Bitka za pravosudnog Oskara

Sve češće se pitam da li je uopšte više pristojno govoriti o srpskom pravosuđu. Sa nekolicinom prijatelja razišao sam se kada sam shvatio da naši razgovori više ne vode nikuda. Udaljili smo se u trenucima kada je već sve bilo ispričano, ali kada to što smo bezbroj puta ponovili nismo uspevali da pretočimo u svakodnevne životne odluke. Neki od njih potonuli su u alkoholizam, drugi su bežali u depresiju i lekove, treći su postali beskičmenjaci… Nije bilo smisleno ponavljati beskrajne razgovore u kojima smo, zapravo, sve vreme razumeli jedni druge. Bilo je nužno učiniti nešto što u tim trenucima nismo umeli. Na kraju smo odustajali, shvativši da bi ponavljanje istih kritika, saveta i obećanja postalo ne samo besmisleno već, možda i pre svega, nepristojno. Nije li tako i sa pravosuđem? Zar nije bilo i previše priče, reformi, predloga? Treba li bilo šta više govoriti, ili je trenutak da se zapitamo da li od ovoga gde smo u ovom istorijskom ciklusu uopšte i može bolje? Nije li u međuvremenu postalo nepristojno dalje pokazivati put kojim se, po svemu sudeći, nikom preterano ne ide? A onda dođu ti neumoljivi krajevi kalendarskih godina kada i dobri i loši đaci, po prirodi stvari, podvlače račune. Okreću se unazad, ne bi li barem sebi, ako ne i drugima, još jednom obećali ono u šta i sami ne veruju. Zbog toga možda i pravosuđe, barem pred nadolazeće praznike, ima pravo na još jednu novogodišnju laž. Dakle, šta je to obeležilo pravosudnu 2017. godinu? I, šta ćemo to „popraviti“ u narednoj, pri još jednom, jednako bezuspešnom pokušaju? Da li je to kontinuirani stupor tužilaštva u svim slučajevima koji su i izdaleka mirisali na škakljivo političko pitanje? Ili nastavak mobingovanja sudstva od strane izvršne vlasti pri pojavi bilo koje odluke koja bi izneverila partijsko-politička očekivanja? Možda ipak zakasneli uspeh sudije Vučinića u dokazivanju da ga je pravosuđe streljalo greškom? Ili prekonoćno produžavanje mandata predsednicima sudova, kako bi dovršili poslove sudske dresure? Nije li to ipak sramoćenje još jednog sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu od strane istog predsednika, po istoj matrici? Teško je odlučiti se... Ipak, ako mene pitate, u oštroj konkurenciji, ovogodišnji „pobednik“ postoji. Mišljenja sam da je bez premca simbol pravosudne godine na izmaku izjava specijalnog savetnika ministarke pravde, data tokom prigode zvane „Debata o ustavnoj reformi pravosuđa“. Reč je o sada već poznatoj krilatici prema kojoj je „nezavisnost pravosuđa ideološki mit“! Uveren sam da ništa tako jasno, sočno i beskompromisno ne odražava tragikomičnost trenutka kao sada već poznata tvrdnja stručnjaka, izrečena tokom debate posvećene traganju za načinima izbavljenja iz višedecenijskog gliba pravosudne zavisnosti. Pritom, čini se da je ovakva izjava ne samo pitoreskna, već i jednako inovativna, barem kada je reč o mogućim pristupima rešavanju problema. Jer, ako je nezavisnost pravosuđa „fetišizirani ideološki mit“, onda političkih pritisaka koji otežavaju sprovođenja ove „bajke“ ne može ni biti! Case closed! Zato je za mene ovo ipak ovogodišnji pobednik! No, kao što rekosmo, kod svake nove godine, i dobrim i lošim đacima ostaje da obećaju da će biti bolji. Međutim, od mene ni to ovoga puta nemojte očekivati. Štaviše, uveren sam da ćemo se, ako ovako ostane (a sva je prilika da hoće), za nekoliko godina i ovakvog pravosuđa sećati sa setom. Čime se onda uopšte uljuljkivati u novoj godini? Ostaje možda još samo nada da ozbiljnije uređena društva kojima barem manifestno stremimo, neće dozvoliti prijem u svoje skute još jednog člana kojem je nezavisnost pravosuđa kategorija za sprdnju. No, postoji naravno opasnost da se i tu razočaramo. Jer, nije isključeno da ćemo na koncu ipak shvatiti da novi svetski poredak i ovde postavlja drugačija pravila za „odlikaše“ i one druge. Možda će, naime, uskoro, baš kao i kada je reč o dozvoljenoj količini aflatoksina u mleku ili kvalitetu elektronskih uređaja i sredstava za higijenu, i formalno biti uspostavljeni različiti pravosudni standardi za tržišta Zapadne Evrope i ona druga, u koja se ubrajaju mlade tranzicione demokratije, kojima mi, mladi i tranzicioni kakvi jesmo, tako beznadežno pripadamo.