Evo banke, cigane moj

Svetski poznata starleta Paris Hilton ima austrijskim poreskim i sudskim organima zahvaliti što je svojevremeno dobila status umetnika. Promovisanje pića u jednom klubu, u mondenskom austrijskom skijalištu, dobilo je na kraju sudski epilog, jer su austrijski poreznici smatrali da je Hiltonova dužna da porez plati i u njihovoj zemlji, pored toga što će je oporezovati i Sjedinjene Američke Države, čiji je rezident. Na austrijskim organima bilo je da dokažu da je Hiltonova umetnik, jer bi tako porez morala da plati i u toj zemlji, dok bi u slučaju da se radi o običnom ugovoru o delu, potpisanom između nje i vlasnika kluba, porez na angažovanje u klubu radi promocije pića platila samo u SAD. Slučaj je okončan odlukom Vrhovnog austrijskog administrativnog suda da Paris Hilton jeste umetnica i da će morati, po ugovoru o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, da plati porez i u Austriji, a ovaj slučaj, između ostalog, naveo je OECD da 2014. promeni jedan član pomenutog ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, koji države sklapaju među sobom i da reč umetnici zameni rečju - zabavljači. Kada bi se ovaj slučaj primenio na srpske uslove, primera radi, poznate starlete iz regiona, porez na prihod koji su ostvarile promovisanjem pića u nekom od lokala na Kopaoniku, morale bi da plate u Srbiji. Teško je, međutim, poverovati da to zaista i rade, jer kontrola poreskih organa obično utvrdi da se u kafićima i klubovima na ovoj srpskoj planini, uglavnom ne izdaju ni fiskalni računi, a kamoli prijavljuje angažovanje pevača, bendova, pa naposletku i starleta, koje su zadužene da u kafanu privuku goste ili da ih navedu da popiju baš piće koje one promovišu te večeri. I baš kao što tabloidi imaju način da slikanjem automobila, stanova, vila i preskupe garderobe publici ukažu na socijalni status starleta i ostatka estrade, i poreski organi bi trebalo da imaju svoj način, odnosno mehanizme da oporezuju nemale prihode koje ovi pevači ostvaruju. Do zaključenja ovog broja NIN od Poreske uprave Srbije nije dobio odgovore na pitanja na koji način kontrolišu plaćanje poreza estradnih umetnika, ima li procene koliki je stepen izbegavanja poreskih obaveza u ovoj profesiji, kakvi su učinci ranijih kontrola, poput one koju je pre dve godine sproveo tadašnji direktor Poreske uprave, praktično „privodeći“ jednog po jednog pevača na informativni razgovor u centralu Poreske uprave. Svetislav V. Kostić, docent Pravnog fakulteta u Beogradu, objašnjava za NIN da je zakonski okvir kojim se reguliše oporezivanje estrade prilično dobar. „Zakonom o porezu na dohodak građana propisano je da estradnom umetniku, ukoliko ga je angažovalo pravno lice ili preduzetnik, to pravno lice obračunava i uplaćuje porez i pripadajuće doprinose za socijalno osiguranje. Pošto se u praksi dešava da se u ugovoru koji sklapaju organizator i muzičari ne navodi stvarna cena za angažman, nego manja, zakonodavac je uneo i odredbu da Poreska uprava ima mogućnost da ukoliko to utvrdi sama proceni visinu bruto naknade. Drugim rečima, ako poreski organi u nekom klubu utvrde da vlasnik nema ugovor sa pevačem ili je taj ugovor sklopljen za manji iznos od onoga koji bi se mogao očekivati na tržištu, oni mogu sami utvrditi iznos naknade“, kaže Kostić. Problem je, međutim, što Poreska uprava nema dovoljan broj inspektora koji bi redovno kontrolisali organizatore događaja i vlasnike klubova koji angažuju pevače, te Dejan Trifunović, poreski savetnik IFA konsaltinga kaže da ne sumnja da je evazija, odnosno neplaćanje poreza, u ovoj oblasti prilična, iako mehanizmi da se estrada oporezuje