Gladni sa prognanima

Škola malena, prizemna, u Zemunu. Na prozorima rešetke, po propisu. Pohađa je oko 500 đaka, što starosti do 15 godina, što odraslih. Među osnovcima svih uzrasta ogromna većina su Romi mahom iz obližnjih nehigijenskih naselja, dok su lane u klupe seli i maloletni migranti, u tom trenutku zatečeni u Srbiji bez pratnje roditelja. Svi socijalno ranjivi. Prvi su najčešće gladni i stoga ponekad nervozni. Drugi katkad nisu duhom prisutni jer im misli lutaju ka obećanim zemljama Zapada. Ali su složni i natprosečno srećni što idu u OŠ „Branko Pešić“. Ovde ne samo da dobijaju potrebna znanja, već se osećaju sigurno. „’Domaći` često dođu mnogo pre početka časova, jer im je u školi toplo, za razliku od kućnih uslova“, objašnjava direktor Nenad Ćirić. Prilikom ulaska u učionicu đaci masovno ustaju u znak poštovanja prema Ćiriću i gostima. Pristojnost im tek nakratko odvraća pažnju od gradiva. Uči se lekcija o grananju porodice na članove. Uz srpski naziv za tetku, strica, napisan je i izraz na farsiju, pretežnom među malim migrantima. NJega spremno ispisuje Nazir, dok ga oficijelni prevodilac Kamran detaljnije tumači. Spolja gledano, sve besprekorno funkcioniše, za šta je trebalo vremena, truda, ali i pomoći. „Krajem 2016. obratili su nam se iz Unicefa sa idejom da se migranti uključe u obrazovni proces“, kaže Ćirić. Zašto baš „Pešiću“, a ne nekoj drugoj školi? Preporuka im je bila iskustvo u radu sa osetljivim kategorijama. Uz to, ustanova je već bila internacionalna i statusno kompleksna: da sad đaci mogu da se izjašnjavaju na popisu, pored Roma, bilo bi tu i Srba, Aškalija, Egipćana, kao i kategorija poput „interno raseljenih lica“ i povratnika iz zemalja kojim teže novi učenici. „NJihove porodice masovno zimi odlaze u države EU i tamo traže ekonomski azil, ali im je to zapravo način da prezime“, kaže Ćirić. U seljakanju zaostanu u školovanju, ali su ipak ponekad u starijem razredu od roditelja što se zakasnelo obrazuju. Međutim, stiču i jednu lepu osobinu – solidarnost sa nevoljnicima. U tu složenu situaciju trebalo je uklopiti i pretežno Avganistance, premda ih je bilo i iz Gane i Kameruna, a među njima i devojčica. Od ukupno 110 migranata upisanih u srpske škole od početka masovnog dolaska, njih 76 prošlo je upravo kroz „Pešića“. Uz sve iskustvo u delikatnim situacijama, tajming za prihvat bio je nezgodan. Pred kraj polugodišta i neposredno pred Novu godinu. Program za migrante je brzo spakovan u radionice, a već za praznike svi su nastupali u priredbi. Jezička barijera u slučaju novopridošlih, otklonjena je pesmom i plesom, što takođe predstavlja kuriozitet „Pešića“. Migrante uglavnom uče o prilikama u zemlji domaćina, dok ovde mogu da prezentuju sopstvene. I to čine rado i sa ponosom, naglašava direktor. Ipak, problemi su u početku delovali kao prevelik zalogaj. Prvo, niko od nastavnog osoblja nije znao sa čim će se susreti, a bilo je i predrasuda. U pogledu odnosa dece iz dalekih zemalja prema ženama, recimo. Ili ponašanja, uopšteno. Ispostavilo se da nije bilo razloga za zazor, već suprotno: nikad veće poštovanje nisu doživeli. Mali migrant kad se obrati direktoru ili nastavniku, on se nakloni, i isto učini po završetku razgovora. Ovo najčešće nije običaj koji je preneo iz postojbine. Mnogo njih nije videlo školu u životu, mahom iz ruralnih, zabitih područja. Što ih opet stavlja u sličnu ravan sa domaćim đacima. Šta su slamovi, često bez struje i vode, večno u blatu, nego sfere državnog zaborava. Paralela se može povući i na osnovu znanja. Pa, dok „naši“ u početku nemaju predstavu o pojmovima poput levo-desno, napred-nazad, niti umeju da drže olovku, migranti ne znaju da su postojali dinosaurusi, recimo. I oni što su išli u školu, nisu mogli ovo da nauče s obzirom na to da je baza tamošnjeg školstva – verska nastava. „Pešićevci“ probleme ne mogu da guraju pod