Ubistvo parlamenta s predumišljajem

Nakon što se usudila da u parlamentu upita „šta britanski fašista DŽim Douson radi u Srbiji i u službenim prostorijama Palate Srbija“, Marinika Tepić, poslanica Nove Stranke dobila je brojne pretnje ekstremističkih organizacija koje su se potrudile da i na zidu usred Beograda poruče - „Marinika, shvati, nećemo stati“. Uprkos ozbiljnim pretnjama, nastavlja da vodi borbu kroz institucije sistema u kojima, uglavnom, nailazi na – muk. Šta ste ove godine naučili o državi u kojoj živimo? Ne znam da li mi je baš nauk, ali dogodio se ozbiljan sudar sa svim što bih nazvala svakodnevnom zloupotrebom – zakona, poslovnika, udruživanja, medija... Sve ono što nije osnovna svrha postojanja institucija, ili, s druge strane, medija, pokazalo se kao redovna pojava. A s druge strane, osećate se nemoćnim, uprkos svoj larmi i galami koju dižete, pozivajući da država funkcioniše kroz instrumente vladavine prava, da tužilac tuži, da sud sudi, da onaj ko laže, krade, preti ide u zatvor itd. Ja nisam Beograđanka i bila sam poražena i tim najdirektnijim suočavanjem sa Beogradom kao simbolom države – tu shvatite da u „zvaničnom“ Beogradu ne postoji ništa drugo, ne postoji život van njega. A na 30 kilometara u bilo kom pravcu odavde plače vam se kad vidite kako ljudi žive, kako nameravaju da žive, odnosno da ne žive više u ovoj zemlji. To mi je najjači utisak. S druge strane, sreća u nesreći je da sam se našla u prilici da radim u Beogradu. Možda ću biti sebična, ali moram da kažem da sam, zahvaljujući toj okolnosti u spoju sa upornošću uspela da otvorim i održim neke teme koje su važne za bojenje celog društva. A koje ne bi dobile pažnju da nisu izgovorene u Beogradu. Jeste li dobili bezbednosnu procenu ugroženosti koju ste tražili od policije? Ne. Nisam dobila ni odgovor da ne treba da brinem, ni odgovor da neko drugi brine za mene, ako sam već u nekom riziku. I šta sad? To je sad... gledate sumnjiva lica oko sebe kad izađete... Prvo pogledam u gume ako treba da sednem u vozilo, neki kažu da treba i ispod auta da gledam... Ali, ja sam poslednju šansu ipak pružila državi, da ne bude da joj ne verujem, pa sam otišla na „pravo“ mesto, u policiju. Ukoliko nadležni državni organi ne budu radili svoj posao tako da i ja svoj posao narodne poslanice, ali i bezbedan život građanke, imam garantovane kroz svoja puna prava, biću prinuđena da uzmem zakon u svoje ruke. Pravo na samoodbranu mi niko ne može oduzeti. Postavili ste pitanje Zagorki Dolovac i Nebojši Stefanoviću o tome šta je urađeno povodom inicijative za zabranu Nacionalnog srpskog fronta i da li je priveden Miša Vacić zbog propagiranja poziva na vaše ubistvo. Ima li na to odgovora? Ne. Inicijativu za zabranu NSF podneli smo gospođi Dolovac kao ozbiljan predmet. Nismo napisali – želimo da ga zabranite, molim vas to preformulišite u vaš predlog, jer je to jedan od puteva da se reaguje ka Ustavnom sudu koji treba da odluči o zabrani delovanja NSF. Podneli smo ozbiljnu prijavu na četiri strane, praktično gotov predlog, sa svim argumentima u korist naše inicijative, međutim do danas nismo dobili nikakav odgovor, kao i na druga pitanja koja sam uputila gospođi Dolovac. Ona kao republički javni tužilac ima nadležnost i mogućnost da u svakom trenutku izvuče predmet od postupajućeg tužioca i da inicira dodatne radnje, da ga preuzme, da ga ubrza ili predloži dodatne istražne radnje. A ona se zavukla u neki konfor