Kina - glasnik globalizacije

Prošla 2016. godina proglašena je od mnogih annus horribilis (strašno leto) najvećim delom zbog referendumskog rezultata u Velikoj Britaniji o izlasku iz Evropske unije i potom zbog pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima. Poljuljane su time vrednosti zapadnog sveta, birači su reagovali na neizvesnost koju je donela međunarodna ekonomska kriza, na veliki, iznenadni talas izbeglica i ekonomskih migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike, na posledice globalizacije – birači su se delom okrenuli populističkim, krajnje levim i desnim, strankama koje su zagovarale zatvaranje u sopstvene granice, kao spasonosno rešenje za sve stvarne i percipirane nedaće. Sama stabilnost Evropske unije sa prvom odlukom jedne zemlje da izađe iz zajednice bila je dovedena u pitanje. Senka mračnih vremena evropske istorije iz dvadesetih i tridesetih godina proteklog veka nadvila se nad sadašnjošću. Sa strepnjom se iščekivala ova 2017. godina. Pitanje je bilo da li će talas populizma i nacionalizma koji je zahvatio severnu hemisferu da se nastavi ili će na izborima u Holandiji, Francuskoj i najzad u Nemačkoj biti zaustavljen. Već su prve ankete javnog mnjenja u EU potkraj prošle i početkom ove godine pokazale jasan porast podrške ideji Unije. Izgleda da su građani Evrope suočeni sa mogućnošću nestanka EU shvatili da je ono sto imaju, ma kako nesavršeno bilo, i s pravom podložno mnogim kritikama, bolje nego mogući sunovrat u razjedinjenu Evropu, što otvara nesagledive posledice. Gert Vilders i njegova krajnje desničarska, populistička Partija za slobodu poraženi su na martovskim izborima u Holandiji, osvojivši 13 posto glasova i drugo mesto, ali su ostali u opoziciji. Sve oči su tada bile uprte u Francusku uz Nemačku ključnu zemlju u EU, posebno nakon odluke Velike Britanije da istupi iz Unije. U pitanju je bila ne samo budućnost Francuske, već i EU, ali i celokupna politička dinamika Evrope, odnosno da li će talas populizma i nacionalizma oličen partijom Nacionalni front Marin le Pen da porazi ostale političke snage. Emanuel Makron pojavivši se takoreći niotkuda je za godinu dana stvorio stranku i političku dinamiku, zasnovanu na snažno proevropskoj i optimističkoj platformi koja je vinula Francusku ka pobedi nad desnim i levim populistima. Evropa i EU su dobili vetar u leđa. Sa septembarskim izborima u Nemačkoj Angela Merkel je, nesumnjivo danas najznačajniji lider u zapadnom svetu, pobedila po četvrti put. Ali i prvi put je, međutim, jedna stranka krajnje desnice (Alternativa za Nemačku) ušla u Bundestag sa 12,6 odsto glasova. Nemačka do danas još nema vladu. Traju koalicioni pregovori koji usporavaju ono što je neophodno – a to je da francusko-nemačka “lokomotiva” pokrene EU iz statusa kvo jer to je ono što javno mnjenje, birači, nestrpljivo očekuju: da im Unija vrati osećanje izvesnosti, bezbednosti i blagostanja u svetu punom neizvesnosti. Devetnaesti kongres Komunističke partije Kine održan u oktobru svakako jedan od ključnih događaja u 2017. godini. Svake pete godine KP Kine se okuplja da odredi smernice za budući razvoj zemlje. Značaj ovog kongresa je u tome što je lider Si Đinping definisao globalnu strategiju Kine do 2049. godine. Opisana je kao “verovatno najambicioznija velika strategija koju je ikada jedna država u modernim vremenima definisala”. Đinping je citirao Bendžamina Frenklina: “Onaj koji je strpljiv, taj može da postigne ono sto želi” a Kina ima nameru da do 2049. postane globalna supersila. NJen projekat nazvan “Pojas i put” pokazuje da, za razliku od Amerike Donalda Trampa i te kako veruje u globalnu trgovinu, razmenu i otvorenost tokova trgovine. Na februarskom skupu u Davosu Si Đinping je bio glas globalizacije u trenutku kada se Amerika dvoumila i pokazivala znake delimičnog povlačenja. Svet je, banalno je reći, postao multipolaran i sve više međuzavisan. Iluzije o vraćanju u sopstvene zabrane, i distanciranje od ostatka sveta su i dalje prisutne. Demokratija, liberalno-demokratske vrednosti, vladavina prava, ljudska prava, sloboda izražavanja, sloboda medija, su pod pretnjom posvuda po svetu pa i našem kontinentu. Populizam nije pobedio, ali i dalje ostaje pretnja za ono što je mukotrpno stvarano decenijama. Zato će 2018. i naredne godine biti borba za održavanje osnovnih vrednosti vladavine prava.