Čelična i druga prijateljstva

Više od dve godine nakon što je na neutralnom terenu u Briselu kosovske Albance, besmrtnim rečima Marka Đurića, „pobedila s 5:0“, Srbija je krajem novembra, kažu, ponovo zabeležila jedan ubedljiv trijumf na međunarodnoj sceni - ovog puta u Budimpešti, na samitu 16 zemalja centralne i istočne Evrope i Kine. Kojim tačno rezultatom, osim onog izraženog u stotinama miliona evra vrednim sporazumima koji su tamo potpisani, nije navedeno (Đurić je bio opravdano odsutan); ali je zato nazočni ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić konstatovao kako je Srbija i na petom po redu skupu u formatu 16+1, potpisujući najveći broj sporazuma s Kinom u poređenju s drugim zemljama učesnicama, ponovo „izdominirala“. Mislim, ovaj, kapiraš, brate - ono, kao. No, dobro. Večito željna stranih para/ulaganja, Srbija ima razloga da, kao i njeni zvaničnici, bude zadovoljna što su kineski prijatelji spremni da finansiraju za nju tako važne projekte - čak i ako, s izuzetkom kupovine smederevske železare, iza navodnih „investicija“ zapravo sve od reda stoje zajmovi odobreni pod regularnim, komercijalnim uslovima; koje, dabome, u dogledno vreme valja i otplatiti. Mislićemo o tome sutra, kao Skarlet O’Hara. Nisu, uostalom, ni Kinezi izbirljivi kad odlučuju o tome gde će sve plasirati višak novca, sad kad ga imaju na pretek - mada je, s druge strane, jasno i gde im leže prioriteti. Jer, ako je Kina u čitav region centralne i istočne Evrope, prema zvaničnim podacima, dosad uložila preko osam milijardi (u Budimpešti je premijer Li Kećijang najavio ulaganje još tri), to je i dalje beznačajno u poređenju s 11 milijardi evra kineskih stranih direktnih investicija (SDI) samo u Nemačkoj - i samo u 2016. Prošla godina je inače u tom smislu bila rekordna za Kinu. Prema podacima koje je u januaru objavio berlinski Merkator institut za kineske studije (MERIKS), kineske SDI su u 2016. na globalnom nivou iznosile skoro 200 milijardi dolara, od čega je u zemlje članice Evropske unije investirano preko 35 milijardi, čak 77 odsto više nego u 2015. Prava predstava o geografskoj raspodeli tih investicija stiče se, međutim, tek kad se vidi da je od tih 35 milijardi skoro dve trećine (59 odsto) uloženo u samo tri najveće članice Unije - Nemačku, Veliku Britaniju (uprkos referendumskoj odluci o napuštanju EU) i Francusku. Ali i to je sve nekako logično - s obzirom na nasleđene velike razlike u razvijenosti zapadne i istočne Evrope, nema ničeg neočekivanog ni u tome da se razlikuju i oblasti u koje Kinezi ulažu, i obim sredstava koja u tu svrhu plasiraju u jedan, odnosno drugi deo Starog kontinenta: uopšteno govoreći, u centralnoj i istočnoj Evropi Kina uglavnom ulaže u infrastrukturne projekte, a u zapadnoj najviše interesovanja pokazuje pre svega za industrijske grane s izraženom primenom visoke tehnologije. Kada se, međutim, pogled baci u suprotnom smeru, slika koja se ukazuje je bitno drugačija. U istoj toj 2016, navodi se u analizi berlinskog instituta, ulaganja članica EU u Kinu su nastavila da opadaju i četvrtu godinu uzastopno, da bi na kraju iznosila tek oko osam milijardi evra. I mada se toliki disbalans jednim delom može objasniti usporavanjem privrednog rasta u Kini, glavni problem leži u tome što ova zemlja - zvanično se na sva usta zalažući za slobodnu trgovinu, pogotovu otkako je na mesto predsednika Sjedinjenih Država došao izolacionistički i protekcionistički nastrojeni Donald Tramp - ne prestaje da postavlja administrativne i druge prepreke većem prisustvu stranih kompanija na domaćem tržištu. Ekonomija je, naravno, često, ako ne i uvek - u svakom slučaju, mnogo češće nego što su to političari javno spremni da priznaju - u funkciji politike, i ta okolnost neminovno komplikuje, i tek će komplikovati, odnose evropskih i inih partnera s ojačalom, hiperambicioznom Kinom. I nije reč samo o tome da je belodano jasno kako Peking - budući da, zbog svojih socio-kulturnih specifičnosti, Kina nikad neće imati onu vrstu meke moći koja je Americi pomogla da postane globalna supersila - svoj uticaj na svetska kretanja namerava da ostvari, i već ga u značajnoj meri ostvaruje, upražnjavajući svoju ekonomsku snagu. Ako će se na vojnom i geostrateškom planu izrastanje Kine u nezaobilaznog globalnog igrača u predstojećim decenijama manifestovati kroz potencijalno eksplozivno rivalstvo sa SAD, pre svega u pacifičkom regionu, pa i šire u Aziji, na primeru EU i njoj inklinirajućih zemalja u okruženju se već sada mogu sagledati ekonomsko-političke implikacije koje jačanje tog uticaja ima. Ne zna se, zapravo, šta Brisel - i ne samo Brisel - trenutno više brine. Da li to da bi Peking svoje pojačano prisustvo u Evropi mogao da iskoristi za potkopavanje svakog pokušaja formulisanja zajedničke politike EU prema Kini; mogućnost da pojedine članice Unije koje su obuhvaćene i grupom 16+1 svoje dobre veze s Kinom koriste kako bi uslovljavale Brisel u dogovorima oko njima bitnih pitanja; ili rizik da kineske akvizicije evropskih ekonomski i