Poslednje žive duše

Kada se suočite sa četiri mahnita animirana lika koji predstavljaju bend čija se karijera zasniva na saradnjama sa muzičarima praktično svih žanrova, teško je ne „izgubiti“ se. Gorillaz, veliki multimedijalni projekat Dejmona Albarna i ilustratora DŽejmija Hjulita sveprisutan je u mejnstrimu još od 2001. i namerno redefiniše granice mogućeg u savremenom popu. Od izvođenja uživo sa hologramima, preko ilustrovanih priča za društvene mreže, aplikacija virtuelne realnosti za mobilni, čak i predstojeće animirane serije o životima „likova“ benda, Albarnovo i Hjulitovo poigravanje sa žanrovima, komponovanjem, a naročito predstavljanjem i forme i suštine njihovog „proizvoda“, usputne slušaoce može navesti na delimično pogrešan zaključak, a to je da su Gorillaz samo zabavni muzičko-tehnološki eksperiment. Ako ostavimo po strani to što bend svakako profitira od Albarnovog vanserijskog talenta za preispitivanje mogućeg u industriji zabave u 21. veku, valja se podsetiti šta je u svoj halabuci oko uticaja Gorillaz na pop scenu zapravo najjače oružje benda - bez greške, to je sama muzika. Ko je pratio Albarnovu karijeru kao frontmena Blur i jednog od najproduktivnijih savremenih kompozitora, može da nasluti višeznačnosti njegovih tekstova i nadljudski trud da se u mejnstrim ubace žanrovi koji se tu ne bi nikad našli bez uticajnog ktitora. Naposletku, pričamo o čoveku koji je komponovao, između ostalog, kinesku operu, afričku domorodačku muziku i mjuzikl inspirisan Alisom u zemlji čuda, i za svoj doprinos muzici sa svega 48 godina dobio „Ajvor Novelo“ nagradu za životno delo. Albarnova ljubav prema zvuku i načinima na koji ga narodi širom planete artikulišu u melodiju, od prvog do poslednjeg takta je evidentan na spektakularnom koncertu koji je bend održao početkom novembra u Beču, kao uvod u evropsku turneju. „Zdravo, ima li koga?“ glasno odjekuje sempl iz filma Dan mrtvih u poprilično punoj bečkoj areni. Vrlo brzo vidimo Albarna sa gitarom i pregršt drugih muzičara. Tu je pola tuceta pratećih pevačica i mnoštvo gostiju koji će se ubacivati na raznim numerama, veterani De La Soul, nova saradnica, engleska rep senzacija Little Simz, te Jamie Principle i Zebra Katz. Svi ovi ljudi donose novu dimenziju i autentičnost u rad benda Gorillaz, i kao takvi prepoznatljiv su i sada već obavezan deo rada Albarnovog svestranog projekta. Ipak, čim Albarn iskorači na scenu i u širokom osmehu otkrije svoj zlatni zub, postaje jasno da je Gorillaz, koliko god paradoksalno zvučalo, u potpunosti „njegov“ bend. Mada na numerama sa novog albuma Humanz peva manje nego na prethodnim izdanjima, i ovde ostaje u savršenoj simbiozi sa saradnicima i uspeva da kontroliše nastup svog benda čak i kada je u pozadini i svira klavir, ili, recimo, činele. Nakon uvodne M1A1, čija manična distorzija evocira Blur singlove iz 1997, kreće recitovanje retorski otrovne Last Living Souls, u kojoj se frontmen iznova pita „da li smo mi poslednje žive duše?“ i time lagano uvlači prisutne u magiju svog benda, odajući utisak da su prisutni koji te pesme dišu i pevaju zapravo – jedini ljudi na svetu. Tokom čitavog koncerta održan je veoma zanimljiv i promenljiv tempo, nizali su se i najpoznatiji singlovi i „b-sajdovi“, a nekoliko numera je dobilo sveže aranžmane, naročito kod odjavnih instrumentalnih deonica. Nove pesme su već naširoko prihvaćene kao dela dostojna opusa ovog svetski popularnog benda, te su Saturnz Barz i Sleeping Powder oduševile koliko i bilo koji stariji singl, ali se publika ipak potpuno predavala starijim pesmama, prevashodno doskora skrajnutim melodijama sa debi albuma iz sada već davne 2001. I dok se tempo menja, od depresivne Tomorrow Comes Today, preko detinje razigrane Rhinestone Eyes do džez-pop remek-dela Every Planet We Reach is Dead, jedina zajednička komponenta većini singlova je Albarnova unikatna melanholija u glasu, kojom pripoveda o svemu što ga tišti u savremenom svetu. Na numerama sa Demon Dayz to je odnos pojedinca prema ljubavi i vezama, na pesmama sa Plastic Beach to je briga za čovečije uništavanje prirode i sopstvenog staništa. Novi album, Humanz, predstavlja možda i najkompleksniji narativni iskorak dosad. Predstavljen kao serijal pesama o žurkama i provodu, u potpunosti je smešten u kontekst igre i prkosa u susretu apokalipsi, političkoj, materijalnoj, intelektualnoj i ekološkoj. Jasno je da je u pitanju analiza aktuelnog političkog usuda planete, ali Albarn je ipak svestan nužnosti nade i optimističnog pogleda na svet i to svesrdno i propagira u tekstovima. Nakon oko 80 minuta vrhunske zabave odjava dolazi uz We Got the Power, gotovo parodičnu pesmu o moći ljudi da se vole uprkos svim razlikama i problemima, moći da ljudi vole i ne povređuju jedni druge uprkos tome što se često govori da to nije moguće. Naivno, da, ali kada je horski peva više od 10.000 neznanaca zagrljenih u tmini, ova namerna banalizacija opšteg globalnog stanja svesti odzvanja veseljem i dobrim namerama. I taj apel je valjda neki početak, poruka koja inspiriše. Valjda. Naravno, fantastične otaku ilustracije i filmovi su tu sve vreme i animiraju publiku koja voli da sluša priče o „životima“ 2D, Rasela, Mardoka i Nudl, a najpoznatiji singlovi sačuvani su za bis. Stylo, Feel Good Inc. i Clint Eastwood ore se i daleko van arene, a sama završnica rezervisana je za rege gospel (?!) Don’t Get Lost in Heaven i Demon Days. „Novi je dan - nemoj izgoreti, okreni se svojoj duši“, ponavljaju prateći vokali i temelj arene se trese. Barem za prisutne te večeri, od kojih su mnogi izgubili glas pevajući, ideja o spasavanju sveta nije samo prazna floskula. Možda muzika stvarno i spasi svet. Lepo je verovati – ipak sve odatle počinje.