U susret Nostradamusu

Uvek kada posle dužeg vremena skoknem do Zemuna, srce mi zaigra. U Zemunu sam začet, brate, i to na Kalvariji. Mati Dušica šetala me po Šilerovoj ulici noseći me u utrobi sve do šestog meseca. Ali, rodio sam se u Skoplju, maltene na aerodromu. Ali, gle, još pre skopskog razornog zemljotresa, obreo sam se na starom beogradskom aerodromu i odrastao na Tošinom bunaru, tu, nedaleko od - Šilerove. Zato sam i odlučio da, posle Niša, promocija moje Agate Kristi bude u Zemunu i to u kafiću Zidić odmah prekoputa Šarana na Dunavskom keju. Tu i odlučim da, ubuduće, pravim promocije po kafićima, jer mnogo se opuštenije ćaska o svemu i svačemu, a i knjige se, nekako, bolje prodaju. I nisam izdržao da ne ispričam kako je i Leonardo da Vinči dolazio u Zemun i to tunelom ispod Dunava!? To se može i danas, ako vam Siniša Mali dozvoli. Siđeš lepo u Rimski bunar na Kalemegdanu, i šibaj brale ispod Dunava za Zemun. A ako mislite da sam poludeo, a vi pitajte stare zemunske alase koji se okupljaju kod laguma blizu veslačkog kluba. Ako, pak, ocene da ste osoba od poverenja pokazaće vam i mesto gde je Aleksandar Veliki sagradio most preko Dunava i to mnogo pre Kineza. Ah, Kinezi, Kinezi! Počela je, polako, da me trese kinezofobija! Prvi put sam to osetio kada sam sa Biljom išao u Kinesku četvrt na Novi Beograd da kupujem slikarske boje Dragički, belopalanačkom unuku Leonarda da Vinčija. Prolazili smo pored kineskih radnjica i kafanica i odjednom sam se uplašio! Mada, kad bolje razmislim, to sa mojom kinezofobijom nije od juče. Još pre dvadeset godina napisao sam burlesku Kobna jaja Aleksandra Poserkova. Tu ti liderka JUL-a, u beogradskom Zoo-vrtu osniva Institut u kome ukršta pravoslavne kokoške i kineske kikireze. Ali, avaj, iz Mirinog inkubatora izlegu se neke strašne hičkokovske ptičurine koje počnu da kljucaju u mozak Beograđane... Nego, šta danas imamo? Moj Alek koji je kao Šešeljev jurišnik, doduše bez braon košulje, kidisao na Mirine kineske ideje, danas se pred Kineze prostire kao medveđa koža ne bi li dobio kredite za pruge, mostove i puteve. Svaki čas leti u Peking na poklonjenje naslednicima Mao Cedunga. Ovog vikenda nešto nije mogao pa je poslao Marka Đurića da odnese pismo Si Đinpingu u kome mu čestita reizbor za šefa CK KP Kine, a sve u nadi da će Kinezi nametnuti novi pravedniji i, naravno, komunistički svetski poredak. I, dobro, šta mi od toga imamo? Hvala bogu da se oglasio moj fan Miodrag Zec i pitao: šta će nama toliki koridori i pruge kada će njima da putuje kineska i ostala roba? I kako ćemo to sa izvozom govedine da otplatimo kineske kredite? Pa da se svi u volove pretvorimo, ne bi Kinezima ni brke omastili! K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve to kaže: „Ništa čudno! Još je Nostradamus predvideo da će svetom zavladati žuta rasa. Dobro, nije rekao da će prva kineska provincija u Evropi biti Srbija u kojoj će biti ponajmanje Srba. Ali, i bez Kineza, bela kuga će nas potamaniti...“ Veslam na suvim veslima u Vidovdanskoj na južnom Vračaru. Veslam, opet, ka Dunavu, ka Hiperboreji. Neće valjda Kinezi i tamo stići? Ah, samo Alek može da bude miran. Biće, bar, ambasador u Pekingu. Moja Crna mi se oko nogu mota: „Bolje počni da učiš kineski i gledaj nekako da stupiš u vezu sa Zoranom Čičkom iz nekadašnjeg JUL-a. Vidiš li da i Saša Janković, preko Čička, hoće da se ušlihta Kinezima...“