Godina kršenja ljudskih prava

Kada su Ujedinjene nacije pozvale Rusiju da ispuni 12 preporuka kako bi se „hitno stavila tačka na kršenje ljudskih prava stanovnika Krima“ i predlog stavile na glasanje, predsednik Srbije je uzvratio: „Posao Srbije je da ne naškodi Rusiji. Srbija ne glasa na način koji bi štetio interesima Rusije“. Ako to znači da predsednik misli kako bi poštovanje nečijih ljudskih prava naškodilo čak i sili poput Rusije, onda su građani Srbije u daleko većoj nevolji nego što mogu i da pretpostave. Naravno, ostaje mogućnost da Vučić uopšte ne misli tako već samo priča (i glasa) da bi se dodvorio Putinu, ali ni to nije baš ohrabrujuća vest pošto su naprednjaci tokom šestogodišnje vlasti samleli čitav vek borbe za ljudska prava i sve institucije koje su u tom procesu imale ulogu. I tim povodom čak upriličili i trajnu promenu krvne slike glavnog grada: na mestu gde je počivao Dimitrije Tucović, borac za ljudska prava i socijalnu pravdu, postavili su kičersku pevajuću fontanu. U skladu sa takvim pristupom, ukusom i svešću završili su i ovu godinu – proslavljajući Međunarodni dan ljudskih prava na Sajmu, u vašarskoj atmosferi, uz muziku, igru, prodajne štandove, pljeskavice i reči direktorke Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzane Paunović da takva „manifestacija predstavlja najbolji način da se pošalje poruka o značaju ljudskih prava i složenog mozaika koji postoji u Srbiji“. Čemu analiza o, kako je nedavno na Peščaniku upozorila Sofija Mandić, sudskim sporovima koji traju decenijama; obrazovanju koje vodi rasizmu, ksenofobiji i izrabljivanju; radnicima koji nemaju pravo na zaradu, bolovanje i godišnji odmor; osobama sa invaliditetom koje ne mogu da pristupe gotovo nijednoj javnoj instituciji, koje su delom lišene izbornog prava i prava na informisanje; otimanju, rušenju i krađi privatne imovine bez posledica... kada može i da se zaigra. Na samom kraju godine i uz Acu Lukasa, poznatog po prebijanju supruge i u organizaciji Siniše Malog, prijavljenog zbog porodičnog nasilja i još uvek neprijavljenog zbog rušenja svih ljudskih prava i pravne države u Savamali. Takvi kakvi jesu, i naviknuti da mogu da rade šta hoće i da ih to nikada ne košta, ovoga puta su se ipak iznenadili kada im je EU, do sada beskrajno popustljiva zbog uništavanja pravne države, poručila – dosta je. Ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović veselo je otišla u Brisel sa namerom da otvori makar tri poglavlja, a po mogućnosti i pet, uz opasku da to na „najopipljiviji način“ pokazuju napredak Srbije na evropskom putu. Replicirao joj je evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanes Han rečima da bi pre toga „Srbija morala da ostvari napredak kada je reč o nezavisnosti sudstva, slobodi izražavanja, medijima, pravima nacionalnih manjina, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, uključujući i pranje novca“, da su dva poglavlja zasada više nego dovoljna i da će se u mogućnosti otvaranja novih razgovarati tek kada se postigne suštinski napredak u vladavini zakona i dijalogu sa Prištinom. Predsednik Srbije, koji je koliko do juče bio mezimac Angele Merkel i koji se u velikoj meri odlukom Nemačke našao u nezavidnoj situaciji da se pravda zbog usporavanja evrointegracija, izvadio je jednu od nekoliko mantri koje vadi shodno prilici: „Kada bi Srbija sutra uvela sankcije Rusiji i kada bi priznala nezavisno Kosovo, bila bi šampion u odbrani prava nacionalnih manjina, istog dana cvetalo bi efikasno i nezavisno pravosuđe“. Na pitanje da li je to stvarno tako Jozo Radoš, poslanik Hrvatske narodne stranke - liberalni demokrati u Evropskom parlamentu, kaže da EU, odnosno njene institucije imaju dobar uvid u stanje u nekoj zemlji, posebno ako je ta zemlja kandidat za članstvo u EU i ako se radi o stanju ljudskih prava. A stanja ljudskih prava u Srbiji su takva da se kasni sa donošenjem ili niveliranjem nekih zakona (npr. o pravu na pristup informacijama i o ravnopravnosti polova) ili akcijskih planova (Strategije za zaštitu ličnih podataka). „No, zakoni, strategije i akcijski planovi biti će doneseni. Teži problem je da se doneseni akti ne provode i ne postoji jasan način praćenja njihove provedbe. Taj problem nije jasno prikazan u godišnjim izvješćima Europske komisije o Srbiji. Vjerujem da u odnosima EU prema Srbiji utjecaj imaju i politički odnosi kao što su unutarnja stabilnost Srbije, njena