Pohvala oportunizmu

Jedan od utisaka svakog obveznika tokom služenja vojnog roka u bivšoj Jugoslaviji, bez obzira na socijalno poreklo i stepen obrazovanja, bilo je osećanje da je oduvek u JNA, i da nikada odatle neće izaći. Posle mesec, dva vojnik bi se našao u večnosti života u kasarni. I ma koliko je svakim danom datum izlaska bio sve bliži, iz perspektive vojničke svakodnevice pomisao da će se jednom izaći, delovala je nestvarno. Tako to biva kada se čovek nađe u lošoj beskonačnosti. A vojni rok to svakako jeste. Ipak, bez obzira na relativnost kategorije vremena, rok trajanja koji je ograničen, svejedno da li je reč o konzervi paštete ili vojnom obvezniku, nešto je sasvim drugo od situacije u kojoj imamo samo datum proizvodnje, a nedostaje datum isteka trajanja. A upravo građani Srbije obitavaju u jednom takvom limbu, u džepu vremena za koje se zna kada je počelo, ali se ne zna kada će se okončati. Nije nepoznato, ni kod nas ni u svetu, da neodgovorni trgovci prenumerišu datum prestanka valjanosti prehrambenog proizvoda, ne razmišljajući o zdravlju potrošača. Naprednjaci se održavaju na vlasti sličnom metodom – permanentnim izborima. Jer, šta su redovni vanredni izbori nego kontinuirano falsifikovanje roka važnosti. Naš „vođa“ u maniru vičnog šefa samoposluge menja datume, produžava rokove, reketira nabavljače, mulja cene, vara potrošače, jednom rečju falsifikuje sve čega se dohvati samo zbog gole vlasti, a na štetu zdravlja građana Srbije. Slaba je uteha da će razmere propasti koju je njegova vlast donela uveliko prevazići katastrofu onih trinaest godina Miloševićeve vladavine. Jer, naš „vođa“ je i tada bio deo vlasti, mali od kuhinje najomiljenijeg opozicionara Slobodana Miloševića. Radikalskim strašilom mahao je požarevački izbavitelj međunarodnoj zajednici. Niko kao naš naprednjački „vođa“ nema takav kontinuitet u političkom životu Srbije. Više decenija njegove bezmalo kontinuirane vladavine za posledicu ima to da je Srbija postala razbojnička jazbina. Okružio se svitom karijerista, licemera, lopova, podlaca, oportunista – lupeža svih kategorija. Ukinuo je institucije, ugasio medije, obesmislio Ustav. I zato je bilo moguće preko noći bez posledica rušiti Savamalu. Državne afere rešavaju se tako što se otvaraju nove. SNS to je On. DB to je On. Srbija to je On. A kako mu je uspelo? Naslov za ovaj tekst pozajmljen je od češkog pisca Mareka Tomana, čiji je roman Pohvala oportunizmu (Klio, Beograd) nedavno objavljen i na srpskom jeziku. U tradiciji velikana češke literature – Hašeka, Kundere, Hrabala, Škvoreckog – Marek Toman virtuozno vodi čitaoca kroz život Jana Masarika, prvog premijera Čehoslovačke, koji će tragično okončati život 1948. Navodno samoubistvo u sovjetskoj režiji nikada neće biti do kraja rasvetljeno. Ono što pleni u ovom romanu jeste odsustvo bilo kakve isključivosti i proizvoljnosti. Marek Toman suptilno dijagnosticira manje ili više vidljive tačke pristajanja pojedinca da zbog vlastite komocije, straha, slabosti uradi nešto što je u suprotnosti sa njegovim osnovnim moralnim načelima. Jer, oportunizam je pristajanje. Oportunizam je mreža koja nešto podržava i održava, a čine je pojedinci raspoređeni na svim nivoima društvene lestvice. Ta mreža se zasniva na opštim ljudskim slabostima. Pristajanje je put bez povratka. Gušenje slobode medija nemoguće je sprovesti u delo bez podrške samih novinara. Čak i oni malobrojni mediji, koji ne podržavaju katastrofalnu politiku naprednjaka, često upadaju u zamku reagujući na koske koje režim sve vreme baca opoziciji i građanima sa ciljem da im odvuče pažnju od suštinskih stvari. Opstanak ove vlasti zavisi od spremnosti takozvanih običnih ljudi da se „ne mešaju u politiku“, da „gledaju svoja posla“, ukratko: da „ćute i trpe“. I da nađu utehu na način na koji to čini pripovedač u Marekovom romanu: „I šta s tim što je naša zemlja postala satelit Sovjetskog Saveza? Šta je loše u reči satelit? I Mesec je satelit, pa vekovima pesnici pevaju o njemu“.