Sa metkom u potiljku

Specijalno za NIN iz Londona Severna Irska, okrug Deri, 1981, noć. Lokalni vođa Irske republikanske armije saopštava svešteniku da je pronađeno telo Šejmusa Karnija. Kažu, 10 godina je trulio mrtav u raki. Naređuje svešteniku da udesi tako da Šejmusova porodica nikome ništa ne govori o sudbini tog nesrećnika. Jutro, dom porodice Karni. Kvin i Kejtlin Karni uživaju u mirnom jutru. Kvin, stameni farmer koji svoju veliku porodicu priprema za proslavu žetve, razigrano propituje Kejtlin da li bi, da može da sa sobom u kolima poveze i „spasi“ samo četvoricu od navedenih, odabrala Bitlse, Stounse, ili Led Cepelin. Kejtlin iz topa navodi Led Cepelin, što Kvina iritira, te je moli da razmisli još jednom. Naposletku, Kejtlin pristaje da kombinuje i u kolima sa sobom „poveze“ DŽimija Pejdža i Roberta Planta, nekoga iz Bitlsa i Kita Ričardsa - ali samo ako se okupa! Idilično druženje brzo prekida mala Onor, koja podseća oca da je vreme za ustajanje i doručak. Zastori se pomeraju, ulazi svetlo, cela porodica ustaje - ujak Pet, tetka Pet, dementna baka Megi, Kvinovih sedmoro dece - i supruga Meri. Kejtlin se brzo i tiho povlači. Ona nije Kvinova žena, već Šejmusova, a već punu deceniju živi sa sinom Ošinom, bez vesti o svom suprugu, pod Kvinovim krovom. Nažalost, po sudbinu porodice Karni, ljubav koju Kvin i Kejtlin tajno gaje jedno prema drugom i Šejmusov iznenadni nestanak netragom, samo su par kapi jedi u sveprožimajućoj tragediji koja se iznenada i neminovno obrušava na svih 17 članova njihove familije. Nova drama DŽeremija DŽeza Batervorta Skeledžija (The Ferryman), sveobuhvatni je trijumf i nakon puna tri i po sata (pre)ispitivanja života, ideala i ciljeva svojih dvadesetak protagonista, ostavlja gledaoca bez daha, često u suzama i osećajem dezorijentisanosti. U režiji uvek pouzdanog i maničnog oskarovca Sema Mendesa, već nakon premijere početkom maja u Rojal Kort teatru u Londonu, postalo je jasno da je rođen svevremenski klasik. Nakon 15 „besprekornih pet zvezdica“ prikaza najprominentnijih britanskih publikacija, Skeledžija je doslovno preko noći postao predstava za koju su karte rasprodate najbrže u 61 godinu dugoj tradiciji ovog pozorišta. Ubrzo je prebačena u Gilgud teatar, na Vest Endu, gde je u oktobru objavljeno da će nastaviti da se daje do kraja godine. Pre dve nedelje je najavljeno da će svakodnevno prikazivanje biti produženo do 19. maja 2018. (uprkos stotinama izvođenja, do karata je praktično nemoguće doći), a 3. decembra su stigle i prve nagrade - Ivning Standard za najbolju predstavu, najbolju režiju i najboljeg mladog glumca Toma Glin-Karnija, kojeg smo letos gledali kao sina lika Marka Rajlensa u Dankirku, i kojeg izvesno očekuje ozbiljna glumačka karijera. Skeledžija na prvi pogled deluje kao tipična porodična dramedija, neobična priča o običnim ljudima koji spoznaju, proživljavaju i preživljavaju svoje male snove i nadanja, tiho i bez odjeka. Ipak, uprkos Mendesovoj nameri da nam vizualno približi svakodnevicu porodice Karni i pomogne svakome da se pronađe u nekoj od njihovih priča, Batervortov tekst prikazuje širu sliku, rat, nemaštinu, i društvena previranja koja nemilosrdno usisavaju sve pred sobom i menjaju živote onih koje makar i okrznu. Inspirisan istinitom pričom Judžina Simonsa, ujaka svoje supruge Laure Donoli (koja glumi Kejtlin u prvoj iteraciji predstave), bivšeg aktiviste IRA koji je „iščezao“ 1981. i pronađen mrtav 1984, Batervort je napravio univerzalnu priču o gubitku, nesigurnosti i bežanju od suočavanja sa demonima prošlosti. Adekvatno i sa sigurnošću, za postavku je odabrao obične ljude Severne Irske, poštene radnike i nedužnu decu, pojedince i grupe koje žele da žive daleko od rata i nedaća, ali im prilike to ne dozvoljavaju. Godina je 1981. i čuvene „nevolje“ (lokalni naziv za severnoirski konflikt) su u jeku; u toku je štrajk glađu Bobija Sandsa, a IRA počinje da privlači pažnju međunarodne zajednice. Čelnici paravojne grupe, očekivano, novonastalu situaciju žele da iskoriste da bi osvojili „slobodu“ (za koga? po koju cenu?), ali njihove planove kvari sve duži spisak „iščezlih“, danas poznatih kao uglavnom bivših aktivista IRA koje je organizacija likvidirala u tajnosti. Jedan od tih „iščezlih“ je i Šejmus, brat Kvina Karnija i suprug nesrećne Kejtlin. NJegov nestanak već 10 godina baca u očaj njegovu suprugu; njeno sećanje na njega je nepouzdano zbog vremena koje je prošlo. Na mahove se čini da ga je volela, da ga još voli; često nabraja sve instance u kojima je od nekoga čula da ga je video, kad, gde, šta je nosio, da ju je pominjao, a u nekim trenucima tvrdi da je sve vreme znala da je mrtav i da nada nikada nije ni postojala. Da ne bi sama odgajala dete, Kejtlin se