bezbednosno osetljivih kompanija i tehnologija Pekingu ne otvore put kako za narušavanje bezbednosti zemalja članica Unije, tako i, na duži rok, za eliminisanje ili makar potiskivanje evropske konkurencije na globalnom tržištu. Na prvi pogled, ta zasad još poluglasna negodovanja iz Brisela i drugih evropskih centara zbog kineskih ulaganja u zemlje grupe 16+1 mogu da deluju licemerno: kako to da se za kineske milijarde koje se slivaju u njihove zemlje ne podozreva da se njima kupuje politički uticaj, dok se u krajnju namenu onih koje završavaju u istočnoj i centralnoj Evropi u startu sumnja? Ali valjda nikoga ne treba uveravati u to da snaga i nezavisnost institucija ni sistem kontrole nisu na istom nivou u, recimo, Danskoj i Bugarskoj - o zemljama kandidatima poput Srbije da se i ne govori. Stoga bi se ipak moglo reći da je zabrinutost u EU legitimna, tim pre što se prošle i ove godine već pokazalo da su neke od članica Unije s tešnjim vezama s Pekingom, poput Mađarske i Grčke, zaista spremne da otežaju zauzimanje jedinstvenog evropskog stava po pitanjima od značaja za Kinu. Tu je i pitanje (ne)transparentnosti kineskih ulaganja, zbog čega Evropska komisija i traži od Mađarske da predoči dokaze da je projekat izgradnje njenog dela brze železničke pruge između Beograda i Budimpešte u skladu s pravilima i procedurama EU, pre svega onim koji se tiču poštovanja načela konkurentnosti. Zna se, naime, da kineske kompanije koje ulažu u inostranstvu izbegavaju javna nadmetanja, već žele zagarantovane ugovore - a to uvek ostavlja mnogo prostora za zloupotrebe. EU na dodatni oprez nagoni i to što često nije jasno da li iza potencijalnih kineskih investitora stoje firme pod državnom kontrolom, odnosno da li naizgled privatne kompanije zapravo predstavljaju ekspoziture kineske vlade. Zbog svega toga, ali i da bi se izbegao pomenuti rizik da Peking preko kineskih kompanija stekne kontrolu nad vitalno važnim kompanijama i tehnologijama, u EU se trenutno i radi na uvođenju jedinstvene procedure za proveru i potencijalno blokiranje stranih investicija ukoliko se proceni da su iz nekog razloga problematične; mada to teško ide, pošto se uspostavljanju takvog mehanizma protive i neke zapadnoevropske članice Unije. Telo zaduženo za takve poslove u SAD, Komisija za strane investicije, poslednjih godina je blokirala nekoliko planiranih kineskih ulaganja, ali, kako piše Fajnenšel tajms, prema trenutnom nacrtu budućeg akta kojim će se ova oblast regulisati, briselska administracija neće imati moć da zemlje članice primora da odustanu od spornih aranžmana, već će samo moći da daje smernice za postupanje u takvim slučajevima. A što će biti tako a ne kao u Americi, smatra se, rezultat je upravo kineskog lobiranja. Kinezi taj spolja posmatrano manje vidljiv uticaj nastoje da obezbede i u drugim sferama. Posebno se velika pažnja posvećuje obezbeđivanju upliva na rad renomiranih istraživačkih instituta i akademskih krugova generalno, prvenstveno ali nikako ne i samo u SAD. Časopis Forin polisi je tako u novembru pisao o hongkonškoj Kinesko-američkoj fondaciji za razmenu (CUSEF), koja je proteklih godina finansirala istraživačke projekte Brukings instituta, Centra za strateške i međunarodne studije, Atlantskog saveza, Ist-Vest instituta, Karnegijeve fondacije za mir i drugih prestižnih američkih institucija; organizovala, kao što joj ime kaže, razmene novinara, naučnika, političara i oficira dve zemlje; te, budući da je u SAD i zvanično registrovana kao strani agent, preko lobističkih firmi poput i ovde poznate Podesta grupe radila na pridobijanju članova Kongresa za teme koje se tiču američko-kineskih odnosa. Ono što je tu zanimljivo jeste što iza fondacije stoji Tung Či-hva, hongkonški magnat blisko povezan sa službom za širenje kineskog uticaja u inostranstvu pri kineskoj Komunističkoj partiji, poznatom pod neformalnim nazivom „ujedinjeni front“ - što, u najmanju ruku, znači da sve aktivnosti CUSEF imaju partijski blagoslov. Ovo, naravno, ne znači da će američki eksperti i naučnici koji sarađuju s ovom fondacijom naprasno početi da propagiraju vrednosti kineskog autoritarnog, jednopartijskog sistema, ali to i nije cilj. Ono što Kinezi priželjkuju, rekao je za Forin polisi Piter Matis iz DŽejmstaun fondacije, jeste „ekološka promena“. „Ako kultivišu dovoljan broj ljudi na pravim mestima, moći će da promene tok debate a da ne moraju da se direktno uključuju u nju“, kazao je on. I kad su Kinezi u pitanju, dakle, sve ima svoju cenu - što bi nekako valjda trebalo i da se podrazumeva, uprkos bajkama koje ispredaju Orbani i Vučići: nijedna velika sila ne radi ništa iz altruizma, već iz čistog interesa, koji pre ili kasnije lako može da se nađe u koliziji s interesima manjih, slabijih partnera. Zemlje poput Mađarske i Srbije, sticajem opštih okolnosti, zasad mogu da laviraju i od toga imaju koristi na obe strane; ali, kao što pokazuje slučaj s Rusijom, stvari mogu i da se veoma zakomplikuju. A onda ćemo videti koliko je istinski snažno „čelično prijateljstvo“.