Dijamantski rez

Kada bi se danas sastavljao popis grešaka koje je načinio najstariji predsednik jedne države, devedesettrogodišnji Robert Mugabe, ujedno do skora i najdugovečniji vladar (37 godina na čelu Zimbabvea), među brojnim, dve su svakako ključne. Možda najvažnija omaška leži u činjenici da nije uspeo da obuzda političke ambicije četrdeset jednu godinu mlađe supruge Grejs, što je posledično dovelo do fatalnog promašaja kada je upravo pod njenim uticajem smenio Emersona Mnangagvu, potpredsednika države, bliskog saradnika i doskorašnjeg prijatelja, ali i najopasnijeg mogućeg protivnika, veterana rata za nezavisnost i čoveka koji ima izuzetno jako uporište u vojsci. Zato nema ničeg slučajnog u činjenici da je vojska odmah nakon „skidanja“ Mnangagve preuzela kontrolu nad ključnim tačkama u Harareu, a Mugabea stavila u kućni pritvor. „U pitanju je korekcija bez kapi krvi a ne državni udar, situacija u Zimbabveu pomera se na drugi nivo. Na meti su samo kriminalci oko predsednika“, saopštila je vojska nakon akcije, stavljajući jasno do znanja da je Mugabe - prošlost. Iako se potrudio da čitava situacija dobije ozbiljan dramski zaplet, naročito nakon što u televizijskom obraćanju naciji nije pomenuo očekivano povlačenje s mesta šefa države, Mugabe je dan kasnije, ipak, podneo ostavku. Samo nekoliko sati pre obraćanja građanima, vladajuća Zimbabveansko-afrička nacionalna unija - Patriotski front (ZANU-PF) smenila je Mugabea s mesta lidera stranke i imenovala upravo Mnangagvu. Ali, ako se pogled baci preko ramena i u blisku prošlost, lako će se zaključiti da borba za tron i političko nasleđe Zimbabvea traje već nekoliko godina i da je bilo sasvim iluzorno očekivati bilo kakvu vrstu demokratske tranzicije. Namera ostarelog bivšeg predsednika da zemlju preda u ruke supruzi izazvala je čeoni sudar sa moćnim vrhom ZANU-PF, u kome su planirali potpuno drugačiji scenario. U tom kontekstu treba i posmatrati i najpre tihe, a potom sve glasnije i otvorenije kritike na Mugabeov račun, ponajviše zbog katastrofalne ekonomske situacije. I zaista, nekadašnja kolonija Velike Britanije i žitnica Podsaharske Afrike, najvažniji agro-snabdevač Evropske unije, najveći svetski izvoznik duvana i zemlja s basnoslovnim nalazištima dijamanata, posle kontroverzne zemljišne reforme s početka veka i izolacije u koju je stavio Zapad, našla se na rubu finansijskog kolapsa. Stvari su do te mere dramatične da bi, prema procenama tamošnjih ekonomista, Zimbabve u narednih desetak dana mogao da ostane bez struje koju uvozi iz Južnoafričke Republike, dok bi za šest meseci mogle da se istope sve preostale devizne rezerve. Jasno je da je u takvoj situaciji potencijalna kandidatura Grejs Mugabe, omražene među građanima zbog raskalašnog načina života i nekontrolisanog trošenja novca na luksuznu odeću, automobile i nameštaj, bila sipanje soli na otvorenu ranu ljudima koji sve više grcaju u nemaštini. Očigledno je da je Mugabe precenio važnost činjenice da u Africi još slovi kao jedan od poslednjih živih boraca protiv kolonijalizma i imperijalizma, verujući da zbog toga može da računa na bezuslovnu poslušnost u zemlji. Mnogo veća nevolja za njega je to što je potcenio uticaj i snagu Mnangagve, nemilosrdnog protivnika koji je tokom borbe za nezavisnost bio poznat po diverzantskim akcijama, i čoveka koji je osamdesetih, razume se uz Mugabeov blagoslov, komandovao trupama koje su masakrirale 20.000 pripadnika plemena Ndabele. Nadimak Krokodil Mnangagva „zaslužio“ je upravo svojom beskrupuloznošću i surovošću. Posmatrajući stvari iz ovog ugla, teško je zamisliti da će personalna promena na čelu države doneti više demokratije nego što je to bilo pod Mugabeovom teškom rukom. Bilo bi, ipak, prilično simplifikovano događaje u Zimbabveu posmatrati isključivo u svetlu unutrašnjih protivrečnosti koje potresaju zemlju, posebno onu koja raspolaže s takvim nalazištima dijamanata. S jedne strane, ako je suditi po rečima Donalda Jamamota, pomoćnika američkog državnog sekretara koji je Rojtersu rekao da eventualna razvojna pomoć Zimbabveu, nakon godina drakonskih sankcija, zavisi isključivo od daljih zbivanja u toj državi, SAD i te kako računaju da će Mugabeov odlazak značiti i povratak njenog uticaja. S druge strane, i članice BRIKS-a, posebno Kina, žele da se što bolje pozicioniraju u regionu. Tim pre što su pre dve godine, tokom posete kineskog predsednika Si Đinpinga, dve zemlje potpisale investicione sporazume vredne četiri milijarde dolara. Dodatno podozrenje izazvale su spekulacije da je komandant armije, general Konstantino Čivengva, tokom posete Kini početkom novembra najavio puč i dobio prećutnu saglasnost Pekinga. Onda nije daleko od pameti zaključiti da politička drama u Harareu nikako ne može biti bez veze sa korišćenjem prebogatih rudnih nalazišta. Ostaje, međutim, upitno zašto je vojska Mugabeu, očito sateranom u ugao, dozvoljavala da danima dramatizuje situaciju. Bez obzira na to što na Zapadu - i ne bez razloga - važi za diktatora, ekspredsedniku čak ni strani posmatrači ne osporavaju da je na izborima legitimno osvajao većinu. Klasičan državni udar u takvoj situaciji mogao je da prouzrokuje kontraefekat i izazove sukobe s Mugabeovim pristalicama. Ovako, vojska je iznudila ostavku donedavnog neprikosnovenog lidera Zimbabvea, nudeći usput i garancije za ličnu bezbednost Mugabea i njegove porodice. Naposletku, stvari nisu ispale dobro za poslednju antikolonijalnu ikonu Afrike. Iznuđeno odstupanje s vlasti, značilo je da Mugabe nije uspeo da pomiri nesklad između ambicije bahate supruge i političke realnosti koja je nekadašnju daktilografkinju u predsedničkom kabinetu prepoznala kao veću pošast čak i od ozloglašenog Krokodila - Emersona Mnangagve.