ili, možda grublje, ali jasnije – u mišju rupu. Smatram da je upravo ona usko grlo kada je reč o postupanjima tužilaštva u svemu što vidimo da je štetočinsko u Srbiji. A tužilaštva su ključna. Međutim, republička javna tužiteljka ne samo da nije meni odgovorila, nego ni medijima, brojnim organizacijama koje su joj se takođe direktno obraćale povodom mog „slučaja“, kao npr. Ženska platforma za razvoj Srbije. MUP je do sada opštio sa mnom bar preko sredstava javnog informisanja, ona ni toliko. Dobili ste podrške od kolega opozicionih poslanika. Je li se oglasio iko iz vlasti? Iz vladajuće stranke ne. Iz vladajuće koalicije oglasio se kolega Meho Omerović, predsednik skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava. On je vrlo brzo posle eskalacije pretnji tražio hitnu intervenciju policije i tužilaštva, smatrajući da nisu na valjan način reagovali kada je moja situacija bila u pitanju. Niko drugi, ni u četiri oka, u pola glasa? Ne. Postoji li u Skupštini normalna komunikacija između poslanika vlasti i opozicije, iza kamera? Više ne. Od kada? Bilo je pokušaja odmah nakon konstituisanja ovog saziva da se bar mi, narodne poslanice, koliko toliko solidarno ujedinimo u žensku parlamentarnu mrežu. To je, nažalost, poslužilo samo lepoj zajedničkoj fotografiji na prvom seminaru. Strašno je nezgodno kada imate non-stop taj teatar, to simuliranje žrtve od strane predsednice Skupštine, kao da je ona jedina žena u Narodnoj skupštini. Pri tome intenzivno opterećena umišljenošću da smo svi opsednuti samo njome. Da ne dolazimo u Narodnu skupštinu da obavljamo svoj parlamentarni posao i misiju u skladu sa voljom građana koji su nas birali, takođe i građana koji možda nisu, ali su počeli da nam se obraćaju kako bismo i u njihovo ime skrenuli pažnju na važne teme iz njihovih sredina, škola, preduzeća... Ne, Maja Gojković se ponaša potpuno lično. Za nju sve počinje i završava se u prvom licu jednine – kao uostalom i za njenog šefa i ostale „državne bogove“. A onda kada situacija i bude ozbiljna, poimanja o recimo nasilju nad koleginicama su toliko već potrošena, toliko izlizana, da je mogućnost obostranih reakcija već u stanju erozije. Znate koliko puta meni bude teško, naročito u toku i posle maltretmana te iste Maje Gojković i subverzivnih podlosti kako da mi oduzme ili uopšte ne da reč – pa ne pravim scene! Smirim se i vratim u salu još odlučnija da radim svoj poslanički posao. Ovo je ovde moje radno mesto, izabrana sam od građana da govorim u njihovo ime. A onda vam dođe drugi „sjajan“ primer – Ana Brnabić, koju potpisuju kao predsednicu Vlade, i kaže: ja sam navikla da radim, a ne da pričam – kao, gubim ovde vreme s vama narodnim poslanicima. Ona čak ni ne razume da je došla u parlament. Parlare jednako govoriti. To je naš posao. Nisam ja ovde da kopam ašovom za kamene temeljce, nego da govorim i kontrolišem rad Vlade i te iste Ane Brnabić. Je li istina da opozicioni poslanici imaju „flastere“ iz vlasti, zadužene za ometanje u radu? Jeste. Kada se prijavite za reč, jasno vidite ko je iza vas. Svako od nas ima poslanika iz vladajuće koalicije koji ga prati. Neki su vezani za mesto odakle dolaze – ako je neko iz Novog Sada, imaće poslanika iz Novog Sada, a naravno imate i ove „renesansne“ primere poput Marijana Rističevića koji, recimo, skače na bilo šta što ja kažem ili Zoran Živković naročito. Ali to je ono što se čuje preko mikrofona. A imate i jezive situacije koje se ne čuju – ja sam nebrojene psovke doživela od tog Rističevića, sram me da ih izgovorim. Provociraju nas, prolaze izazivački pored nas pa nam dobacuju, valjda da bi nas iznervirali da reagujemo. Dok govorimo, to je verovatno gledaocima smešno, mi delujemo kao da vičemo. Verujte mi, nekada samu sebe ne čujem, vene mi poiskaču na vratu koliko glasno moram govoriti kako bih samu sebe čula od dobacivanja Šešelja, Rističevića, Srbislava Filipovića i tako dalje, koji su zaduženi da me vređaju. I to je dozvoljeno? Bio je jednom pokušaj da Gojkovićevoj skrenemo pažnju, ali ona odgovori da nije čula i da oni samo glasno negoduju. Kaže – ako ne ponovite u mikrofon to što ste čuli, onda niste prijavili. A vi to ne možete iz elementarne pristojnosti, pa vam se reklamacija njenog kršenja Poslovnika zbog izostanka reakcije na vređanje ne važi. Iako je sve čula šta je rečeno, naravno. Sada smo dobili opstrukciju od strane vlasti na sednici posvećenoj budžetu, tako da je poslanicima opozicije uskraćeno pravo na diskusiju. Šta bi to trebalo da znači? Mislim da je jedan od glavnih poriva za ovo što su smislili sa obesmišljavanjem i, na kraju, uskraćivanjem amandmanske rasprave o budžetu zapravo direktna osveta režimske većine za sve ono što smatraju da „trpe“ od opozicije prilikom utvrđivanja dnevnog reda. Naime, jedine situacije kada mora da bude kvoruma od najmanje polovine poslanika, odnosno 126 prisutnih poslanika, jesu utvrđivanje dnevnog reda i glasanje. U ostalim situacijama dovoljna je trećina poslanika. E sad, prilikom utvrđivanja dnevnog reda mi predlažemo svoje zakone za dopunu dnevnog reda, kojima upravo predlažemo naša i bolja rešenja za život u zemlji Srbiji. NJih sad već ima više od 100. Za svaki taj predlog imamo tri minuta da ga obrazlažemo. Time započinje svaka nova sednica, u proseku jednom sedmično tokom redovnog zasedanja. Do sada smo došli do toga da utvrđivanje dnevnog reda traje po 7-8 sati, a to znači da sve to vreme gotovo svi poslanici režima moraju sedeti neprestano u sali i da nas toliko sati neprestano slušaju bez prava na repliku ili reklamaciju kršenja Poslovnika, kojih nema u ovom delu na početku sednice. Mesecima je već očito da su zbog toga prebesni, iako sve vreme prebacuju da nemamo politiku i rešenja ni za šta. A onda kada dođemo sa više od 100 naših zakonskih rešenja, kažu – opstruišete rad. Jer, zamislite, predlažemo naše zakone! Pa ne sede baš uvek... Padao im je kvorum, nekoliko puta su se obrukali, valjda ih mrzi da sede. Onda je predsednica parlamenta uvela novu tehniku. Imala sam ozbiljan konflikt na poslednjem utvrđivanju dnevnog reda s njom. U devet je počela sednica, oko 11 sam morala hitno izaći na par minuta, ali sam prethodno utvrdila u službenoj evidenciji da su moji zakoni tek 150. i dalje, te je objektivno trebalo da budem na redu tek oko 4-5 sati posle podne. Ali čim sam izašla, ona me je prozvala. Po povratku u salu, njen saradnik kaže – prošla te je. Kažem – pa naravno kad saučestvujete u tom zločinu, podmećete preko reda na prozivku naše zakone kako ko izađe na kratku pauzu, je l` treba sa kateterima da sedimo?! A onda me Gojkovićeva javno opomenu kako remetim zasedanje i ne može zbog mene da radi, praveći se potpuno gluva na moje primedbe da mi je namerno uskratila pravo da obrazložim svoje zakone podlom prozivkom mimo službenog redosleda. Aleksandar Martinović je najavio da će poslanici vlasti i dalje podnositi amandmane po receptu sa