Nagrada za snove

LJudi često žele nešto što ili ne mogu da imaju, ili mogu ali uz mnogo velike napore i odricanja. Isto važi i za političare. Oni su pre politike isto bili ljudi. No, kad su postali političari, ukazala im se lepeza najrazličitijih mogućnosti. Čuj nas, novčanica. Mogućnosti! Najvažnija od tih mogućnosti je da najzad uzmu ono što žele ili da budu ono što žele, a što, nekad dok su bili ljudi, nisu mogli. Uzmimo samo primer premijera pokrajinske vlade Igora Mirovića. Pesnička duša. Bavi se pisanjem već godinama. Voli da najtananije emocije i najprefinjenije misli pretače na papir i čita ljudima oko sebe. Onima koji žele da slušaju. Međutim, Igora sve vreme muči teskoba. Ne ona pesnička, iz koje cedi inspiraciju za novo pisanje. Muči ga teskoba činjenice da danas svako može da piše pesme. Samo sedne i napiše šta mu padne na pamet. Muči ga teskoba činjenice da je i on samo jedan u nizu onih koji pišu pesme, a da nikada za to nije adekvatno nagrađen. U međuvremenu, čudne spirale života dovele su Igora u vrh srpske politike. I tek tada, kada je postao moćan i uticajan, sasvim slučajno je, pravim čudom, pesnici bi možda rekli i čistim božanskim proviđenjem, a nikako zahvaljujući nečemu drugom, Mirović dobio svoju prvu nagradu za poeziju. NJemu je Banatski kulturni centar dodelio nagradu za najbolju nenagrađenu knjigu objavljenu u poslednjih pet decenija. I tako je Mirović postao ono što je oduvek želeo da bude, a nije mogao – nagrađeni pesnik. Možda mnogi ne razumeju šta ovo znači Miroviću, ali ako ga neko razume, to je svakako kolega po koaliciji Aleksandar Vulin. Ministar odbrane oduvek je želeo da bude priznat kao ratnik, kao vojničina, kao neustrašivi borac. A to ne ide tako lako kad se zna da nisi odslužio ni vojni rok. Zato je Vulin strpljivo čekao svojih pet minuta. Marljivo je radio godinama, hvalio i branio Aleksandra Vučića u svakoj prilici i to se najzad isplatilo. Vulin je postao ministar odbrane. Nije baš vrhovni komandant, da ne čuje zlo, ali ministar svih vojnika, pa nije ni to za bacanje! I kao da je znao da ceo njegov život vodi ka toj jednoj tački, Vulin je još i pre nego što je postao resorni ministar nosio različite vojne uniforme, pa i u vreme kada je bio ministar rada, skakao je iz aviona s padobranom i pričao kako, zahvaljujući svojim sposobnostima, na Kosovo može da uđe kad god hoće, ali eto neće. Danas kada je konačno svoj na svome, imamo prilike da pročitamo u Novostima nesvakidašnje priče o tome kako je Vulin u Ujedinjenim Arapskim Emiratima pešice išao kroz pustinju i na odredište stigao pre ostatka delegacije u džipovima. I to je tek početak. O velikim i izuzetnim podvizima Aleksandra Vulina tek ćemo svedočiti. Mirović i Vulin su samo neki od slučajeva gde su političari uspeli da se ostvare i budu ono što su oduvek želeli. Već smo ranije videli da su pojedini, poput Siniše Malog, Aleksandra Šapića ili Nebojše Stefanovića, celog života u sebi gajili visoko akademsku iskru, koja je u svom punom sjaju buknula tek nakon što su se ostvarili u politici. Sličnim putem, svoje intelektualne aspiracije ostvario je i bivši predsednik Tomislav Nikolić. Svi ovi primeri nose samo jednu poruku - nikad ne odustajte od svojih snova. I kada vam je teško da lepite plakate… I kada vam je teško da tokom kampanje autobusom putujete s mitinga na miting… i kada vam je teško da se uživo uključujete u TV emisije da biste hvalili svog šefa… i kada vam je teško da sedite zajedno sa ljudima o kojima ste do juče govorili sve najgore… uvek na umu imajte jedno. Sve su to samo majušne žrtve na putu do ostvarenja onoga što ste želeli celog života. A to nema cenu. Dobro, ima. Morate da lepite plakate… putujete s mitinga na miting… uključujete se u TV emisije da biste hvalili svog šefa…