postoje. On navodi da osim Posebnog kolektivnog ugovora koji je donela Vlada i koji se odnosi na obavezu organizatora da sklopi ugovor sa muzičarima o njihovim nastupima, već gotovo 15 godina postoji i Pravilnik o sadržini prijave za upis u Registar isplatilaca prihoda po osnovu estradnih programa, ali da ni jedno ni drugo, ukoliko nema čvrste kontrole, ne sprečavaju ni organizatore, a ni muzičare da utaje porez. I jedan i drugi sagovornik NIN-a objašnjavaju da je u slučaju angažovanja Ace Lukasa koji će, ako je verovati medijima, za svoj novogodišnji nastup na beogradskom trgu dobiti bezmalo 50.000 evra, grad Beograd dužan da na ovaj iznos, za koji se precizno ne zna da li je bruto ili neto, plati porez i doprinose. Poreska stopa je 20 odsto, ali pošto se uračuna odbitak na troškove koje se smatra da pevač ima, ona se smanjuje za oko sedam procenata, a osim nje, plaćaju se i doprinosi. Takođe, Lukas je dužan da na kraju godine prijavi i godišnji porez na dohodak građana, pošto je jasno da je već ovom zaradom „probio“ zakonski određenu granicu. Estrada, osim što sa onim ko je angažuje može dogovoriti bruto iznos na ruke, što im i jednima i drugima omogućava da izbegnu plaćanje poreza, porez može izbeći i pevanjem kod fizičkog lica, odnosno na svadbama, proslavama, ispraćajima... Nemali broj puta, svekolika javnost mogla se uveriti kako poznate i najplaćenije srpske folk zvezde na svadbama bogatih gastarbajtera gosti kite hiljadama evra, pa osim ugovorene cene nastupa, dobiju astronomske bakšiše. „Poreska evazija javlja se i zbog činjenice da naši pevači ostvaruju značajne prihode kada ih angažuju fizička lica koja nisu zakonom obavezna da im uplaćuju porez i doprinose. U tom slučaju, pevač ima obavezu da u roku od 30 dana od dana kada je ostvario prihod, sam prijavi i uplati porez i doprinose“, kaže Kostić i dodaje da i u jednom i u drugom slučaju, dakle i kada porez i doprinose ima obavezu da plati pravno lice koje je angažovalo pevača i kada je to dužan da uradi sam estradni umetnik, „pevači kao i svi drugi poreski obveznici, plaćaju godišnji porez na dohodak građana, ukoliko su ostvarili prihod veći od zakonom propisanog limita“. A kada smo već kod kićenja muzike, logično je zapitati se šta je sa bakšišom, odnosno može li se i on oporezovati, pogotovo što pevači nekada na taj način zarade i više no što im je ugovorena cena nastupa. „Smatram da je bakšiš po svojoj prirodi oblik dohotka, jer poklon se dobija bezuslovno, a bakšiš je u ovom slučaju naknada za pesmu koju je pevač otpevao. Dakle, ako je bakšiš dohodak, on bi morao da se oporezuje. Čak i u slučaju kada bi utvrdili da je bakšiš ipak poklon, a ne oblik dohotka, postojala bi obaveza plaćanja poreza“, objašnjava Svetislav Kostić. Upućeni kažu da je u vreme socijalističke Jugoslavije, a naročito krajem 80-ih godina prošlog veka, Republička uprava javnih prihoda imala običaj da obilazi svadbe, ispraćaje i druge vidove narodnih veselja ne bi li utvrdila koliko se novca pevačima daje na tim proslavama i da se na licu mesta uveri da li neki novac promiče crnim i sivim kanalima van domašaja poreskih organa. Iako su tada sume koje su se ugovarale i davale muzici kao bakšiš, sasvim sigurno bile daleko manje od onih koje pevači dobijaju danas. Kostić kaže da je takav sistem kontrole neefikasan, te je zbog toga zakonskim propisima predviđeno da Poreska uprava može da vrši unakrsnu kontrolu poreske osnovice, ali da se ovaj mehanizam slabo primenjuje. „U slučaju unakrsne procene, poreski organi prvo utvrde stanje nečije imovine na početku godine i uporede ga sa stanjem na kraju godine. Novostvorena vrednost je, ako nema