Samo za unutrašnju upotrebu

Čini se da je Kina odbacila savet Deng Sjaopinga da se treba držati diskretno. Proglašavajući „novu eru“ Kine na oktobarskom zasedanju Nacionalnog kongresa, predsednik Si Đinping je kineski sistem vladavine predstavio kao model koji bi i druge zemlje trebalo da slede. Lideri koji „žele da ubrzaju razvoj svojih zemalja a da istovremeno sačuvaju nezavisnost“, rekao je, trebalo bi da na Kinu gledaju kao na „novu opciju“. Deluje kao da su zemlje u razvoju, posebno u jugoistočnoj Aziji i Supsaharskoj Africi, impresionirane ovakvom mogućnošću. Zvanična kineska novinska agencija Sinhua je čak sugerisala kako, dok zapadne demokratije posrću, „prosvećena kineska demokratija“ nudi novi put napred. Usred te pompezne retorike, nije naodmet postaviti pitanje: šta, zapravo, podrazumeva kineski model ekonomskog i političkog razvoja? I da li je zaista bolji od alternativnih mogućnosti? Kineski model sadrži više ključnih karakteristika, uključujući autoritarnu vladavinu koja počiva na percepciji stabilnosti; industrijsku politiku i finansije kojima rukovodi država; masivna infrastrukturna ulaganja; ruralnu industrijalizaciju podržanu poljoprivredom niskog intenziteta; i otvorenost za spoljnu trgovinu i tehnologiju. Ovaj model je, nema sumnje, rezultirao brzim ekonomskim rastom Kine u poslednje tri decenije, izbavivši iz siromaštva na stotine miliona ljudi. Ali implikacija da je prvi sastojak - autoritativna vladavina - neophodan za brzi razvoj potpuno promašuje. Zapravo, upravo je ta karakteristika kineskog sistema ona koja bi druge zemlje trebalo da navede da dobro razmisle. Pogledajmo kineske istočnoazijske susede - posebno Japan, Južnu Koreju i Tajvan. Svaka od tih zemalja je ostvarila visok rast kroz industrijsku politiku kojom je rukovodila država, ruralnu industrijalizaciju i otvorenost za trgovinu. Ali je Japan te ciljeve ostvario u okvirima posle Drugog svetskog rata uspostavljene demokratije, dok su Južna Koreja i Tajvan demokratije već tri decenije. Autoritarni poredak, drugim rečima, nema nužno modernizacijsku ulogu. Nema sumnje da se u demokratijama stvari odvijaju beznadežno sporo i često uz velika neslaganja. Ali to što demokratije podstiču na debatu i sprovode izbore, pomaže da se konflikti ublaže, posebno u heterogenim i konfliktima bogatim društvima. Čak i homogenijim državama kakva je Kina odsustvo javne debate proizvodi suprotan efekat, kao što se može videti iz pogrešnog načina na koji država pokušava da reši etničke nemire koje uzrokuju Tibetanci i Ujguri. Bez snažnog civilnog društva ili nezavisnog sudstva koje će kontrolisati rad izvršne vlasti, kineski lideri su u mnogo navrata činili katastrofalne greške u proceni. Ne mora se ići dalje od Mao Cedunga i njegovog Velikog skoka napred, ili Kulturne revolucije. I Si je pravio brljotine. NJegova odluka iz 2015. da kompanijama u državnom vlasništvu naloži da zaustave dalji pad kineske robne berze bila je pogrešna procena epskih razmera. Onog trena kad su državnim kompanijama iz centralne banke prestala da pritiču devizna sredstva, berza je pala na isti nivo na koji se bila srozala i pre te intervencije. Dotad su već proćerdane stotine milijardi dolara. Nepostojanje sistema političke kontrole i institucionalnih mehanizama javnog nadzora takođe podstiče zloupotrebu moći i visok nivo korupcije, i tako doprinosi, između ostalog, visokom stepenu nejednakosti, arbitrarnom otimanju zemljišta, niskom stepenu bezbednosti na radu, neispravnosti hrane i visokom nivou zagađenja. I mada su Sijeve energične antikorupcionaške mere možda ispravile neke nepravde, bez temeljnih političkih reformi njegova kampanja iskorenjivanja nepoštenih partijskih zvaničnika će se na kraju najverovatnije ispostaviti kao Sizifov posao - ako ne i kao tek manevar za obuzdavanje potencijalnih političkih rivala. Upravljanje ekonomijom pati od istih simptoma. U ovom trenutku ima malo ili nimalo kontrole nad zaduživanjem naduvanim investicijama u koje se upuštaju firme u državnom vlasništvu, ili one s dobrim političkim vezama. Ova slabost jeste i biće uzrok značajne makroekonomske neizvesnosti u Kini. Kako kineska ekonomija postaje sve kompleksnija, odsustvo transparentnih upravljačkih procesa i odgovornosti za njihovo sprovođenje, u kombinaciji s čestim udarima na civilno društvo i nastojanjima da se nametnu konformizam i disciplina, na kraju će za rezultat imati gušenje preduzetništva i inovacija. Nije od pomoći ni to što, iako se trenutno za istraživanja i razvoj izdvaja značajan deo BDP-a, većina tih sredstava završava u javnom sektoru. Ako se kompanije u državnom vlasništvu budu tretirale kao prevelike da bi se dopustilo da propadnu, to će dodatno usporiti inovacije. Kako Kina bude izlazila iz faze ekonomskog razvoja u kojoj je glavni cilj bio uhvatiti priključak sa svetom, urgentnost rešavanja ovog problema će se samo uvećati. Nedostatak otvorenosti i transparentnosti mogao bi takođe da na test stavi i političku stabilnost. Suočeni s kriznim situacijama, kineski lideri često preteruju u nastojanju da uguše svako nezadovoljstvo. Kolektivno i pragmatično rukovodstvo u proteklim decenijama je na srazmerno primeren način kontrolisalo taj problem, ali Sijeva konsolidacija vlasti i kult ličnosti koji ga okružuje mogli bi samo da uvećaju nestabilnost. Demokratske vlade, koliko god haotične znale da budu, manje su krhke, jer svoj legitimitet vuku iz pluralizma i političke debate, a ne iz visokog privrednog rasta ili nacionalističkih proklamacija. Autonomija institucija jača otpornost demokratskih političkih sistema - koju Kina nema. Uprkos zvaničnom narativu, većina karakteristika kineskog sistema vladavine koji Si zagovara ima malo veze s njim. One su nasleđe kineske imperijalne prošlosti, ili ranih vlada u komunističkoj epohi: meritokratski sistem promocije zasnovan na učinku; organizacioni okvir koji obezbeđuje punu lojalnost od vrha naniže, bez dovođenja u pitanje kvaliteta lokalne uprave; i jedinstven sistem političke centralizacije kombinovan s ekonomskom i administrativnom decentralizacijom. Drugim rečima, uz sve ono što ga možda čini privlačnim, kineskom modelu nedostaju neki bazični elementi, dok ga neki drugi aspekti čine neprimenjivim drugde. Svaka zemlja koja bi uzela k srcu Sijev poziv da oponaša Kinu, a nema sličnu istoriju društvene organizacije, verovatno neće biti zadovoljna rezultatima. Kina je ne samo politički jedinstvena, nego ima i veliko i u sve većoj meri prosperitetno domaće tržište koje joj omogućava da strane investicije privlači pod svojim uslovima. I zato, bez obzira šta novi imperator Srednjeg kraljevstva priča, razvoj s kineskim karakteristikama odgovara samo Kini.