sa sinom Ošinom obrela pod krovom Kvina Karnija i njegove 11-člane porodice, ali tu je postala zarobljenica ne samo svojih sećanja i neizvesnosti, već i ljubavi prema Kvinu, takođe bivšem aktivisti IRA, ali sada povučenom i odgovornom porodičnom čoveku, zemljoradniku koji se za ideale i bolje sutra svojoj deci bori isključivo mukotrpnim radom. Ipak, Kejtlin i Kvin su pošteni, obzirni ljudi, i njihova ljubav je čisto platonske prirode. NJihove lične drame upotpunjuje i čudna bolest Kvinove žene Meri, koja povučeno sedi u svojoj sobi godinama, dok njeno sedmoro dece odgaja Kejtlin. Uz zabavne priče starog ujaka Peta, prigovaranje tetke Pet, a naročito maglovite reminiscencije dementne bake Megi, porodica se sprema za proslavu žetve, najradosniji dan u godini, kada se okuplja i šira familija i zaboravlja na nevolje. Ipak, od života nema sklanjanja, što potvrđuje i nenajavljeni dolazak oca Horigana, koji Kvinu i Kejtlin saopštava novosti o Šejmusu i moli ih da svoje saznanje ne dele ni sa kim. Usred najtežeg razgovora, niko nije svestan da petnaestogodišnji Ošin prisluškuje ceo razgovor i saznaje da mu je otac mrtav i truo u improvizovanoj raki, ko zna gde. Batervortu, koji već 20 godina spada u najpoštovanije britanske dramaturge, pošlo je za rukom da napravi Veliku irsku tragediju i, još impresivnije, veliku tragediju kao takvu. S besprekornim osećajem za građenje likova i bitne vinjete iz njihovih života, u preko tri sata i tri čina uspeo je da svakom od preko 20 likova udahne život kroz prostor na sceni i priču koja je samo njihova. Batervortovo dostignuće je utoliko veće jer su većina likova deca i tinejdžeri, kroz čije nevine ili naivno zatrovane oči proživljavamo sav horor sukoba. Devojčice ne žele da misle o ratu, već o dečacima i igrama; dečaci su podeljeni na one koji bi sve samo da ne skončaju „truli s metkom u potiljku“ i one koji misle da je IRA jedini izlaz iz bede u kojoj žive. NJihova nevinost i sumanuti entuzijazam, na kojoj god strani, dirljivi su i zastrašujući. U njihovim razgovorima sa roditeljima i starima dobijamo ljudski duh u malom: priče o ljubavi, snovima, školi, poslu, ideologiji, raskidu i, naposletku - nastajanju svega. Irvin Jalom je nedavno u intervjuu rekao da se „život sastoji od postepenog gubljenja svega“, i Skeledžija je upravo to, drama o dve najužasnije, univerzalne ljudske sudbine, sudbine iščezavanja, ljubavi, radosti, poverenja i života, ali i jedine sudbine gore od te - sudbine neizvesnosti i iščekivanja nečega što nikada neće biti. Mada su „Nevolje“ kompleksan sociopolitički problem koji bi bilo teško objasniti publici van Britanije, dokaz Batervortovog talenta je u tome što je savršeno uspeo da predstavi društvene prilike mase kroz priče običnih pojedinaca, ljudi kojima verujemo i čije likove razaznajemo i u sopstvenom okruženju, ma gde bili. Opštem utisku posebno doprinosi sjajan ansambl bez slabe karike; naročito se ističu Vilijam Hjuston kao Kvin, Sara Grin kao Kejtlin, Lori Dejvidson kao Šejn Korkoran i Morin Biti kao baka Megi. Ako je Batervort uspeo da sjajno prikaže odnos prema životu i iščezavanju kroz četiri generacije običnih, poštenih ljudi, onda je Sem Mendes, doajen britanske pozorišne režije, uspeo da pomeri granice vizualnom postavkom predstave. Uvek pun entuzijazma za scenografiju i koreografiju, Mendes je uspeo da dočara autentični izgled domaćinstva od 14 članova i smesti više od 20 protagonista u trpezariju kuće Karnijevih. Fokus neverovatno detaljne scenografije bio je na autentičnosti, te smo tako dobili trpezu na kojoj je prava hrana, a police i kredenci su toliko nakrcani tiganjima i polupraznim kutijama da se svako manje uredno domaćinstvo odmah može prepoznati; tu žive zečevi koji iskaču iz kaputa, živa guska koju pomoćnik na imanju hvata i unosi u kuću dok ga ona kljuca i stvarna beba od devet meseci, najmlađi član porodice. Sjajni scenograf Rob Hauel ispunio je svaki koreografski hir Mendesa i producentkinje Sonje Fridman, ali je prava zvezda postavke dizajner rasvete Piter Mamford, možda i najpoznatiji zanatlija ovog tipa. NJegovo igranje sa svetlom i dočaravanje realne dnevne svetlosti i sumraka na sceni, za divljenje su. Naposletku, tri i po sata prolete u trenu. Šejmus Karni je možda iščezao, ali njegova duša je i dalje prisutna i mori žive. Očekivano, ali ipak iznenađujuće, do kraja predstava poprima oblik epske tragedije, nadilazeći čak i srodne narative davno nastale u Grčkoj. U „nevoljama“ je tokom 30 godina ubijeno ili nestalo više od 3.500 ljudi; od toga više od polovine bili su civili. Kao i u svakom drugom sukobu, i ovde i tamo najviše stradaju nevini. Osveženje je videti da se neko posvetio tome da ove priče ispriča kroz oči običnih, nevinih ljudi.