Krste se i dok ubijaju

Geografija neopozivo formira mentalitet, a položaj Sicilije sa glavnim gradom Palermom u odnosu na današnju Italiju (čiji je deo tek od 1860), zacrtao je sudbinu tamošnjih žitelja. Elegantna čizma sa štiklom kao da „pimpluje“ najvećim ostrvom u Sredozemlju, dočeka ga vrhom, da bi ga ubrzo opet odbacila. I odrekla bi ga se, i ne bi, čime ga zapravo drži u inferiornom položaju. Ili bar to pokušava, tek delimično uspešno. „Oduvek smo bili skloniji dominaciji stranih vladara, rešavanju internih konfikata preko moćnika, nego da se sami organizujemo“, 30-godišnji Đuzepe Ariči, muzičar i rentijer, ovako tumači preduslove za istorijske smene raznih gospodara bez ikakvog domaćeg otpora. Princip razmišljanja okrenut jakim liderima omogućio je i stvaranje mafije, smatra, a mogao bi biti i uzrokom rezultata na prošlim regionalnim izborima, te pobede Berluskonijeve partije Forca Italija, podržane manjim desnim strankama. Podsvesno - ili planski - računajući na milost, Palermljani su je u prošlosti i dobijali. Nijedan novi „gazda“ ne bi rušio prethodno, već urbanističke ideje svoga doba i provinijencije samo kalemio na postojeće. Stoga se arhitektura pretače iz ostataka grčke i rimske, preko vizantijske, arapske, normanske, španske, pa sve do racionalistički oblikovanih zdanja iz vremena Musolinija. Nove vile i stambene zgrade izgnane su iz centra, koji danas mahom naseljavaju pridošlice svih rasa, umetnička udruženja i (eirBNB) turisti. Najviše štete ovaj grad od danas oko 700.000 stanovnika pretrpeo je od savezničkog bombardovanja 1943, ako se ne računa potonja nemaština, zaslužna za neobnavljanje brojnih, sada zamandaljenih, a nekad raskošnih građevina. Nove graditeljske snage takođe su nalik rašomonijadi različitih „škola“ i pravaca. Po principu „gde ja stadoh, ti produži“, barokne fasade dodatno se komplikuju neočekivanim neimarskim zahvatima poput ničim opravdanih ispusta, sklepanih terasa i nabudženih spratova. Dodir modernog očitava se i u spletu kanalizacionih i drugih cevi što štrče spolja iz zidova, jer su pridodati bitno kasnije na stambenu osnovu. Grafiti okružuju izbledele religiozne slike na licima palata i njihovim naličjima po unutrašnjim dvorištima. Međutim, sve to zajedno šarmantno je i zanosno, iako je najčešće reč o „divljoj“ gradnji. Zbrka je i zvučna, policijske i sirene ambulantnih kola nadovezuju se na glasnu muziku iz automobila ili iz zvučnika montiranih na motore i bicikle. Nezaobilaznu sijestu nekad prekida dreka koja bi se mogla završiti i tučom, da nije samo ispoljavanje južnjačkog temperamenta. Kad, samo na trenutak, sve utihne, prolome se krici galebova. I olfakturno čulo isprva je zbunjeno i ne može da definiše pojedinačne mirise luke, otvorenih pijaca, mediteranskog rastinja, ne baš higijenskih navika... Silesiju utisaka neko bi nazvao multikulturalnošću sa svim propratnim pojavama, neko haosom, a neko joj se odmah predao bez razmišljanja. Došljaku, pogotovo sa ovih naših prostora, dovoljno je svega par dana da stekne osećaj da se u Palermu rodio. I da prestane da poredi (smeće, pseći izmet po pločnicima, prosjake, beskućnike, ludački saobraćaj, urbanizam van kontrole...), jer bi morao da umetne „ali“ kod svake navodne sličnosti. Da, otpadaka ima svuda, ali je manje „sekundaraca“ što žive od njihove prodaje, a reciklaža je deo zvanične EU politike. Nezaposlenih