uloga u regionalnoj stabilnosti, uključujući odnose sa Kosovom i ulogom Rusije na prostoru jugoistočne Europe. To znači da postoji opasnost da EU bude popustljivija prema Srbiji kada se radi o ispunjavanju uvjeta za članstvo u EU“, kaže Radoš za NIN i dodaje: „No, ’trgovina’ nije tako jednostavna kako ju za domaće demagoške potrebe prikazuje g. Vučić. Pragmatika je sastavni dio politike, ali EU je unija vrijednosti, a ljudska prava temeljna vrijednost, te u EU postoje značajne snage koje su protiv ustupaka u pogledu zaštite ljudskih prava u zemljama kandidatkinjama. Uz druge poteškoće, to bi umanjilo i kvalitetu pristupanja ostalih pet zemalja Zapadnog Balkana Europskoj uniji”. Pa, EU se konačno setila vrednosti i progovorila na nedavno održanom zasedanju Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje EU – Srbija, u kojem su učestvovali i poslanici Evropskog parlamenta. Uz katastrofalnu ocenu pravosuđa i nedostatka njegove nezavisnosti, istaknuto je i teško stanje u medijima u kom „profesionalni novinari imaju sve manje uslova za rad“. Tanja Fajon, poslanica u EP je na pitanje da li je tačno da EU ne daje podršku nezavisnosti medija zbog prevelike tolerantnosti prema vlasti odgovorila: „Zavisi s kim razgovarate, možda Evropska komisija ima blaži stav, ja sam uvek vrlo kritički upozoravala i smatram da bi i EK to morala da učini“. I dodala da je od premijerke zatraženo da što pre odgovori na zahteve Grupe za slobodu medija, kao i da se nada da će vlast u Srbiji shvatiti „da više toga imamo na papiru nego u implementaciji i da je vreme za akciju“. Ne baš elokventna Ana Brnabić je shvatila poruku, ali nikako nije mogla da se izvuče sa zasada jedinom mantrom koju je stekla u pokušaju da oponaša Vučića („Za mene je to O. K.“), pa je upriličila nešto što bi trebalo da predstavlja odgovor. Kakav, objašnjava predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović: „Ključna pitanja medijske scene predstavljaju zapravo zjapeću prazninu - red opštih mesta, red prepričavanja propisa, red političke demagogije, red neistina. Jedini delovi gde ima života jesu oni u kojim se ona zapravo podsmeva nezavisnim medijima i novinarima, i u tom smislu možda se čak može reći da ima smisla za humor“. Bar nešto. Možemo da pevamo, možemo da se kikoćemo, ali i da uživamo u brzini kojom se premijerka utapa u retoriku i vrednosti SNS-a. Uz tolike darove, kome je stvarno potrebna nezavisnost medija, pravo na istinitu informaciju i, recimo, nacionalna frekvencija za medij koji je na to spreman? „Mislim da ćemo morati još jedno vreme da čekamo dok EU ne shvati da nema ni stabilnosti ni evropske perspektive bez države koja počiva na zaštiti prava, jakim institucijama i demokratiji. Neotvaranje poglavlja je pomak, ali nedovoljan. On svedoči samo o tome da su i u Briselu shvatili da je situacija u Srbiji otišla predaleko i da baš ne mogu da tolerišu Vučića, stanje u medijima, pravosuđe... a da bar deklarativno ne izraze svoje neslaganje. Ali ipak moramo još malo da sačekamo da bismo videli da li je taj prag tolerancije konačno pređen i da li je EU promenila svoju politiku i žmurenje na jedno oko radi stabilnosti na Balkanu“, kaže za NIN Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku. Možda stvarno postoji trenutak u kome će Evropa reći konačno i neopozivo „dosta“ rušenju osnovnih evropskih standarda, uostalom učinila je to i sa Poljskom koja je već članica EU, ali je pitanje šta Srbija može da ponudi dok je SNS na vlasti. Preporođeni SNS u kom ljudska prava imaju vrednost? Teško, imajući u vidu da poštovanje ljudskih prava podrazumeva svest o njihovom postojanju, a da je realno gledano SNS možda najobespravljenija grupacija u tom smislu. Uz to, za razliku od drugih čak i ne shvata da su njenim pripadnicima ugrožena elementarna ljudska prava: pravo na mišljenje, pravo na slobodu izražavanja, pravo da ne trpe nasilje i torturu, pravo na integritet... „Kako radi zvonce za naprednjačko stado u Skupštini“ jedan je od naslova koji se provlačio poslednjih meseci po medijima i zbog kog nijedan poslanik SNS-a nije uputio tužbu za uvredljivo izveštavanje. Kako i bi? Svi koji su bar jednom gledali skupštinu imali su priliku da se uvere da je kod svih njih (sa fakultetom, sa kupljenom diplomom, bez fakulteta... nebitno, jer svi su pripadnici populacije pod imenom „ljudi“) razvijen Pavlovljev refleks: Maja zvoni, oni glasaju. Maja greškom