ironično. Ubeđeni da je reč o političkim smicalicama, kažu da Rusija ima široke ruke ali da ipak tako svemoćni nisu, kao i da je Putinova ideologija pružanje ruku na obe strane. Jednu Americi, drugu Srbiji.