ima više od 20 odsto, ali ogromna većina se nekako snađe tokom podugačke turističke sezone. Da, automobili prolaze kroz crveno, ali galantno dozvoljavaju da se svako bez stanke uključi u gradski krvotok. I tamo se privatizuje javni prostor štipanjem od uli(či)ca, ali je namena prisvojenog druženje sa komšijama, a ne lično bogaćenje. Siromaštvo u odnosu na kopno je očigledno, ali se ovdašnji slojevi vidno ne razlikuju jer se bogati ne razmeću. Svi su skromni i srećni, reklo bi se, što potvrđuju fešte koje se spontano obrazuju iz noći u noć u centralnim četvrtima. I traju maltene do jutra. I što duže gledaš Palermljane, manje ti je jasno otkud u takvoj sredini da se zapati Koza nostra, da pobedi Berluskonijeva mašinerija. „Mafija je najpoznatiji sicilijanski brend“, kazuje Đorđo Arena, hotelijer u zamahu, malo se i podsmevajući stereotipima. Mafija nije kriminalna organizacija sa „kumom“ na čelu, kao što sugeriše holivudska industrija. Ili nije više, od hapšenja, a pogotovo smrti Tota Rina, glavnog kapoa. Sada je, tvrdi, „stanje uma“ svojstveno svim meridijanima. „Više se ne nose pištolji, već aktovke sa parama“, žučno gestikulira Arena. „Možda su negde korupcija, reketiranje, obračuni klanova.., manje vidljivi nego u Palermu, ali je globalna činjenica da statistička manjina kontroliše ogroman ostatak sveta“, sažima Arena. Možda negde nije očigledno ko drži šapu na medijima, izdavaštvu, čitavim segmentima ekonomije, kao što je slučaj sa Berluskonijem, što ne znači da je tržište, protok informacija, zbilja slobodno. „Ali, to je samo moje mišljenje“, Đorđo se ograđuje i osmehom, ali i primedbom da glasa za (kakvu-takvu) levicu koja, uprkos uzastopnim smenama vladajućih partija ništa novo nije donela, osim političkog vaskrsnuća Berluskonija. Zato ovaj osvedočeni desničarski smutljivac sa najdužim premijerskim stažom, nije morao ni da menja ploču i prestane da zagovara secesiju severa od juga, dodvoravajući mu se. Ka vrhu ga je opet izbacila kilava levica, po Areninom tumačenju. Za svoj povratak Berluskoni ne duguje ni širenju straha od migranata, jer je težnja za boljim životom negde daleko - bliska Sicilijancima. Od davnina okrenutim Americi. Iz tog razloga su došljaci iz Azije i Afrike već generacijama deo ovdašnjeg miljea, a sada čine 25 odsto populacije. „Palermo je nalik mozaiku, i svi smo zbog toga srećni“, kaže i gradonačelnik Leoluka Orlando, zaslužan i za sticanje Uneskove zaštite nad gradom. A bazirane upravo na istorijskom kontinuitetu prožimanja kultura. Palermljani se ne plaše ni pristiglih novim talasom migracija, jer ako se ovi negde i uhlebe, uvek je to u sferi za Italijane „nedostojnih“ poslova. „Sigurno ne rade u bankama“, veli Arena i dozom sarkazma zapravo izražava empatiju. „Izvesna opasnost leži u tome što migrante mobiliše mafija, pa se bave prostitucijom i drugim kriminalnim radnjama“, dodaje. Nekad se takvi osnaže do formiranja sopstvene organizacije, što rezultuje obračunima, gde se desi i da neko sasvim nevin strada. Ali, i prema tome domicilno stanovništvo ima razumevanja, iskustvenog. I zato većinski nije blagonaklono prema merama koje se sprovode. „Migranti stižu brodovima na Siciliju, gde ih privremeno smeštaju u izbegličke centre, i većim delom vraćaju ’đuture’ za Libiju“, slobodniji je prevod opisa scenarija za koji lokalci listom krive Nemačku i Angelu Merkel. I tako pre