U novu godinu sa starim modelom

I uprkos projektovanom niskom deficitu i uravnoteženim prihodima i rashodima, uvidom u najznačajnije stavke predloženog budžeta za narednu godinu stiče se utisak da je vreme stezanja kaiša prošlo. Osim povećanja tekućih rashoda u odnosu na ovu godinu, u koje spadaju i troškovi za plate i penzije, ali i subvencije investitorima, Vlada se odlučila da poveća i kapitalne rashode i to za trećinu. Ovo bi mogla da bude i najbolja vest u ovogodišnjem državnom računu da nije činjenice da realizacija tih rashoda ide toliko traljavo i sporo da u novijoj istoriji Srbije nema godine kada je sav novac namenjen javnim investicijama potrošen u skladu sa planom. Istovremeno, najnoviji podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni pokazuju da rast uvoza pretiče rast izvoza, pa se nakon petogodišnje promene trenda, vraćamo u godine kada se ekonomski rast nije nazivao zdravim, baš zato što se nije bazirao na izvozu i novim investicijama u industriju. Tim gore što se ovaj zaokret u trgovini sa svetom desio i pre početka 2018, odnosno pre najnovijeg povećanja plata i penzija koje bi, kako vlast tvrdi, trebalo da dovedu po rasta potrošnje stanovništva, a posledično i ekonomskog rasta zemlje. Drugim rečima, baš ono što je sve ove godine vlast Aleksandra Vučića isticala kao nesumnjiv zaokret u odnosu na svoje prethodnike, a to su „zdravi temelji na kojima počiva srpski ekonomski rast“ lagano počinje da se izmiče, uporedo sa povratkom politike u kojoj se od povećanja penzija i plata očekivalo da podstaknu rast BDP-a, umesto da njihova visina bude posledica tog rasta. Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, zato predloženi budžet i vidi kao promenu ekonomske strategije zemlje, odnosno povratak u godine kada se rast bazirao na potrošnji, stranim investicijama i javnim ulaganjima. NIN je analizirao šta su rizici ovakve ekonomske strategije i da li se privredni rast u Srbiji zaista može ubrzati povratkom na već oprobane recepte koji su umesto rasta BDP-a doveli samo do rasta raznih deficita, a time i javnog duga. Kao primer „efikasnog“ podsticanja potrošnje domaćinstava ekonomisti će najpre navesti slučaj kada je vlada Mirka Cvetkovića povećala pre gotovo jedne decenije penzije za deset odsto. Cilj je bio zadovoljiti apetite koalicionog partnera, a opravdanje se tražilo upravo u povećanju potrošnje, a time i BDP-a u godini kada je otpočinjala globalna ekonomska kriza. Rezultat je pak bio stagnacija i recesija, uz rast spoljnotrgovinskog deficita i eksploziju budžetskog deficita i javnog duga od kojih se Srbija oporavlja celu jednu deceniju. Sličnih primera, i naših i tuđih, ima još, pa su i Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta Srbije i Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, objašnjavali nedavno za NIN zbog čega pozitivne posledice povećanja potrošnje na ekonomski rast mogu izostati, a negativne mogu biti kobne. Objašnjavajući zbog čega plate i penzije ne smeju rasti više od projektovanog rasta BDP-a, Petrović kaže da „ako sistematski izdvajamo više za te rashode, deo te vrednosti odlazi u potrošnju koja neće stimulisati rast, nego će uticati na povećanje deficita i inflacije“. Srbija, kaže, ima strukturni deficit, jer je udeo investicija u BDP-u tek 18 odsto, ali je zato udeo potrošnje 75 odsto, a biće i veći ukoliko se nastavi sa povećanjem rashoda za plate i penzije iznad stope rasta BDP-a. I baš taj veliki udeo potrošnje, a mali udeo investicija, Pavle Petrović vidi kao ključni razlog zbog kojeg Srbija po stopama privrednog rasta godinama kaska za regionom. Teorija DŽona Mejnarda Kejnza, koju je svojevremeno zdušno zagovarao Mlađan Dinkić, u Srbiji je nesprovodiva, tvrdi profesor Arsić, jer je reč o „maloj ekonomiji koja nema neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta, ali zato ima visok javni dug i dvovalutni sistem, što sve onemogućava primenu Kejnzove teorije“. Drugim rečima, da je Srbija kojim slučajem Nemačka, njen privredni rast bi se mogao podsticati povećanjem potrošnje stanovništva, jer bi se taj novac trošio za kupovinu nemačkih proizvoda. Ali pošto Srbija to nije, višak novca trošiće se na uvoznu robu, pa osim što rizikuju da povećanjem rashoda u budžetu povećaju budžetski deficit, tvorci ekonomske politike ovakvom odlukom utiču i na povećanje uvoza nauštrb izvoza, a time i na rast i spoljnotrgovinskog deficita i deficita platnog bilansa. Naposletku, više novca stvara pritisak i na cene, pa se može očekivati i rast inflacije. Spoljnotrgovinski deficit Srbije verovatno će sledeće godine biti još veći, jer je zaključno sa oktobrom ove godine uvoz, meren u evrima, porastao 13,9 odsto, a izvoz 13,5 odsto. U dolarima je ta razlika i veća - izvoz je povećan za 13,8 a uvoz za 14,3 odsto. Trogodišnja fiskalna