Za revolucionarni centrizam

Središnji deo političkog spektra na Zapadu važi za područje pragmatizma, tihe dominacije razuma i evolutivnog pristupa; mesto gde politički akteri odbacuju ekstremna gledišta i tragaju za kompromisom. Zbog toga što su politički centristi sumnjičavi prema galamdžijskoj retorici koja podstiče podele, oni imaju ponešto de haut en bas (nadmen, prim.) pogled na to kako svet politike funkcioniše. Političari s centra sada su u defanzivi. Desni i levi populizam su u naletu. Stara pravila više ne važe. Izjave koje bi pre nekoliko godina diskvalifikovale kandidata za neku javnu funkciju sada otvaraju put do srca birača. Na političke stavove koji su dosad smatrani mejnstrimom se gleda s prezirom, a stavovi koji su smatrani ekstremnim sada se u velikoj meri prihvataju kao normalni. Politička savezništva koja su trajala čitavo stoleće ili duže pucaju zbog dubokih socijalnih, ekonomskih i kulturoloških promena. Desnica se cepa. Preovlađujući sentiment je nacionalistički, antiimigrantski, a često i protekcionistički, što dovodi do uspostavljanja novog savezništva. U Velikoj Britaniji, tradicionalne pristalice laburista u starim industrijskim zonama, imućni zagovornici deregulacije i vlasnici firmi ujedinili su se u antipatiji prema načinu na koji se svet menja i „političkoj korektnosti“. Može li ova koalicija i slične formacije u drugim zemljama da preživi svoje inherentne ekonomske kontradikcije nejasno je, ali ne bih potcenjivao kohezivnu moć osećaja kulturološkog otuđenja koji svi oni dele. Ali, kao što se može videti na primeru unutrašnjih sukoba u američkoj Republikanskoj stranci, britanskoj Konzervativnoj partiji, kao i širom Evrope, značajan deo desnice sebe i dalje vidi kao zagovornika slobodne trgovine i otvorenih tržišta, te pozitivno gledaju na imigraciju. Levica je takođe podeljena. Jedan njen deo se pomera ka mnogo tradicionalnijoj etatističkoj poziciji kad je reč o ekonomskoj politici, te ka jednom vidu identitetske politike, mnogo radikalnijem kad je reč o kulturnim normama. Drugi deo se i dalje upinje da izgradi objedinjujući nacionalni narativ oko koncepata socijalne pravde i ekonomskog napretka. Naravno, ono što je ranije smatrano mejnstrimom i na levici i na desnici moglo bi da povrati kontrolu nad partijama koje ih predstavljaju. Zasad, međutim, ekstremi su ti koji dominiraju, što mnoge od onih koji imaju socijalno liberalne stavove, te podržavaju kompetetivnu tržišnu ekonomiju i moderne oblike kolektivnog delovanja, ostavlja bez partije koja bi zastupala njihove stavove. Da li je ovo privremeno stanje, ili smo na prelomnoj tački? Globalizacija je ta koja menja politiku. Istinska podela danas je između onih koji na globalizaciju u suštini gledaju kao šansu koja sobom nosi rizike koje je moguće umanjiti; te one koji smatraju da, uprkos očiglednim prednostima, globalizacija uništava naš način života, i da je zbog toga treba u velikoj meri obuzdavati. Ovakvo stanje sam ranije znao da opisujem kao razliku između „otvorenog“ i „zatvorenog“ pogleda na svet. Ali, iako takva terminologija delom odražava suštinu razlike između ta dva viđenja, na kraju sam zaključio da je takva podela neadekvatna, jer ne uzima u potrebnoj meri u obzir osećaj da „globalizatori“ ignorišu istinske probleme koje njihova kreacija stvara. Opasnost po zapadnu politiku je to što bez širokog i stabilnog političkog centra, dva ekstrema idu ka beskompromisnoj konfrontaciji. Stepen polarizacije i u SAD i u Britaniji je zastrašujući. U oba slučaja javnost se podelila na dve nacije koje ne misle kao ona druga, ne rade jedna s drugom, niti se uopšte dopadaju jedna drugoj. Ovo je opasno zato što, ako takvo stanje potraje, demokratija gubi na privlačnosti. Vlade zapadaju u paralizu. Autokratski model postaje atraktivniji. Kad se naši politički i ekonomski sistemi pretvore u nadmetanje pokrenuto mentalitetom prema kome pobedniku pripada ceo plen, oni koji odnose pobede u nekom trenutku počinju da na gubitničku stranu gledaju kao na neprijatelje, a ne kao na oponente. Demokratija ima i svoj duh, ne samo formu; a aktuelni nivo polarizacije je nekompatibilan s tim duhom. To je razlog zašto nam je potrebna nova politika koja bi radila na građenju mostova i spajanju ljudi - politika koja bi se po dva aspekta razlikovala od centrističke politike kakvu smo dosad znali. Prvo, mora se razumeti potreba za radikalnom promenom, ne samo postupnim reformama. I sama tehnologija će transformisati način na koji živimo, radimo i razmišljamo. Onima koji imaju osećaj da su zapostavljeni moramo da pokažemo da postoji način da se s izazovom koji promene nose izađe na kraj i da kroz tu transformaciju prođu. Mora se posvetiti dužna pažnja i otklanjanju razumljive nelagode koju mnogi osećaju kad je reč o pitanjima poput imigrantske politike, koja su složena i višeslojna; njihove reakcije se ne mogu jednostavno diskvalifikovati kao kukumavčenje nativistički nastrojenih i „prezira vrednih“ ljudi (aluzija se odnosi na izjavu tadašnje predsedničke kandidatkinje Hilari Klinton koja je tokom predizborne kampanje pristalice Donalda Trampa nazvala „prezira vrednim“, prim.). Drugim rečima, moramo da pokažemo da nismo gluvi za legitimno nezadovoljstvo koje ljude obuzima zbog pojedinih aspekata globalizacije. Drugo, mora se uzeti u obzir da savremena politika ne reaguje na adekvatan način na ovaj izazov. Sve dok za političare s centra u tradicionalnim partijama ostaje tabu da sarađuju jedni s drugima, oni ostaju neefikasni, nisu u stanju da kažu za šta se istinski zalažu, niti da predstavljaju one kojima je nasušno potrebno da ih neko predstavlja. Ukratko, u današnje doba revolucija je isuviše postala deo duha vremena da bi bila prepuštena ekstremima. I politički centar mora da bude u stanju da razbuca status quo. Autor je bivši britanski premijer (1997-2007) i predsedavajući humanitarne organizacije Africa Governance Initiative ©: Project Syndicate, 2017.