Ružo moja

Imao sam domaći zadatak da pročitam 180 romana objavljenih tokom ove godine. Uh. Kad bih sastavio panoramu od autobiografskih beležaka autora ovih romana (bar sedamdeset pet odsto njih), kakav bi to bio galimatijas. Čitalac bi saznao podatke o životima i priključenijima pisaca, o njihovom zanimanjima i razonodama, o bližoj i pridruženoj im rodbini: rodice, ujne, strine, tašte, stričevi, nadstričevi, đedovi, svekrve, jetrve, naslednici... Pa o porodičnim vezama autora romana sa izdavačem, urednikom, direktorom, lektorom, korektorom, likovnim urednikom, recenzentima. Ej, recenzenti, o recenzije! Profesionalni amateri i profesionalci diletanti. Pa zahvale na početku, pa zahvale na kraju knjige. Zahvale prelivene suzama, zaprškama i jorgovanom... Davno, davno u Jugoslaviji NIN-ov žiri imao je da pročita četrdeset do pedeset romana, koliko je bila godišnja produkcija. E, ali to su bili levo orijentisani izdavači: „Naprijed“, „August Cesarec“, „Otokar Keršovani“, „Pobjeda“, „Bratstvo jedinstvo“, „Svjetlost“, „Veselin Masleša“, „Minerva“, „Rad“, „Nolit“, „Prosveta“, „Narodna knjiga“... Ta državna preduzeća imala su od države postavljene urednike. Evo „Nolit“: Vasko Popa, Milica Nikolić, Miloš Stambolić, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Nikola Bertolino, Mirjana Stefanović, Borislav Radović, Aleksandar Ristović. Pa kad odoh u ovu levu fusnotu, postojale su tada i skojevske organizacije: Muzička omladina Srbije, koja je odgajila kompozitore, cele horove, pijaniste, violiniste, horniste, muzikologe, urednike, dirigente. I publiku... I Književna omladina Srbije i njena „Književna reč“, i Biblioteka „Pegaz“. U toj biblioteci svoje prve knjige objavili su Biljana Jovanović, LJiljana Đurđić, Duško Novaković, Spasoje Šejić, Miodrag Vuković, Milan Đorđević, Svetislav Basara, Vladimir Pištalo, Balša Brković, Božidar Mandić, Srđan Valjarević, Goran Petrović, Jelena Lengold, Nemanja Mitrović, Vule Žurić, Ana Ristović... A danas pisci koje objavljuje Književna omladina Srbije gotovo svi imaju pedeset godina i više. I to sve visokostilski pisci... Samo što niko od njih nije Marko Miljanov. Podmladak Književne omladine Srbije, a fosili. Ili, iz Rečnika Floberovog romana Buvar i Pekiše: „Fosil – dokaz Potopa. Dobra šala kad se govori o akademiku.“ Ili odrednica ćelavost: „Uvek prerana, prouzrokovana preterivanjima u mladosti, ili od sazrevanja misli.“ Romani omladinaca, i opet Rečnik iz Floberovog romana, a odrednice sve na „p“: portret („teško je izraziti osmeh“), poštenje („pripada naročito sudstvu“), pravda („nikada ne brinite za nju“). Romanima koje je objavila „Književna omladina Srbije“ mogu pridodati još 130 drugih romana iz ovogodišnje produkcije. Da ne zaboravim (Ružo, dušo): u vreme „Nolita“ gradonačelnik Beograda bio je Branko Pešić, predratni skojevac i bokser koji bi ove male huligane, male moje, sam sredio. Pa je gradonačelnik bio Živorad Kovačević, slovaroslagač, pa gradonačelnik Bogdan Bogdanović, gradoslovar... Nego, da se vratimo knjigama. Sreća da postoje i mladi levi („Svet, ki ga ni“) koji su napisali dobre romane. Bojan Krivokapić: Proleće se na put sprema („Redboks“); Bojan Janjić: Ništa se nije desilo (Biblioteka Matice srpske); Vladimir Vujović: Silencio (Biblioteka Matice srpske); nešto stariji Marko Šelić: Higijena nesećanja („Laguna“) i Dragoljub Stanković: Beogradski kiklop (Partizanska knjiga)... Znam, znam da im leva orijentacija nije osigurala darovitost, ali jeste odlučnost, drskost i estetski filing. Ova godina je bila plodnija od dve prethodne, kada je reč o romanu. Ima deset-dvanaest dobrih knjiga, a to ne bi bilo malo ni da je reč o mnogo većim kulturama. Te knjige nas sokole u borbi protiv bujajućeg primitivizma, laži i prevare. A dok ima jedna knjiga – ima nade, za nas mlade! Danas je 22. decembar. Smrt fašizmu – živela Prva proleterska!