sednice posvećene budžetu. Očekujete li da će to zaista da rade? Očekujem. Kakvog smisla onda ima dalje ostajanje u Skupštini? Jedan sam od onih poslanika koji smatra da bi izuzetno pogrešno bilo napustiti poslaničke klupe, što ne znači da smo zalepljeni za te klupe i da ne radimo i na terenu. Ostanak u Skupštini ne isključuje rad i akcije sa građanima. Mada izlazak zagovaraju samo oni kojih u parlamentu nema. Bez nas u Skupštini građani, ali ni novinari mnogo toga ne bi znali o smicalicama Vučićeve klike. Zahvaljujući vašoj pažnji, imam sada priliku da kažem neke stvari koje niko ne može da vidi i da čuje, razume, nema vremena time da se bavi jer radi na nekom šalteru, u nekoj redakciji, ima brojne druge obaveze. Ni vaše kolege koje prate rad Skupštine, jer im nije dozvoljeno da budu u sali tokom zasedanja. Ima mišljenja da bi za vlast izlazak opozicije iz parlamenta bio problematičan zbog kvarenja imidža u Briselu. Važno je reći da ne postoje zakonski uslovi da na taj način delegitimišete parlament, uprkos možda dobroj nameri da se nađe način za zabrinutost Evropskog parlamenta ... to naprosto nije tačno, jer ako svi mi podnesemo ostavke i sve naše liste se iscrpe ostavkama ostalih kolega, ta mesta neće ostati upražnjena, nego na naša mesta dolaze poslanici sa drugih lista, što znači, poslanici većine. Ne postoji način za izazivanje pravnog vakuuma. Jedini način je bio da smo 3. juna kada se konstituisao ovaj parlament odbili mandate, da smo rekli da ne priznajemo konačne rezultate RIK-a. U trenutku kada smo prihvatili mandate i ušli, to može da se napravi samo na nivou performansa, ali je to za ovakav politički trenutak neozbiljno. Vidite li način da se ovaj parlament upristoji? Mi ga ne možemo upristojiti, to ne zavisi od nas. Nadam se da i građani jesu svesni toga. Način rada u prvom redu zavisi od predsedavajućeg. Imali smo pre Gojkovićeve takođe predsednika Skupštine iz SNS Nebojšu Stefanovića, pa se nije radilo ovako podlo. Imali smo još žena na čelu parlamenta, evo i danas u režimu – Slavicu Đukić Dejanović, pa nije bilo ovako strašno. Fakat je da se nešto jako loše dešava u sazivima kojima predsedava Maja Gojković, sa tendencijom daljeg pogoršanja. Očigledno da joj je takvo ponašanje dozvoljeno. Ovde na delu imamo ubistvo parlamentarizma s predumišljajem. Počelo je još dok je Vučić bio predsednik Vlade. Jasna je namera da se parlament degradira kako bi samo on bio taj koji donosi teške odluke, koji marljivo radi, ne spava, ne jede, ne pravi kratke pauze... a nama bi da konturišu sliku lakrdijaša koji smo u Skupštini samo da bismo mogli jeftino da pojedemo, popijemo i malo se izglupiramo dok trošimo vreme ultra-mega ministrima. Na poslednjoj sednici je vlast koristila Skupštinu kao platformu za predstojeće beogradske izbore. Šta je plan vaše stranke za te izbore? Mi smo na samom početku rekli da ako se pojavi kandidat koji je bolji od profesorke Vesne Rakić Vodinelić, mi ćemo ga podržati. I ona sama je to rekla. Do ovog trenutka to se nije dogodilo. Posle eksplozije nasilja na lokalnim izborima u nedelju, šta uopšte očekujete od beogradskih izbora? Očekujem armiju razumnih birača koji će pokazati da ničija patologija neće upravljati našim životima. I to sa tek jednom četvrtinom glasova. Preostale tri četvrtine ili bar dve sasvim su dovoljne da vrate na političko smetlište ove konvertirane radikale i pokažu da ova zemlja, država i ljudi mogu imati čisto lice.