konsolidacija, kao najvažnija zaostavština svih vlada Aleksandra Vučića, dovela je do ogromnog smanjenja deficita i uravnoteženja budžeta, ali izostankom reformi i u političkom i u privrednom i u pravnom sistemu izostale su i veće privatne investicije, posebno one domaće. Pomenuti ekonomisti baš to i vide kao jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji razlog za spori rast srpske privrede, ali sudeći na osnovu predloženog budžeta vlast nastavlja da ove nedostatke kompenzuje subvencijama koje obilato daje investitorima, naročito stranim. I to bez preciznih merenja efekata ovakvog subvencionisanja i bez osvrtanja na kršenje i zakona i ugovora i prava radnika kojima su ovi investitori često skloni. I dok su te investicije u prvim tranzicionim godinama stizale u Srbiju uglavnom kroz proces privatizacije, najčešće u sektore trgovine, telekomunikacija, bankarstva i nekretnina, što nije pogodovalo srpskom izvozu i zdravom ekonomskom rastu, poslednjih godina one dolaze zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi i izdašnoj državnoj podršci. Analizirajući, međutim, njihove efekte, ekonomisti i sociolozi uočili su da je efekat stranih investicija u Srbiji skroman, jer, sa jedne strane, ulaganja u sektor usluga nisu dovela do oporavka industrije, naročito one izvozne, a sa druge strane, odliv profita pogoršao je platnobilansnu poziciju države. Uz to, najveći strani investitori istovremeno su i najveći domaći uvoznici, jer delove i sirovinu za proizvodnju u Srbiji uglavnom nabavljaju tamo odakle su i došli. Činjenica je, ističu, da nije svejedno da li je kapital domaći ili strani, jer dugoročno oslanjanje države na strane investicije sigurno će dovesti do potkopavanja rasta privrede, pošto se profit odliva iz zemlje, a i inostrani investitor će se mnogo lakše nego domaći odlučiti da zatvori kompaniju i napusti Srbiju. Struktura investicija u prethodnim godinama pokazuje nedostatak domaćih privatnih ulaganja, pa zato i Arsić i Petrović ističu potrebu da se one povećaju, ali nevolja je što i uprkos subvencijama, takvih investicija ima nedovoljno. Razlozi su nesređen ambijent i nedostatak novca za nova ulaganja, a uz to, privrednici se često žale i na poreski sistem, odnosno previsoke namete na najniže zarade, kao i na stotine parafiskalnih opterećenja, uz komplikovane administrativne procedure, nesređene imovinsko-pravne odnose i korupciju. Najviše hvaljena mera u predloženom budžetu za narednu godinu svakako je povećanje rashoda za kapitalne investicije, odnosno ulaganja same države, kako u infrastrukturu, tako i u projekte u obrazovanju, zdravstvu i ostalim sektorima. Budžet za ove rashode povećan je sa ovogodišnjih 94 na 128 milijardi dinara, iako i ekonomisti, koji godinama unazad male izdatke za kapitalne projekte zameraju ministru finansija Dušanu Vujoviću, a i sam ministar, znaju da su šanse da taj novac bude iskorišćen u potpunosti gotovo nikakve. Primera radi, poslednji podaci govore da je do oktobra ove godine na kapitalne rashode potrošeno samo 49 milijardi dinara, što navodi na zaključak da bi u poslednjem kvartalu ove godine trebalo iskoristiti preostalih 45 milijardi. Činjenica je da je ova država sklona da u poslednji mesec ili dva fiskalne godine „skrca“ sve moguće i nemoguće obaveze, od preuzetih dugova do kapitalnih plaćanja, a što se da videti analizom prethodnih budžeta i njihove realizacije, ali teško se može očekivati da će planirani budžet za kapitalne investicije biti u potpunosti iskorišćen. Pa, ako nije u međuvremenu nešto radikalno promenila u brzini kojom se ovde projektuju, pripremaju i izvode kapitalni investicioni projekti, logično je zapitati se kako naredne godine namerava da potroši još više. I da li je ovaj veći budžet za javne investicije posledica odgovora Vlade i ministra zaduženog za državnu kasu na kritike koje trpe zbog manjka ulaganja ili nekog realnog planiranja. Pored ekonomista, i poslanici Skupštine Srbije imaće priliku da u danima kada ovaj broj NIN-a bude pred čitaocima, daju svoje sugestije, zamerke i amandmane na državni račun za 2018. kojim se predviđaju prihodi od 1.178 i rashodi od 1.207 milijardi dinara, odnosno deficit od 0,6 odsto BDP-a Srbije. Računa se da će rast BDP-a naredne godine biti 3,5 odsto, ali pošto na doprinos izvoza rastu teško mogu da računaju, vlast će morati da se osloni na penzionere i zaposlene u javnom sektoru, strane investitore i one u državi zadužene za pripremanje, projektovanje i izvođenje javnih radova. Ako se, pak, prvi pre odluče za milka čokoladu nego za najlepše želje, ukoliko onim drugima ni plaćena radna mesta ne bude dovoljan razlog da dođu u Srbiju, a trećima zastane posao već kod eksproprijacije ili greške u projektovanju, računica bi se mogla pokazati pogrešnom. Iskusni bi rekli, već viđeno.