Amnesti internešnela, ukazuju na saučesništvo EU u zlostavljanju izbeglica zatvaranjem mediteranske rute na razne nehumane načine. I pre no što do njih stignu vesti da se ti vraćeni, ili iz Libije nikad pušteni ljudi, tretiraju i prodaju kao roblje. Međutim, „sućut“ za koju mi nemamo adekvatnu reč, žitelji Palerma imaju i zato što znaju da su migranti samo u prolazu na Africi najbližem EU ostrvu. Suviše siromašnom da bi bilo krajnji cilj putovanja. Neki od pridošlih se izmigolje „sistemskom (rikverc) rešenju“ i privremeno se uklapaju sklonjeni pod okrilje Karitasa i drugih humanitarnih organizacija. „Ja imam bar pet mesta gde mogu da spavam“, kaže zahvalno Bijajo Conteh iz Gambije. Tu mu je dostupna i hrana, nekad zaista dobra. Ni nakon tri godine ne gubi nadu da će naći sreću, ali zapadnije od Sicilije. Ni ovaj 23-godišnji Gambijac, naherenog kačketa, ni većina njemu sličnih, nikad se neće zaista integrisati u italijansko društvo, sve i da to žele. Neće ući ni u mafijaški sistem, osim kao najzamenljivija karika, jer pristup višim sferama iziskuje novac, ceni Luiđi Torontelo. Mafiji je dovoljno onih 10 procenata u svim polugama moći, koje je već izdejstvovala. „U Crkvi je mafija možda najprisutnija, plaćenici se krste dok ubijaju“, i Luiđi se sprda. Ali, sasvim ozbiljno podseća na skandal sa Vatikanskom bankom iz 80-ih prošlog veka, sumnjičenom za pranje novca za mafijaške bosove, putem kredita panamskim kompanijama. Skandal nije doveo do zvaničnog raspleta, ali i dalje opstaje na nivou govorkanja u sekularnim krugovima. Crkveni glasovi su ovde prividno utišani, zbog manjka sveštenstva, zbog čega su čipkaste bogomolje mahom prazne, neke i sasvim napuštene. Zvanična katolička dogma dominira kroz poštovanje lokalnih svetaca i običaja. Ali, odete li ginekologu, skrenuće vam pažnju da se kontracepcija protivi božjim zakonima, o abortusu da i ne govorimo. Da li pod uticajem papizma, ili izvesne „zaostalosti“ (druge vrste) kako sebe vide žitelji Palerma, omladina im je umerena po imidžu, sa tek neznatnim tragovima pomodnosti. Tim je čudnije kad se kakav pristojno obučeni mladić obeznani od alkohola, sve do nužde intervencije Hitne pomoći. Lake droge se prećutno tolerišu, o švercu težih se ne priča. Uske lučke ulice u posetiocima bude teskobu, naročito kad se zaore od muških glasova na nerazumljivim jezicima koji zvuče preteći. „To je takođe privid i deo stereotipa, Palermo je najkontrolisaniji grad na svetu“, naglašava Luiđi. Pritom ne misli na brojne karabinjere, već opet na mafijašku organizaciju, premda zvanično „penzionisanu“. „NJoj nije u interesu da dira turiste“, uveren je, i uverava me. Ovaj grad u poluraspadu, bar osam vekova stariji od Hrista, neće još dugo biti zamrznut u vremenu. Turizam pruža svoje kandže, liberalni kapitalizam guta sve što se pred njim nađe. Pitanje je trenutka kad će nestati opuštenost Palerma, i još jedan od njegovih kurioziteta. Zanatske radnjice rashodovanih umeća, poput šeširdžinica koje ovde još nekim čudom opstaju sa tek ponekom zalutalom mušterijom. Palermo ima kapaciteta da bude poput Rima ili Venecije, i uskoro će tu šansu i sasvim da iskoristi. Postaće jedan od istoobraznih, ispeglanih evropskih gradova, čemu možda i teži kad glasa kako glasa. Dok traži zaštitu moćnih, drugačije skovanih od svojih drevnih vladara, nestaće kao biser tolerancije prema svemu i svakome.