Promene koje se ne mogu poništiti

U vremenskom rasponu kraćem od jedne generacije, Nemačka je od nekadašnjeg evropskog bolesnika prerasla u globalnu ekonomsku silu. Ali istina je da je aktuelni ekonomski uspeh Nemačke manje rezultat dobrih političkih odluka, a više povoljnih spoljnih okolnosti - posebno u Evropi - koje su osigurale da potražnja za nemačkom robom bude visoka. Nesporno je da su važne unutrašnje ekonomske reforme omogućile Nemačkoj da iskoristi to što je spoljna potražnja bila tolika. Ali te reforme su sprovedene mnogo pre nego što je Angela Merkel došla na vlast, dok je tokom njenih 12 na čelu vlade bilo vrlo malo ekonomskih reformi. Na primer, nivo privatnih investicija je i dalje nizak, delom zbog preterane regulative u servisnom sektoru i masivnog birokratskog opterećenja. Osim toga, dok je nemačka vlada svojim susedima držala lekcije kako treba jače da stegnu kaiš, sama je povećala socijalna davanja za penzije i transferna plaćanja, u isto vreme dopuštajući da neto stopa javnih investicija postane negativna. Nasušno potrebna reforma poreskog sistema na kojoj je Hrišćansko-demokratska unija (CDU) svojevremeno toliko insistirala nije sprovedena. A iako je tokom perioda vladavine Merkelove nivo zaposlenosti porastao, kreiranje novih radnih mesta nije doprinelo tome da se na tržištu rada smanji udeo nisko plaćenih poslova. Ono što Merkelova nije ostvarila na planu ekonomske politike nadoknadila je sprovođenjem socijalnih promena. Pod njenim rukovodstvom Nemačka je postala otvoreno društvo kakvo je danas. Ali je, istovremeno, to i sve dublje podeljeno društvo. Prema trenutnom stanju stvari, oko 20 odsto nemačkog stanovništva od 82 miliona ljudi ima migrantsko poreklo, a skoro pet miliona njih su muslimanske veroispovesti. Ovaj multikulturalizam svoj odraz ima u promenjenim gledištima Nemaca generalno. Četvoro od petoro Nemaca danas smatra da su i islam i homoseksualnost sastavni delovi nemačkog društva; troje od četvoro isto kaže i za migrante i izbeglice. Osim toga, Nemačka je jedna od zemalja s najvišim procentom proevropski orijentisanih građana. Poslednje tri vlade, sve tri predvođene Merkelovom, u ogromnoj meri su doprinele toj transformaciji. Kritičari kažu da je Merkelova prvi socijaldemokratski kancelar potekao iz jedne konzervativne stranke, zbog toga što je prihvatila mnoga progresivna politička stanovišta, istovremeno propovedajući stabilnost i tradicionalne vrednosti. Argumentovano se može tvrditi da je njena najvažnija odluka - koja ju je umalo koštala kancelarske pozicije, ali koja bi u isto vreme mogla da definiše njeno političko nasleđe - bila ona da 2015, uprkos snažnom otporu mnogih u njenoj stranci, u zemlju primi skoro 1,5 miliona tražilaca azila i zauzme se za njihovu integraciju u nemačko društvo. Nemačke vlade predvođene Merkelovom podržale su i predškolsko obrazovanje i zauzele se za poštovanje dečjih prava, u isto vreme sprovodeći mere koje su dovele do značajnog napretka na planu rodne ravnopravnosti. Širi, fleksibilniji pristup tržištu rada, uvećanje kapaciteta za smeštaj predškolske dece, te finansijski podsticaji doveli su do rasta učešća žena na tržištu rada na preko 70 odsto, što je jedan od najviših nivoa u visokorazvijenim zemljama. Aktuelna vlada je uvela i kvotu od 30 odsto učešća žena u nadzornim odborima velikih kompanija, te zakon o transparentnosti zarada, s ciljem da se smanji jaz između zarada muškaraca i žena, koji i dalje iznosi 21 odsto. Mada sama Merkelova nije predvodila te reforme - ne u najmanjoj meri i zbog toga da bi izbegla da joj oni koji su na promene negativno gledali okrenu leđa - ona im je pružala implicitnu podršku. Na sličan način je - iako je ranije ove godine sama u Bundestagu glasala protiv legalizacije homoseksualnih brakova, koje ne podržavaju mnogi u CDU - dostojanstveno prihvatila odluku većine poslanika kojom je ona izglasana; rekla je kako se nada da će ovakav ishod glasanja ne samo promovisati „poštovanje između različitih mišljenja“, nego doneti i „više socijalne kohezije i mira“. U krajnjoj liniji, talent Merkelove da premosti socijalne i političke podele je taj koji je učinio mogućim da se Nemačka transformiše u otvoreno društvo. I to je, a ne njena ekonomska politika, ono što bi moglo da se ispostavi kao najveće dostignuće njene vladavine. U izvesnoj meri, Nemačka je 2015, zahvaljujući migrantskoj politici Merkelove, već prešla tačku bez povratka na svom putu kao većoj otvorenosti. Pa ipak, pred zemljom su i dalje ogromni izazovi. Osim tehničkih i socijalnih prepreka uspešnoj integraciji izbeglica, tu je i potreba da Nemci, u celini posmatrano, postanu tolerantniji prema islamu i društvenoj raznovrsnosti. Biće potrebne dalje promene porodične i rodne politike, te reforma obrazovnog sistema. Dok se u Nemačkoj nastavlja debata o tome šta znači biti Nemac, ishod pregovora o formiranju nove vladajuće koalicije će odrediti da li će sledeća vlada biti u stanju da se s tim izazovima efikasno nosi. Ako bude tako, Merkelova će ostati upamćena kao arhitekt novog nemačkog društva.