dokaza da je nastala putem poklona ili nasleđa, morala nastati iz dohotka, a dohodak je u međuvremenu ili prijavljen ili neprijavljen“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Dakle, ukoliko se takvom kontrolom utvrdi da estradni umetnik nije prijavio dohodak poreskim organima i nije platio porez, onda mu se na tu vrednost utvrđuje porez po stopi od 20 odsto. NIN-ovi sagovornici kažu da su u prošlosti, u nekoliko navrata, preduzimani koraci koji bi omogućili unakrsnu procenu imovine, ali da se uvek ostajalo bez vidljivih rezultata. Iako veruje da poreska utaja nije onolika koliko se u medijima o njoj priča, Ivan Simič, nekadašnji direktor Poreske uprave Srbije, kaže za NIN da je rešenje u onlajn fiskalnim kasama. „Predlagao sam svojevremeno tako nešto, ali su prodavci i serviseri fiskalnih kasa napravili pobunu i slali protestnu notu predsedniku i Vladi. U Sloveniji poreski inspektor ima mogućnosti da u samom objektu, na svom mobilnom telefonu, kontroliše koliko je ljudi platilo račun, a koliko je računa izdato. Na taj način se suzbija siva ekonomija, a onda ni vlasnik objekta nema kod sebe keš kojim bi platio pevača. Ako nema keš, on mora uplatiti na račun, čime se Poreskoj upravi omogućava da lakše kontroliše“, kaže Simič i dodaje da bi Poreska uprava trebalo da javnosti saopšti rezultate kontrole koju vrši, poput akcije koja je rađena pre dve godine kada su pevači pozivani na razgovor. „Ne mislim da se oni javno, imenom prozivaju, ali da se svakako otkriju rezultati do kojih se došlo. Znamo li mi da li je podneta neka krivična prijava i šta je utvrđeno tom kontrolom“, pita Simič. Ovaj sagovornik NIN-a insistira i na boljoj saradnji poreskih organa Srbije sa kolegama u inostranstvu, jer razmena podataka omogućava da se na lakši način otkrije utaja poreza, a pogotovo je za estradu ovo važno kada nastupaju u inostranstvu. Pošto se i astronomski honorari, ali i bogati bakšiši uglavnom zarađuju „preko bare“, bilo da je reč o pevanju u klubovima ili, još bolje, na svadbama i proslavama punoletstva, plaćanje poreza zavisiće od činjenice čiji je pevač rezident. Bilo da ima prebivalište u Srbiji, bilo da ovde provodi veći broj dana u godini ili mu je, pak, ovde centar privatnih i poslovnih interesa, on će se smatrati srpskim rezidentom, poreski je obveznik Srbije i platiće ovde porez na prihod, bez obzira na to gde ga je, kako i po kom osnovu stekao. Ukoliko se, pak, ne radi o rezidentu naše zemlje, kao što je to slučaj sa dve starlete koje su veoma aktivne u našoj zemlji, njegova dužnost je da Srbiji plati porez samo za prihod koji je ovde ostvario. „Kada srpski rezident peva u inostranstvu, on je dužan da ovde plati porez i doprinose. Ukoliko mu je i zemlja u kojoj je pevao oporezovala ostvareni dohodak, onda će srpskim poreskim organima prijaviti i dokazati da je tamo platio porez i ovde će platiti samo razliku“, kaže Kostić. Ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i sklapaju se među državama kako obveznici ne bi plaćali dva puta porez na jednom ostvareni prihod, ali ovde je krupniji problem to što se veruje da estrada često porez ne plati nijednom. A ako i plati u inostranstvu, od toga budžet Srbije ne vidi nikakvu korist. Ako su nagađanja o višemilionskim iznosima koje sakriju od poreskih organa tačna, izgleda da su srpski poreznici ipak ostali u prošlom veku, jer slaba vajda od društvenih mreža, interneta i medija koji i njih i ostatak javnosti svakodnevno zatrpavaju informacijama o bogatstvu koje stiču pojedini estradni trudbenici. S tom razlikom što su u prošlom veku inspektori lično obilazili svadbe i proslave, a danas ni to ne rade.