tepih. Oni čine sve što je u njihovoj moći da sprovedu inkluziju. Zapravo, nemoguću misiju, zbog mnoštva okolnosti. Veća senzibilisanost na različitost, nekad im stvar i otežava. Iako pod zajedničkom „kapom“ empatije, drugačije će da vide muku nekog ko je prepešačio hiljade kilometara, i nekog ko živi u blizini, ali u domaćinstvu punom gladne čeljadi. Mnogobrojni problemi rešavaju se u hodu, korak po korak. Zato je trenutni fokus direktora da što pre oformi đačku kuhinju, da deca imaju bar jedan siguran obrok, a da se to obistini do kraja godine, pomoći će Danski savet za izbeglice i UNHCR. Zanimljivo je, eufemistički se izražava Ćirić, što se ovde pojam „jesti“ najčešće vezuje za „’leba“. Zato kad priča o siromaštvu, direktor govori o onom ekstremnom. Mali migranti nemaju bar takvih tegoba, hrana im je zagarantovana u Prihvatnom centru u Krnjači. Odatle svakodnevno dolaze minibusom, prvo u organizaciji UNHCR, a sada uz pomoć Danskog saveta. Nastava teče u vidu blokova od po dva časa. Prva su po rasporedu za odeljenje u koje su upisani migranti, dok su druga dva radioničarskog tipa, posvećena srpskom jeziku, prirodnim ili društvenim naukama. U klupi sedi i Sonja iz Danskog saveta, zadužena za pratnju malih migranata. Ona bdije nad sveskom Nazira, sve diveći se njegovom ćiriličnom rukopisu. „Mnogi se pitaju šta će im ćirilica“, ne može a da se ne nasmeje direktor. Pa sve su ovdašnje oznake ćirilične, te je upoznavanje sa ovim pismom zapravo dragoceno. „Jednog dana, kad odu tamo gde žele, oni će zaboraviti i azbuku, i padeže, ali će im ostati radne navike i pozitivan odnos prema školi“, siguran je. Drugačiji je problem sa domaćim đacima, oni kod kuće uglavnom nemaju podršku. Roditelji su im listom nepismeni, dok im maternji jezik generacijama nije srpski. Takođe, majka i otac ne prave neku razliku među ocenama deteta, koje se zato pohvali peticom direktoru, ili razrednom starešini. Kako sve ovde ima svoje dublje „zašto“ i „kako“, i sintagma „dobar drug“ se praktično reperkutuje. Tako je nedavno jedan od malih migranata pokušao da prebegne preko granice. Osujećen u „gejmu“, kako sistem hazarda nazivaju izbeglice, on se vratio u Beograd. I dve noći prespavao kod drugara, umesto u kampu. Bilo mu je lepo i osećao se zaštićenim, kako je kasnije svedočio, sve i ako je jeo suvi „’lebac“. Zima donosi veće muke. Treba čeljad mahala i pristojno obući, a ne samo nahraniti i zagrejati. Izverziran da obleće potencijalne donatore, Ćirić je dobio pozitivan odgovor od Crvenog krsta koji će im isporučiti 60 toplih jakni. Pomažu i drugi, Fondacija Divac je pribavila kompjutere. A organizacija Adra tradicionalno svoj školskoj deci „Pešića“ priprema novogodišnje pakete. „Budite uvereni da je to jedini poklon koji će dobiti ne samo u toj godini, već u mnogo, mnogo dužem periodu“, ističe direktor. Adra je zaslužna i za honorar prevodioca. Entuzijazam je, pak, isključivo do Kamrana, mada nije ni imao kud, pod „virusom“ koji vlada među zaposlenima. A zove se posvećenost i poštovanje prioriteta deteta. Sad bi neko pomislio da je situacija skoro pa idealna, te da je lični elan zatvorio krug potreba. Međutim, sve te mlade duše, „naše“ ili strane, ponekad traže usko stručnu pomoć. Jedan pedagog na toliko gorućih stavki, sigurno nije dovoljan. Škola nema ni nužnog joj psihologa. Nakon detaljnog opisa prilika, sada može i da se prepriča jedna anegdota iz „Pešića“. Naime, oči mi bodu rešetke na prozorima, pa pitam – čemu služe. Pre no što objasni da je to uobičajena mera bezbednosti u svim prizemnim školama, direktor se šali da „služe da đaci ne pobegnu“. „Ili, da kroz prozor ne uđu“, šalom odgovara tetkica. U toj njenoj opaski prilično je istine. „Branko Pešić“ privlači kao magnet, čak i „decu ulice“. Saldo je obećavajući, visoki procenat od preko 90% koji upišu srednju školu, u klimi vrlo nepovoljne statistike.