pritisne zvonce, oni ipak glasaju. I teško da bi se objašnjenje za to moglo naći u tezi Saše Radulovića „da poslanici koji sede u Skupštini nisu sposobni da zapamte dva imena i nisu u stanju da zapamte za koji zakon treba da glasaju“, jer je većina od njih to umela čak i kada su bili radikali, čak i kada su bili uniformisani u majice sa Šešeljevim likom i kada nije bilo zvonceta. Pre će biti da im je stranka oduzela pravo da misle, pamte, prate šta se dešava i namenila da samo puko ispunjavaju naređenja. Baš kao što ih je naterala da danima čitaju isti tekst da bi opstruirali sednicu o budžetu, a da im nije bar ostavila mogućnost da upotrebe sopstveni um u zadatku „opstruirajte“. Na pitanje da li takvi ljudi mogu suštinski da razumeju šta su ljudska prava Popović kaže: „Imam sumnju od kada su došli na vlast, a ona se u međuvremenu samo uvećala. To su ljudi koji su karijere izgradili na neprijateljstvu prema ideji ljudskih prava, kao i na neprijateljstvu prema ideji demokratije i vladavini parava, na onome što su osnovne vrednosti modernog društva, za koje su mnogi ljudi potrošli život da bismo do njih došli. Ne verujem da su oni uopšte sposobni da suštinski shvate zbog čega je to tako i dokaz je njihovo ponašanje: to su ljudi koji unutar njihove partije pristaju da nemaju svoje mišljenje, da se pokoravaju lideru, da na sve pristaju, da puštaju da se na njih dere. Imali smo priliku da vidimo javno organizovanu tiradu u kojoj se Vučić dere na gradonačelnika Niša, a on spuštene glave sve to pokorno sluša. Dakle, ne radi se o ljudima koji bi ikada mogli da dovedu Srbiju do toga da imamo zaštitu ljudskih prava na evropskom nivou“. Pomenuti gradonačelnik Darko Bulatović je pravnik, potporučnik i pokorni građanin pred od njega mlađim Vučićem. Ana Brnabić je bila kandidat za ministra kada je prihvatila da njenu seksualnu orijentaciju obelodani Vučić, a ne ona sama... Takvih primera je više nego dovoljno da bi se postavilo pitanje: kako neko ko dobrovoljno pristaje da žrtvuje svoja prava može da razume problem kada ih oduzima drugima? Očito nikako, zato smo tu gde jesmo. Slučaj pokušaja otmice Ksenije Radovanović Zaštitnik građana na delu Povodom praćenja, zastrašivanja i pokušaja otmice Ksenije Radovanović, aktivistkinje „Ne da(vi)mo Beograd“, Zoran Pašalić dobio je priliku da dokaže ono što je SNS tvrdila: da Srbija konačno ima zaštitnika građana koji će štiti građane. Dotadašnja državna regulatorna tela bila su samo „politikanti“ i „žuta banda“, prethodni zaštitnik „nikada nije pomogao nijednom građaninu ,ali čim im se ukazala prilika da sami biraju kontrolore, ljudska prava su procvetala. Dobro, nije im se baš posrećilo sa novom direktorkom Agencije za borbu protiv korupcije Majdom Kršikapom, koja je sasvim neodgovorno htela da radi svoj posao, ali sa Pašalićem očigledno jeste. Pa da vidimo šta su to izabrali i „poklonili“ građanima. „Zaštitnik građana je i sam potvrdio da je došlo do zloupotrebe i prekoračenja ovlašćenja od strane službenika MUP-a, kao i da postoji opravdana sumnja da je do promena prvobitnih iskaza policijskih službenika koji su tog dana pokušavali da me zaštite, došlo nakon pritisaka unutar MUP-a. Ono na šta je zažmurio jeste da se tog dana nije radilo o ’incidentu’ već o kontinuiranom ugrožavanju bezbednosti, zbog čega je policija reagovala više nego jednom i o čemu postoje dokazi. Zažmurio je i na dodatne informacije o osobama u civilu koje su nakon ovog događaja pratile i mene, ali i članove moje porodice, kao i druge aktiviste inicijative Ne da(vi)mo Beograd, što je prijavljeno i tužilaštvu“, kaže Radovanovićeva i ističe da je tokom godinu dana, koliko je trebalo Kancelariji zaštitnika da pokrene i okonča postupak, bilo brojnih slučajeva koji su jasno potvrđivali spregu policije, stranačkih struktura, pa zatim i Tužilaštva i da je svrha svih njih zapravo normalizacija odnosa „u kojem smo mi slabi, a oni stoje iznad nas, ponosni na svoju moć“. „U tom svetlu čitam i paušalnu procenu zaštitnika da ja nisam pretrpela ’naročito štetne posledice’ i konačnu odluku da MUP-u ne uputi čak ni formalno upozorenje. Uz to mi se zahvalio na prijavi jer, kako kaže, na taj način sam unapredila rad ove institucije. Ja bih se njemu takođe zahvalila jer, da nema ovakvih odluka, mi bismo i dalje gajili nadu da posedujemo instituciju zaštitnika kao krajnju instancu zaštite naših prava“, zaključuje NIN-ova sagovornica.